Životne priče: Daniel Popović – 50 nijansi plave za pola veka karijere

25 jun 2023

s.stricevic

Od kada je kao sedamnaestogodišnjak pobedio na festivalu „Titogradsko proljeće“, 1972. godine traje plodonosna karijera gospodina Daniela Popovića, kompletnog autora: kompozitora, tekstopisca, instrumentaliste, pevača raskošnog vokala, aranžera te producenta. Na sceni ondašnjeg Doma omladine, a današnjeg KIC-a „Budo Tomović“ pojavio se jedan, moglo bi se reći, gotov šansonjer, koji je odneo dve prve (prvo mesto za interpretaciju i prvo mesto stručnog žirija za kompoziciju) i jednu drugu nagradu za autorsku pesmu“Plači“. Otkuda ta opčinjenost šansonama!?

Daniel Popović je treće i najmlađe dete u porodici uglednog pedijatra dr Filipa Popovića i pijanistkinje Nađe Popović, pored brata Dragana i sestre Mirjane. Dr. Filip Popović je dobar deo svoga života posvetio prikupljanju činjenica u vezi sa spasavanjem Vladike Danila od Turaka od strane Hadži-pop Jova, za koga je nedvosmisleno ustanovio da je direktan predak loze Popovića kojoj i sam pripada. Ova istraživanja sakupio je u knjizi „Sedam vjekova nasljedne svešteničke kuće Popovića iz Donje Zete“, koju je Daniel dao na štampu posthumno.

Danielov stric, arhitekta Vujadin Popović je zauvek upisan u istoriju Podgorice kao idejni tvorac i projektant hotela „Crna Gora“ (današnji hotel „Hilton“), zgrade Glavne pošte te Bulevara Svetog Petra Cetinjskog. Ovaj svestrani autor je i vajar čija je skulptura „Žena u pokretu“ ukras zgrade Glavne pošte.

Majka, poreklom Belgijanka, svoje je slobodno vreme, koje je pronalazila uglavnom u večernjim satima, provodila svirajući na klaviru, a pored nje je najčešće sedeo Milan, njeno najmlađe dete. Tako se u njega zauvek uselio duh francuskih šansonjera, te taj anglosaksonski muzički izražaj.

Od vrleti Crne Gore, preko stepenica i terasa primorskih hotela, do beskrajnih prostranstava bivšeg SSSR-a, DDR-a i evropskih muzičkih scena, tekla je njegova plodonosna karijera koja je iznedrila na stotine pesama rađenih za sebe i druge.

Nakon „Titogradskog proljeća“ usledili su festivali u Jajcu i Maglaju, gde je ovaj gimnazijalac nastupao kao predstavnik Titograda.

Maglajski festival, koji sada nosi naziv „Studentsko ljeto“ prošle je godine proslavio pola veka postojanja i u čast toga su pozvali gospodina Popovića da pozdravi učesnike jednim video obraćanjem. Ovaj festival je značajan jer je iznedrio mnoga imena ondašnje i današnje muzičke scene. Te 1973. zajedno su nastupili Milan Popović (kasnije umetničkog imena Daniel) i Slađana Milošević.

1975. godine, na Izboru za pesmu Evrovizije u Opatiji, nastupio je sa kompozicijom „Dječak kao da vijek ima“, Mihajla Arsića, a godinu dana kasnije nastupa na istom festivalu sa grupom „Entuzijasti“ ,čiji je član postao, i kompozicijom „Kotorske ulice“, Tončija Petrovića.

Pre Entuzijasta, Daniel je kratko bio član grupe „Nada“ zajedno sa g. Slobodanom Bučevcem.

Interesantna je priča o tome kako je mladi Milan postao član grupe „Entuzijasti“.

Preko puta porodičnog stana, u ulici Marka Miljanova, nalazilo se Kulturno umetničko društvo „Stanko Dragović“ gde je Milan često zalazio i tu je, samoučki, počeo učiti gitaru, svirajući najpre električnu gitaru marke Hagstrom, na pojačalu Vermona. Tamo je i upoznao, odnosno tamo su ga, kao talentovanog momka, primetili gospodin Mihajlo Arsić, te i gospodin Tomislav Bašić, obojica zaslužni za poneku epizodu i skretanje na putu kojim je krenuo.

Jedan ga je odabrao da peva na Jugoviziji 1975. a drugi (Tomislav Bašić) je „zaslužan“ što Danijel nije postao član grupe Ambasadori, iako su ga oni tražili da sa njima svira i peva, servirajući im priču kako je Daniel ekskluzivac TV Titograd.

Elem, kada su „Entuzijasti“ ostali bez gitariste, gospodina Mirsada Serhatlića i basiste, pozvali su Daniela da im se pridruži, no on u tom trenutku nije imao svoju gitaru i pojačalo, pa je prvobitno planirano da mu ih kupi otac. Mudri i iskusni dr. Filip Popović, iako je imao novaca da to učini, hteo je da pokaže svome sinu da se za neke stvari u životu mora boriti sam. Zato ga je poslao Miliju Kneževiću i Tončiju Petroviću sa predlogom da oni u njega investiraju unapred, a da će on taj novac vraćati postepeno, od nastupa.

Tako je i bilo, što je bila velika potvrda talenta ovog momka. Ako je njegov otac do tada i imao kakvih sumnji, tog trena su nestale.

Sa „Entuzijastima“ je otišao na svoju prvu veliku turneju po SSSR-u koja je trajala puna tri meseca.

Daniel o ovom iskustvu priča:

Od Titograda smo išli za Beograd, pa na voz Beograd-Budimpešta-Čop. Na granici sa SSSR-om voz ide u zrak gotovo 2 metra, ceo. Menjaju se točkovi vagona da bi se podmetnuli oni prilagođeni širokim prugama, kakve su bile u tadašnjem Sovjetskom Savezu. To treba videti i doživeti! U ono vreme! Celi voz u vazduhu je kao danas za scenu iz nekog fantastičnog filma.

„Putujući vozom prvi put sam vidio te ogromne cevi za gasovode i naftovode koje su ležale na zemlji u dva reda, tokom našeg puta Moskva – Vladivostok.

Voz predivan, i putuješ njime celih 10 dana. Na meniju boršč, crni ruski čaj, kijevski kotlet, ruska salata, i kao zemlja crni kruh kiselkastog ukusa.

Koncerti raskošni, iako su ljudi živjeli na granici siromaštva. Prepune dvorane. Služio se šampanjac, kavijar i neki kolači koje su oni zvali pirožne….. Ne znam sa čime bih to uporedio, samo znam da su imale različita punjenja i da je ukus bio kraljevski.

Publika je imala tu koncertnu kulturu; dočekivali su nas uvek sa ogromnim aplauzom i scena je bila pokrivena cvećem.

Sa druge strane, u to vreme, nije bilo lako javiti se doma. Morao si naručiti poziv unapred. Imali smo tačno definisan raspored nastupa i imali smo sprovodnike koji su uvek bili sa nama. Recimo, 15 dana unapred naručiš poziv i kada dođeš u određeni hotel, oni ti spoje poziv na sobu, tačno ko sat. Naravno, razgovori se slušaju. To smo znali.

Pa onda, na svakom spratu hotela su sedele žene čiji je glavni zadatak bio da vode tačnu evidenciju o tome ko je kada izašao iz sobe i ko je ušao. Pored njih su obično bili ogromni samovari sa čajem, pa si mogao tražiti čaj u bilo koje doba dana ili noći.

Ne može se ni prepričati sve. To je bilo nezamislivo, ogromno, prostranstvo. Čovek se tada oseća, uistinu kao zrnce pjeska u svemiru.“

Sa „Entuzijastima“ je snimio prvi singl, 1976. godine : Kotorskim ulicama / Ne zaboravi, u izdanju Jugotona. ‎

Godine 1977. se preseljava u Zagreb gde započinje sa intenzivnijim radom na razvoju svoje karijere.

Početkom osamdesetih svira sa grupom „Grešnici“.

Prvi album snima 1982. godine za „Jugoton“. Album „Bio sam naivan“ je već tada bio prodat u tiražu od 25.000 primjeraka, praktično bez ikakve reklame. Potpisao je tada ugovor sa diskografskom kućom „Jugoton“ u kome se navodi da Daniel ima 1% od prodaje, kao autor i izvođač.

1983. sve se menja.

Ovo je godina u kojoj jedan, kako su znali govoriti: „anonimus bez muzičkog iskustva“, odnosi ubedljivu pobedu na jugoslovenskom Izboru za pesmu Evrovizije sa svojom kompozicijom „Džuli“, i to u veoma jakoj konkurenciji poznatih imena: Lepa Brena, Maja Odžaklievska, Mišo Kovač, Bebi Dol, Indexi, Novi Fosili…….

Jedan članak iz TV Revije, neposredno nakon tog izbora u Novom Sadu objavljuje tekst u kome se između ostalog kaže da ako se ikad bude pravila lista onih na čiji se račun izreklo najviše uvreda te godine, jedno od tih imena bilo bi Daniel Popović. Takmičili su se tada novinari, menadžeri i menadžerčići, te poneki kompozitori, tadašnji hitmejkeri, ko će izneti uličarskiju opasku o uspehu ovog mladog momka, „anonimusa“, „bljedunjavog plagijatora“. Je li to bilo zato što je pobedio tada Brenu „Nacionale“ i sprečio da se Evropi pokaže sva raskoš domaćeg turbo folka?

Evropa ga prihvata od prvih taktova pesme „Džuli“ koja vrlo brzo dospeva na muzičke liste časopisa u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj, Holandiji, Švedskoj i to pored velikana evropske i svetske muzičke scene poput: Boy Georgea i Culture Club-a, Michael Jackson-a, Davida Bowie-a, Spandau Ballet, Euritmics, Nene, Shakin Stevensa, Kaja-goo-goo i Limahla…

Čak se tokom nekoliko nedelja, nalazi na listi najprodavanijih singlova iznad David Bowie-a i „China girl“. Gotovo za rubriku: „Verovali ili ne“.

U Evropi haos. Totalna polomija.

Nakon Eurosonga i četvrtog mesta, Danielova popularnost postaje tolika da sam zna reći da ga je zahvatio vrtlog estrade, te da nije bio ni svestan koliko je popularan.

Kada su komšije i prijatelji porodice dolazili na čestitanje u porodični dom u Titogradu, Danielova baka je ponosno govorila: „Moj Daniel je prvi u Evropu!“

Ako bi joj se neko usprotivio i rekao kako je četvrti, ona bi odgovarala da su prve tri ženska čeljad te se to praktično ne računa.

Za ovu ženu staroga kova, njen unuk je bio prvi. A zapravo, nije bila daleko od istine, jer pesma je ušla u Anale Eurosonga, postala je evergrin Evrovizije i prepevana je na više od deset jezika.

U Norveškoj nastupa pred 41.000 ljudi koji sve pesme sa albuma „Bio sam naivan“ na koji je ubačena pjesma „Džuli“ kao A1, pevaju na našem jeziku zajedno sa njim. Nekoliko dana ranije, na istom prostoru, ABBA je imala 25.000 ljudi na koncertu.

U Beču, na trgu, devojke su masovno padale u nesvest u prvim redovima, a sa koncerta su ga morali ispraćati uz kordone policije ili pak iznositi u nekom ogromnom sanduku od ozvučenja.

Na Crvenom trgu u Moskvi stajao je bilbord sa njegovim likom veličine 100 metara puta 100 metara.

Potražnja za albumom bila je tolika da je „Jugoton“ privremeno morao obustaviti štampanje drugih materijala i raditi samo album „Bio sam naivan“. Ovim se albumom (uz uvrštenu pesmu „Džuli“, 1983.) Daniel uvrstio u rekordere.

Preciznije: Ovo je postao najprodavaniji album svih vremena na prostorima bivše SFRJ. Prodat je u fantastičnih 1.200.000 primeraka.

„Jugoton“ je napravio Aneks ugovora kojim se on proglašava doživotnim, a procenat se povećava na 11%, jer je Daniel: gitarista, pevač, pevač pratećih vokala, kompozitor, aranžer, producent, supervizor.

Slede albumi:

„Suze i smijeh“, 1984.

„Daniel“, 1984.

„Lovin’ that Rock and Roll“, 1985.

„Tina i Marina“, 1985.

„Dušu je moju uzela“, 1986.

„Slomljeno srce“, 1987.

„Što sam ti srećo kriv“, 1989.

„Ma daj obuci levisice“, 1991.

„20 zlatnih hitova“, 1993.

„Danceland“, 1994.

„Kao da ne postojim“, 1998.

„Vatra ljubavi“, 1999.

„23 hita“, 2001.

„Nekoć in danes“, 2003.

„Fantazija“, 2013.

Singlovi:

„Voljena žena/Bjeli taksi“, 1982. za „Jugoton“

„Julie/Come to my“ Adria, 1983. za „Ariola music“, Germany

„Lola/Josephine“, 1983. za „Ariola“, Netherland

„My,my Maria/Lovin’ that Rock and Roll“, 1984. za „Friends“, Netherland

„That magic summer night/ That magic summer night-instrumental“, 1984. za „Friends“, Netherland

„My, my Maria/She is my girl“, 1984. za „Mountain“, Norway

„Karamel/Anđela“, 1984. za „Jugoton“

i tako dalje…

Kompilacije:

„Super 20“,1983. – „Ariola records“

„16 hitova“, 1984. – „Jugoton“

„Hitovi 13-Top of the rock“, 1988. – „Jugoton“

„Meer Dan 35 Jaar Songfestival (1976-1991.) Vol.2“, 1992. – „Arcade records“

„Sve Hrvatske Evrovizije 1963-1993.“, 1994. – „Croatia records“

„Songfestival hits“, 1994. – „Arcade records“

„Eurovision Volume 1“ (40 originals Eurovision hits), 1998. – „BR Music“

„The Story of Eurovision“, 1998. – „BR Music“

„Congratulations-50 years of Eurovision song contest 1981-2005“, 2005. – „CMC Entertainment“

„Retromanija osamdesetih“, 2006. – „City records“

„Najveći hitovi 80te“, 2008. – „Croatia records“

„Very Best of Eurovision Song Contest – A 60th Anniversary“, 2015. – „Universal Music Austria“

„Super Hits 2: Tunti Tiukkaa Musaa“ – „Finnlevy“

I da ne nabrajamo dalje, jer bi potrajalo.

Sve do 1991. godine, redovno je imao turneje po Skandinaviji gde je bio izuzetno popularan. Posjednja je trebal da bude u Norveškoj, no kako se država raspala, a vize prestale da važe, ta turneja nije realizovana.

Šta da jedan umetnik i porodičan čovjek učini tih nesrećnih godina. Sam zna reći da je razmišljao: „Kome je uoštee do pesme?“, no da se od nečega moralo živeti, te se tako povlači sa javne scene i počinje raditi za druge.

Vrlo brzo je shvatio da je bolje da radi pod pseudonimom i tako je i bilo sve do 1995. godine do Hrvatskog izbora za Pesmu Evrovizije – Dora, na kojoj je nastupila mlada i još neafirmisana pevačica Minea sa Danielovom pesmom „Good boy“. Nije pobedila, ali je pesma postala veliki hit. Kada se saznalo ko je autor muzike, pola Hrvatske estrade je htelo da Daniel radi za njih, tako da je morao proširiti kapacitete svog studija i angažovati: 4 aranžera, 4 pevačice pratećih vokala da bi izašao u susret svim zahtevima.

Tih godina je pravio pesme za: Severinu, Željka Bebeka, Jasnu Zlokić, Mineu, Jasmina Stavrosa, Davida Bornu, Sendy, Nives Celzijus, i brojne druge mlade pevače čije su karijere tek počinjale.

Kuriozitet u vezi sa pesmom „Good Boy“ je da je grupa Mr. President čiji je veliki hit „Coco Jamboo“, tražila kontakt sa Danielom jer im je hitno trebao novi, a njihov producent je čuo pesmu rađenu za Mineu koja je bila u tom stilu. Međutim, zbog odugovlačenja tekstopisca, do ovog kontakta nikada nije došlo i grupa se raspala.

To je samo još jedan u nizu primera koliko je g. Popoviću, tokom njegove karijere, „podmetano klipova pod točkove“.

Nećemo se sada zadržavati na tome jer bi priča trajala jako dugo. Samo bismo napomenuli da je Daniel uvek nekako bio ispred svog vremena, talentovan, radoholik i lep, te subjektivno mislimo, a objektivne činjenice idu u prilog tome, da mu to neki ljudi (koji su mogli da ga ometaju u daljem napredovanju), zapravo nikada nisu oprostili. Ljubomora i zavist su učinili svoje.

Dobar primer toga je posljedna Jugovizija, 1991. na kojoj je bilo očigledno da ga neko neće pustiti da pobedi, što je posle i potvrđeno izjavom jednog člana žirija nekoliko dana kasnije.

Da je tada otišao u Rim, sa pesmom koja je postala veliki hit, a sa onakvom ekipom, te izuzetnim scenskim nastupom, Daniel kaže da bi sigurno pobedio, a u najgorem slučaju se borio za prvo mesto sa Karolom Hagvist.

Onda je došlo to čuveno pitanje: „Za koga ćete Vi sada pevati?“, po povratku u Zagreb.

Pevao je retko, ali je puno radio u svom studiju i usavršavao se. Pošto je imao završenu srednju muzičku školu, na „Sveučilištu za glazbu i izvedbene umjetnosti“ u Gracu upisuje studije klasične gitare i sa uspehom diplomira, 1989. Na istom univerzitetu je i magistrirao na smeru: „Kompozicija i aranžman“, 2001.

Do pitanja (koje je u celosti glasilo): „Daniele, za Hrvate ste četnik, za Srbe ste ustaša, a za Crnogorce ste izdajica roda svoga. Za koga ćete Vi sada pevati?“, sam za sebe ističe da je bio potpuno apolitičan i nije redovno pratio događanja u regionu. Smatra da ga je to puno koštalo, jer je slepo verovao da nije važno odakle je neko i cenio je ljude samo po čovečnosti. Tako je i danas. No, onda je imao priliku da prihvati ponude iz inostranstva i preseli se, što nije učinio i to smatra greškom. Preživeo je vreme u kome nije bio svoj na svome da ne bi napustio svoju (tada maloletnu) decu.

Nekako se čini, da je Danielova sudbina da ne bude svoj na svome. I danas, iako u Sloveniji živi bezmalo 20 godina, Slovenija mu još uvek nije dala državljanstvo.

A dobili su ga mnogi, gotovo preko noći. Njemu se sve vaga i postavljaju se stalno novi i novi uslovi.

Više puta „ranjavan“ za sebe zna reći da ima dobar kostim za plivanje protiv struje i da je često morao napraviti stotinu koraka da bi neko učinio jedan ka njemu.

Umetnik u duši, izgradio je neki svoj svet u kome se dobro oseća.

Daniel Popović je kosmopolita, altruista, večiti borac za pravdu i prava slabijeg, čovek posebnog senzibiliteta i talenta, muzičar srcem i dušom, pomalo slikar. Vešt je rukama. Zna sve raditi. Strpljiv je i pedantan. Posebna strast su mu uređivanje prostora i restauracija nameštaja, automobili. Uživa u šetnjama i ispijanju kafe. Ima svoju malu eko oazu za vrapce i redovno brine o njima. Neke od kućica i hranilica je dobio na poklon, a neke je pravio sam.

Nije ga strah kretanja od nule, jer je to više puta u životu napravio. Još uvek se oseća mladim i sposobnim.

Sada radi novi album koji bi trebalo da izađe do kraja leta u izdanju Croatia records. Posle pola veka karijere zatvara krug i vraća se svojim počecima.

Pesme na albumu su iskrene i svaka je emocija za sebe. Svaka je priča njegovog života. Nada se da će kroz njih publika osetiti njegov umetnički senzibilitet i da će se približiti i svojoj nekadašnjoj publici, ali i mlađima.

Ovako to opisuje: