Izmedju dva uskrsa@acanskis
- U Somboru i po okolnim salašima, proleće nikada ne dolazi samo sa kalendarom. Ono dolazi kroz miris sveže pečenih krofni, kroz radosnu graju mačkara i tihu molitvu koja spaja gradske kapije i salašarske atare. Ova priča je svedočanstvo o suživotu koji je isprepleten kao najlepši uskršnji kolač.
Vreme pripreme i tihih koraka
Dok se zima polako povlači, Slobodan Vukobratović nas podseća na Belu nedelju, vreme kada su somborski sokaci odjekivali smehom maskiranih povorki i škripom ljuljaški na raskršćima. Dečja graja uz stihove: „Ide Uskrs, ide i veselje, doće dika da polije mene“, najavljivala je promenu koja dolazi.
A post… on je kod svakoga imao svoje lice. Cecilija Tomić nam s puno ljubavi dočarava dugačku Korizmu na salašima, gde su se večeri kratile uz miris pečene bundeve i „žalosnu krunicu“ koja je polako odmicala pod prstima starijih dok dečje oči već same ne pokleknu pred snom.
Iskrenost detinje vere i miris vanile
Dok su odrasli postili telom, mališani poput Antuna Petrovića postili su srcem. Antun nam donosi sliku „čiste sobe“ i onih čuvenih uskršnjih pomorandži koje su se kupovale samo jedared godišnje. Mirisale su na vanilu i daleki svet, a mala dečja ruka bi ih samo zagrebala, tek da miris pređe na obraze, dok su kolači na astalu čekali pobedu volje nad iskušenjem.
Slobodan nas dalje vodi kroz Vrbicu i dečje zvončiće, preko tuge Velikog petka i zvuka klepetala, pa sve do subote kada su se mesile pletenice i vitice. Domovi su se spremali, a duše smirivale na onoj tihoj granici između tuge i vaskršnje radosti.
Uskršnje jutro i magija pisanica
A onda, osvane jutro koje menja svet. Kod Cecilije, to je jutro u kome sunce igra po uštirkanim firangama, a peć blista bela kao suknja. Miris novog ruva od turskog cica i škripa novih crvenih papuča, namerno kupljenih dva broja većih, ostaju kao najlepša muzika praznika.
U tom slavlju, jaje je simbol života. Bilo da se zove uskršnje ili vaskršnje, ono je plod strpljenja majki koje su ga šarale toplim voskom i spuštale u varzilo – onu duboku, tamnu boju koja je čuvala tradiciju batik-tehnike. To šaranje nije bio samo rad, već molitva i umetnost koja se jednom godišnje iznosi na astal da se podeli sa bližnjima.
Vodeni ponedeljak: „Ti ćeš opet ić’ u kolo…“
Najveseliji trenutak, koji podjednako vole i Srbi i Bunjevci, jeste Vodeni ponedeljak. Antun nam verno dočarava polivače na karucama, konje koji ržu i momke koji pesmom i vodom prizivaju zdravlje i napredak. Kako to lepo kaže Zvonko Bogdan, čuvar te naše zajedničke panonske duše:
„Ti ćeš opet ić’ u kolo, dolaziće polivači, pivaćete pisme stare, pratiće vas tamburaši…“
To polivanje nije bilo samo igra, već obred očišćenja i najava novog života. Devojačka avlija bi ostala mokra, ali bi srce bilo puno, dok bi se za polivačima dizala prašina gradinskih drumova.
Ova priča o somborskom Uskrsu i Vaskrsu, ispričana glasovima naših sugrađana, svedočanstvo je o zajedništvu koje traje. Od tišine posta do radosti tucanja jajima uz šunku i mladi luk, život se uvek vraća punom snagom. Jer pod ovim našim bačkim nebom, zvona se uvek dopunjuju, a običaji pletu u jednu, neraskidivu somborsku pletenicu.
