- Чињеница да смо Душко и ја потомци својих деда, двојице Солунских добровољаца, уједно са осталима и оснивача села Растина, – Јове ЛЕКЕ и Спасоје ШОРКА – чини нас веома поносним и даје нам подстрек да са свим својим пријатељима поделимо следеће редове. И то баш данас, 11. новембра, дана који се обележава као Дан победе у Првом светском рату
Готово да не постоји нико у нашој домовини, па чак и шире, ко није чуо за значај пробоја Солунског фронта. Реч је о најзначајнијој војној операцији из Првог светског рата, Велике Војне или Великог рата, како се често с правом назива. Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других централних сила од јула 1914. године када јој је Аустроугарска влада објавила рат, па све док ова тадашња сила није капитулирала, новембра 1918. године, управо након велике победе у пробоју Солунског фронта. После војних успеха српске војске у првој ратној години, друге године били су суочени са Тројном инвазијом. Аустроугарској су се, наиме, придружиле војне снаге Немачке и Бугарске.
Српска војска, суочена са бројнијом и боље опремљеном војском, одлучна да се не предаје, повукла се тада преко Албаније на Крф. Након одмора, опоравка и рехабилитације, и уз додатно наоружање, пребачени су на Солунски фронт у дужини од неколико стотина километара од запада Албаније до Јадранског мора. Међу око 140 хиљада српских војника, било је и 25 хиљада Срба добровољаца. Заједничка одлика били су им неустрашивост, храброст, вера и нада у победу, родољубље и спремност да се животи положе за ову важну победу.
Борбе за пробој Солунског фронта, чији назив се везује за грчки град Солун, почеле су септембра 1918. године. На једној страни, као савезници, били су војници Србије, Француске и Британије, уз помоћ мањег броја грчких и италијанских војника. Са друге стране бојишта, укопани у рововима, били су војници Немачке и Бугарске. Прве борбе вођене су одмах 1916. године, извојевана је победа на Кајмакчалану. Борбе са Бугарима вођене су и прса у прса, а морал наше војске опао је након што су операције обустављене.
Командант пробоја Солунског фронта француски генерал Франше Д’ Епере након саветовања са српским војводама Живојином Мишићем, Степом СтепановићемиПетром Бојовићем, као и са регентом Александром, доноси одлуку о војној операцији – пробоју Солунског фронта. Тада је исписана најсветија и најсветлија страница српске војне историје. Српску војску повео је војвода Живојин Мишић обративши им се реченицом: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину“!
Велику победу у Првом светском рату Србија је веома скупо платила. Жртве су биле велике, изгубљено је више од милион и 100 хиљада војника, што је готово трећина укупног становништва. А резултат те операције били су капитулација Бугарске, Аустроугарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље, готово споредном фронту, одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе.
О невероватној храбрости и јунаштву Срба сведоче изјаве многих војних и цивилних великана. Примера ради, командант пробоја Солунског фронтаФранше д’Епере, француски маршал рекао је: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”
~ . ~
Тако пише историја!
За нас, ипак, веома значајним и упечатљивим су приче које се у фамилији причају деци од малих ногу, на породичним слављима и окупљањима, на дан Крсне Славе и слично. Али, те значајне приче о њиховом војевању „живе“ и данас и преносе се с поносом са колена на колено. По томе, равних 72 дана трајало је то пешачење и војевање преко планина Проклетија, Албаније, до преко Дрине. Најчешће без хране, покисли, слабо обучени, „хранили“ су се жељом за ослобођење своје домовине, жељом да сретну, након неколико година ратовања, своје најближе, вером да је то пут до бољег сутра, и надом у бољи живот.
Оба воде порекло из Лике, самим тим су припадали Крајини, а у Војводини су, као добровољци на Солунском фронту, одлуком краља Србије, добили по 8 јутара земље за обраду и по плац за градњу куће и заснивање новога огњишта. Растину, наше и село наших деда, изградњом кућа на ледини, пустари, основали су одмах после Великог рата, 1921. године, управо Солунски добровољци.
У част њима, у селу је подигнут споменик – неустрашиви Српски војник иза којег се назиру Проклетије. Ту је и плоча са именима свих Солунских добровољаца – оснивача Растине.
Наравно да је понос оно чиме се свако од нас потомака дичи. Понекад нестварно и несхватљиво звуче детаљи о свему што су они у прошлости доживели. Остала су сада само сећања на њих, понека фотографија, споменици и о јубиларним годинама организоване лепе свечаности.
Ваши, Душко и Љубинка Лека
– Погледајте фотографије из личне архиве породице Лека и у увеличаним слајдовима испод текста: 1/ Фотографије као сведочанство једног непролазног времена; 2/ Споменик у Растини – неустрашиви српски војник; 3/ Душко и Љубинка, по лички и по обичајима својих предака увек добри домаћини – комшије – као највећи род, са породицом Бајчев –
Рубрика је саставни део овогодишњег пројекта “Сви смо једно – вишејезично, ваш Нови Радио Сомбор“ суфинансираног из буџета Града Сомбора за 2022. годину. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Медијска пажња и пратња: Нови Радио Сомбор
