Sindikat

Zoran Moka Slavnić: Klubove privatizuju zbog pranja para

Proslavljeni košarkaš i idol brojnih generacija Moka Slavnić govori za UGS Nezavisnost

  • Visoki stepen međusobne tolerancije i solidarnosti održao je moju generaciju jugoslovenske košarke sa Kićanovićem, Ćosićem, Dalipagićem, Delibašićem, Jerkovim, Jelovcem, Kapičićem, Tvrdićem, Šolmanom, Plećašom, Simonovićem, Radovanovićem… Ložim se na male i sirotinju. Kad si antimaterijalista i razmišljaš srcem, obično ne izađe dobro, ali evo za neki dan punim 72 i ne žalim se, izjavio je Zoran Moka Slavnić, velikan srpske i jugoslovenske košarke, specijalno za portal UGS Nezavisnost

U intervjuu, Slavnić je govorio o svojoj sjajnoj sportskoj karijeri, saradnji sa igračima, trenerima i klubovima, sportskim školama, patriotizmu, izazovima privatizacije u sportu…

Debitujući kao selektor Srbije 2007. na Evrpskom prvenstvu u Italiji Slavnić je u reprezentaciji „lansirao“ devet mladih igrača, takođe debitanata.

– Reprezentacija je kultno mesto, gde svaki normalni sportista želi da doprinese za svoju zemlju, bio je to patriotizam. To se davno izgubilo. Ja sam te 2007. postao selektor i na primedbe ti si lud, znaš li šta radiš i da ćeš da nadrljaš, ja sam rekao pa naravno da znam, ali meni je životna želja bila da budem selektor svoje zemlje. Vreme je pokazalo da to nije bila pogrešna selekcija, posle četrnaest godina ostao je jedan, glavni plejmejker, što znači da sam dobro „ubo“. I još jedan koji je igrao do pre nekoliko godina. S moje strane, dovoljno – kazao je Slavnić.

Odgovarajući na pitanje o krizi sprske košarke poslednjih godina, Slavnić je podsetio i na neke uspehe.

– Saša Đorđević je kao selektor osvojio tri srebra, na Olimpijadi i svetskom i evropskom prvenstvu, i logično bi bilo da bude pohvaljen. Naravno, izuzimam EP jer smo izgubili od Slovenije, gde smo, po meni, bili za klasu jači. To bi moglo da se nazove neuspehom, ali je imao neku zalihu. Bilo je tu dosta i otkaza, a to je pitanje patriotizma, nema tu malo, ili imaš ili nemaš.

Ipak, on ukazuje i na velike greške:

– Vidim seriju promašaja, a najveći je Kokoškov, ne zato što je loš trener, iskreno ja ni ne znam kakav je. Dvadeset godina u Americi, pre toga vodio juniore OKK Beograda, juniore ili kadete Partizana… Očekivao sam da će na poslednjem predolimpijskom turniru i u meču sa Italijom da unese neke novine, ipak je tolike godine bio asistent u Americi. Međutim, on je potvrdio da je veliki spavač, da ne učestvuje, temperament katastrofa… To što smo imali od igrača bilo je dovoljno da mirno sedimo u sali ili ispred televizora u meču sa Italijanima. Bez obzira što se taj jedan, glavni igrač nije odazvao.

Govoreći o zlatnom periodu jugoslovenske košarke, Slavnić „otkriva“ tajnu velikih uspeha njegove generacije.

– Ključ uspeha, osim kvaliteta, bio je isoki stepen tolerancije i solidarnosti među nama. To nas je održalo. Bitlsi, Stonsi, Riblja čorba zato traju dugo. Ispoštovali su se koliko je potrebno. Sujeta uvek postoji. Ali ona nije smela da pređe taj stepen da kolektiv ima štetu od toga. Kićanović, Dalipagić, Ćosić, Delibašić, Radovanović, Jerkov, Jelovac, srž moje generacije. Tu su još bili Kapičić, Tvrdić, Šolman. Mnogo asova. Plećaš, Simonović, užas kakav igrač. Mi smo to imali i zato smo duže trajali i bili uspešni.

Na podsećanje da je bio među veoma retkim igračima koji su igrali i trenirali i Crvenu zvezdu i Partizan, Slavnić podseća na neuobičajeno blage reakcije navijača prema njegovoj „izdaji“.

– Jesu mrzeli, ali umanjeno. Sećam se, igram za Partizan protiv Zvezde, Žeravica je na klupi, ja kad god dam koš prođem pored klupe i kažem ‘vidiš kako ja to lepo radim’. U nekom trenutku navijači Zvezde počinju da skandiraju ’Moko vrati se’. To je zato što su znali motiv, da nije materijalni, već da me Zveda neće i da sam onda namerno otišao u Partizan.

Međutim, nisu svi pokazali razumevanje.

– U Sportskom društvu Crvena zvezda ja sam neki izdajnik, ali to me uopšte ne pogađa, jer to kažu novokomponovani i lažni zvezdaši. Da to nisam uradio nikada ne bih znao gde je granica mržnje i pokvarenosti. Tad sam shvatio. Tako da ni to nije loše da ojačaš, a meni kao najvećem Zvezdinom detetu, ne kažem najboljem, sve je vezano za Zvezdu. I sinu sam dao ime po Zvezdi. Bilo mi je jako teško za takve poteze, to su veliki lomovi i priznajem, znao sam i pretpostavio na šta to može da ode.

Slavni košarkaš je kao igrač, a još više kao trener pravio razna iznenađenja zato što je, kaže, razmišljao srcem:

– Dobro, ja sam valjda takav, avanturista, volim da eksperimentišem, pravio sam neke čudne lomove. Iz Španije, gde samo možeš da sanjaš život, odem u Šibenik. Ložim se na male i sirotinju i idem tamo gde me vole i gde me traže. Ako nisi u Barseloni ili Realu, ili još par klubova, svejedno je gde si, sve je isto. Kad si antimaterijalista, kad ceo život razmišljaš srcem, obično ne izađe dobro, ali evo ja za mesec i po dana punim 72 i ne žalim se. Kad kažu da vratim film, šta bih menjao? Možda bih, posle toliko godina, pazio sa kakvim se ljudima okružujem, to sad kažem, pričam bez veze. Kad volim druga, ja ga volim, nema veze šta zna.

Na pitanje o kršenju prava igrača, Slavnić izdvaja košarku kao pozitivan primer, doduše iz ličnog iskustva.

– Košarka je jedan od najpoštenijih kolektivnih sportova, i ne znam kada i kako mogu da budu narušena ta neka prava. Kada potpišeš ugovor, vremenski i na tu i tu sumu, ko se toga ne pridržava ide na BAT (košarkaški arbitražni tribunal), pa on kaže, na primer, da je Partizan dužan Duletu Vujoševiću toliko i to mora da se plati. Ja nisam imao takvih problema, a nikada nisam potpisao ugovor. Sve je bilo na reč. U Španiji sam nešto potpisao, a nisam ni gledao šta, to me nije interesovalo. Ako neće da me ispate ja odem, a ako hoće da me oteraju, onda moraju da me isplate.

Popularni Moka je govorio i o trendu rasta stranih igrača u srpskim klubovima.

– Ono što se meni ne sviđa, ne dolaze dobri već neki prosečni. Za dobre nemaš pare, ti prosečni su opet bolji od nekih naših, ali im zauzimaju mesto. Ako neki klub uzme pet, šest, sedam stranaca, kako da mu se suprotstaviš, a želiš da budeš prvak i da predstavljaš nešto u Evropi. To je sistem spojenih sudova, ili kako kaže naš narod ‘ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se’. Tamni vilajet. Nekada smo imali deset domaćih i dva stranca, pa osam domaćih, pa će na kraju da bude osam stranaca, kao u Zvezdi i Partizanu. Ja ih ne kritikujem, oni to vide kao način za preživljavanje. To dokazuje da nemaš dovoljno dobrih trenera, koji su ključni u razvoju sportiste. Ima dosta mladih koji su veliki talenti u mlađim kategorijama, a onda ne eksplodiraju u klubu. Treneri im ne daju šansu, ne forsiraju ih, jer ne žele da rizikuju da ostanu bez posla. Takvim trenerima nije mesto u srpskoj košarci. Ne bih voleo da kao Olimpijakos izađemo na teren sa 12 stranaca, ili Čelzi sa 11, bez lokalnog kolorita. Za koga da navijaš?

Slavnić je veoma sumnjičav prema privatizaciji sportskih klubova:

– Šta se dobija sa privatizacijom? Na zapadu, dođe gazda i radi se po njegovom. Glejzer je nadrljao u Mančester junajtedu, neće da ulažu a navikli na trofeje. Kao trener ili igrač ti zavisiš od gazde. Kupi te Kinez, on radi onako kako on smatra da treba. U nekim slučajevima to je pranje para. Mislim da kod nas privatizacija nije nužna. Možda će se to desiti, ali šta ako onaj ko kupi klub ne zna, pa klub ode u ‘đul baštu’. Važno je ko upravlja klubom, na mestu direktora ili menadžera, a tu su potrebni ljudi koji imaju sportski pedigre. Dobar je primer Užica, finansijer je naš čovek iz Amerike, koji voli da njegov rodni grad ima dobar košarkaški klub, ali je vođenje kluba prepustio Raši Radovanoviću. To je dobra kompilacija. U suprotnom ko zna gde bi se otišlo – zaključuje čuveni košarkaški as u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

Zoran Slavnić je bio jedan od najboljih košarkaških plejmejkera Jugoslavije, Evrope i sveta. Vlasnik je tri evropske zlatne medalje (Barselona 1973, Beograd 1975, Lijež 1977), jedne svetske (Manila 1978) i jedne olimpijske (Moskva 1980). Uz to ima i olimpijsko srebro (Montreal 1976), srebro sa svetskog (Portoriko 1974) i bronzu sa evropskog prvenstva (Italija 1979).

Novinar: Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

http://keepone.net/radio/k138251/novi-radio-sombor *

*Novi Radio Sombor na vodećoj platformi radio stanica svih država sveta

Tagovi: , , , ,

Povezani članci

Darko Šper: Medijski radnici kao roba
Počeo 6. Kongres GS sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“

Kategorije

Izbornik