Caci Mihailović: Izučavaće se užas kome smo izloženi

„Normalno je da običan čovek koji razmišlja ima kritički odnos prema vlasti, ali to sada u našoj zemlji nije dozvoljeno, jer su na vlasti primitivni i neobrazovani ljudi“, izjavio je istaknuti dramski umetnik Milan Caci Mihailović u razgovoru za portal sindikata Nezavisnost.

Poznati glumac i pisac (1949), koji iza sebe ima impresivnu karijeru sa više od 140 pozorišnih uloga, preko 130 televizijskih drama, više od 700 radio-drama i sto uloga u igranim filmovima i TV serijama, kao i nekoliko zbirki pesama, ukazuje na to da se danas svaka kritika vlasti automatski proglašava za čin državnog neprijateljstva.

„U protestu sam od 1968. godine“

„U protestu sam od šezdesetosme (studentski protesti 1968.)… Nije bilo jednostavno protestovati protiv Broza, i on je imao razne mašinerije, ali ovo danas što se dešava je nešto, verujem, o čemu će se jednog dana, ali na duge staze, mnogo govoriti. Izučavaće se ovaj užas kojim smo mi pritisnuti, i to već toliko dugo da smo oguglali na sve gadosti i sve nesreće koje nam vlast nameće“, ističe Mihailović.

Upoređujući današnji bunt studenata sa onim od pre gotovo 60 godina, glumac naglašava dobre strane modernog modela protesta, pre svega odsustvo lidera:

„Dopada mi se način, to što nema lidera je pametno jer ovi bi već tog lidera provukli kroz najgore blato. Zamislite vi, koje poverenje čovek da ima prema ovoj vlasti, koja organizuje te njihove, kako kažu, divne momke koji žele da uče, a unakarade grad grafitima… Sramota me je od tih ljudi koji idu mojim gradom i uništavaju sve što im padne na pamet, da bi se dodvorili. Kome? Vidite ovaj mrak u Pionirskom parku. Zamislite, imamo gradonačelnika, takvu sramotu od čoveka svet nije video, koji ne smogne snage da kaže – ljudi, što ste ogradili Skupštinu grada? Za šta se on zalaže? On je samo za sebe i tu svoju partiju, protiv koje je nekad bio.“

O ponašanju političara i stanju u kulturi

Poznati umetnik se osvrnuo i na političku scenu, navodeći da su na vlasti nemoralni pojedinci:

„Gledam Zoranu Mihajlović, bila je deceniju ministarka, sad je ništa, jer su je šutnuli, pa je najcrnje govorila do prekjuče o tom istom predsedniku, da bi onda shvatila da joj se to ne isplati. I počela je da se pojavljuje u svakoj od ovih odvratnih emisija. Kao i Ana Brnabić. Pa šta radi ta predsednica Skupštine kad ima vremena da ie svake nedelje da ispira usta, govori gadosti…“

Posebnu ogorčenost Mihailović izražava prema tretmanu kulture, koju vidi kao „poslednju rupu na svirali“ u današnjem društvu:

„Pa pogledajte ko nam je ministar kulture. Čovek kome se sudi ostaje na čelu ministarstva. Koje kulture? Sve su ukinuli. I, sada, mi smo zaista nemoćni. Sretnem kolegu na pijaci, da ga ne imenujem, kaže – vidi, burazeru, ne daju mi da igram ništa u Narodnom pozorištu. Pa, rekoh, ti meni pričaš, pa i ja ne mogu da igram po Srbiji. Oni misle da će tako doveka. Neka im onda igraju ovo nekoliko njihovih… Pa, ko je sada u tom Narodnom pozorištu – gde sam počeo svoju glumačku karijeru – u stolici Branislava Nušića? Užas!“

Nekad i sad: Odnos prema umetnosti

Mihailović je napravio i paralelu sa prošlim vremenima, podsećajući na bolji položaj koji su kultura i umetnost nekada imali u javnom životu:

„Na kraju krajeva, Josip Broz, kakav je bio, a vrlo je verovatno da mi danas živimo posledice njegove vladavine, on je uticao na javno mnjenje. Vi ste Broza mogli da vidite i na dramskoj predstavi, i na baletskoj, i na operskoj. Bio sam klinac kad sam statirao u JDP, u predstavi ’Ričard III’, jednog dana po pozorištu gomila nekih ljudi u teget odelima, i čujem – Tito dolazi. On je u pauzi predstave primao ansambl. To je delovalo vaspitno na mase. Ej, Tito bio u operi, hajde da vidimo šta je to. Ti sada u 21. veku, imaš ljude koji nisu kročili u svom životu ni na jednu opersku ili baletsku predstavu. Strašno!“

Mladi ljudi kao izvor nade

Uprkos svemu, na pitanje da li ima nade za društvo, ugledni glumac odgovara potvrdno, navodeći da mu optimizam vraćaju upravo mladi ljudi koji javno iskazuju svoj bunt:

„Ljudi su nemoćni, ali se ipak nadam, jer u suprotnom ne bih ni izlazio bilo gde. Pitam se, imaju li ovi na rukovodećim mestima, u svojoj porodici nekog ko ih voli? Recimo, predsednika sigurno vole otac i majka. I brat dabome. Kako mu ne kažu – čoveče, zar ne vidiš gde vodiš ovu zemlju? Šta radiš?“

On podvlači jasnu vizuelnu i moralnu razliku između dve struje u društvu:

„Iole pošten čovek pogleda samo sliku protesta studenata. Pogleda ta lica, a s druge strane, pogleda lica onih koje silom dovoze autobusima, plaćaju ih, hrane onim parizerima. Samo pogledajte te fizionomije. Jedino čovek koji nema dobre namere može da bude protiv te mladosti. Vidimo u raznim emisijama gostuju razni studenti. Nismo im zapamtili imena – nije važno. Milina je videti tu lepotu, tu elokventnost, tu empatiju… Tako da mislim da oni zaista vraćaju nadu“, zaključio je Milan Caci Mihailović.