Susret u Gradskom udruženju penzionera Sombor potkraj godine, sa višestrukom umetnicom Ljiljanom Tomić Markovinović donosi očekivan stepen porasta raspoloženja. Poznajemo je naravno, najpre godinama kao glumicu. A zašto – višestruku umetnicu, brzo ćete oktriti vi koji možda niste znali do sada, čitajući dalje ovu rubriku koja i nije baš ’’skroz’’ u formi intervjua s obzirom na zanimljivost kratkih ali posve jasnih izjava naše sagovornice i spontanost nadasve. Kako red i nalaže, najpre sam joj zaželeo dobrodošlicu na stranice našeg portala i na link internet Novog Radio Sombora
- I ja sa radujem što sam došla na link /odmah će kroz smeh popularna Ljilja/ pa da evo i ja odgovorim konačno na trendove savremene tehonologije, u primeru Novog Radio Sombora, zato pozdravljam odmah sve slušaoce i one koji će da nas slušaju i prate na ovim stranicama portala.
Složila se odmah da kako već to godinama i činimo, da pričamo i ovom prilikom ’’na ti’’, naravno, u susret smo ovim praznicima-blagdanima, kako god, pa u Somboru ćemo ih svi kako dolikuje ovoj sredini u kojoj živimo i radimo, dočekati zajedno.
– Povod za susret sa tobom je višestruk. Sećamo se naravno trajno svih onih predstava kada ste u ansamblu Narodnog pozorišta Sombor obeležili to, tada ’’zlatno doba’’ čuvenog somborskog teatra koje kada je u pitanju somborsko pozorište, traje i sjaji neprestano. Prvi ste u velikoj državi, još i pre danas specijalizovanog pozorišta za to, koje tada nije ni postojalo, Pozorišta na Terazijama, igrali kabaretske predstave, mjuzikle. Šta je to za vas mlade dramske umetnike, glumce, značilo, kada je reč o mjuziklima i kabareima u fahu u kojem si se ti isticala zahvaljujući i tvom talentu i vokalnim mogućnostima?
- Ti kabarei, satirični kabarei, da tako kažem, bili su puni radosti i to je nas mlade i privlačilo, tu je bilo pesme, igre, druženja, publika je to jako lepo primala, jer je bilo puno satiričnih rečenica, mudrih, dubokih, i – veselih. Tako da se, kroz te predstave moglo nešto i naučiti, i osvestiti neke probleme i situacije u životu. Svi su ih jako rado gledali, mi smo gostovali sa takvim kabareima po celoj bivšoj Jugi, i svi su nas odlično primili, i radovali se što ćemo da dođemo, voleli su da se raduju zajedno sa nama kroz tu muziku, igru i ples.
– Na primer, ’Onda lole izmisle parole’, čuvena – u čemu je u tom klasik-mjuziklu ostala aktuelna i dan-danas draž?
- Da, to je bila prva predstava s kojom smo krenuli u serijal ovakvih specifičnih predstava i publika je odmah izvanredno primila, to nam je i dalo podršku da dalje radimo predstave tog tipa. – Tad je Peca Petrović, i u tome čuveni pokretač bio…
- Jeste, Peca Petrović je i pokrenuo sve to a i režirao i pronalazio tekstove i on je uglavnom veliki deo posla uradio sam.
– To je bio jedan nezaboravni momenat u tvojoj pozorišnoj, glumačkoj priči. No, pre dolaska u Sombor, tvoje detinjstvo i mladost su bili veoma interesantni. Bilo je, je li, čak nekoliko odustajanja, kao i svako ko je uspeo, imao je mamu pored sebe. Koliko je to bilo dobro, koliko ti je to na neki način zasmetalo, počev od tvog rođenja, u Bajmoku da otkrijemo evo možda jedan podatak, ali, nisi dugo ostala tu?
- Samo sam se rodila u Bajmoku pa su me preneli u Apatin. A onda su me iz Apatina preneli u Zemun, kad sam imala 4 godine, tamo je tata našao novo zaposlenje, i tamo sam se školovala, i završila sam Hemijsko-tehnološku školu na Banovom Brdu i to je profesija s kojom se nikad nisam bavila niti ću, al’ eto moja mama je mislila da ću ja da budem neki naučnik, pa me usmerila u tom pravcu /opet blagi smeh/, a učila sam instrumente, učila sam violinu, pa violončelo, pa solo pevanje, a ništa nisam mogla od svega toga da završim jer sam prešla u Novi Sad i učila glumu. I eto, ostala na tom polju do penzije.
– Kako je ipak došlo do toga da si otišla u Novi Sad, u poznati Dramski studio?
- U Dramski studio sam otišla, da, jer sam se bavila amaterski glumom u Beogradu i Zemunu, recimo jedno od najpoznatijih je Dadov u Beogradu, tamo sam bila član, pa sam prešla u Zemun gde je pozorište imalo naziv Maska, naprosto, promenila sam amaterska pozorišta, i onda sam videla da bih volela time da se bavim u životu. – I to je tebe odvelo na profesionalne vode?
- Jeste, i to je odvelo do Novog Sada. I tamo sam završila Dramski studio, i Peca Petrović je nas petoro angažovao u Somboru tako da smo došli u ovo pozorište.
– Ko je tu bio još uz tebe, u tom trenutku?
- Pa nažalost, dve koleginice su mi pokojne, tako da mi je uopšte teško i da kažem njihova imena, i… razišli smo se, ostalo nas je svega dvoje, Zdravko Panić i ja.
– Kad si došla u Sombor, kakav je bio prvi utisak, u Narodnom pozorištu Sombor?
- Prvi moj utisak je bio dosta čudan zato što sam se odmah izgubila u Somboru /smeh/, te ulice tako zrakasto su raspoređene, tako da nisam mogla da se snađem ni gde sam, a samo pozorište me oduševilo. Zgrada je prelepa. Prelepa, i dan danas je takva.
– I onda kada si se izgubila, ipak te pronašao jedan Zvonko, čuveni somborski advokat ali i muzičar… pa dodade tvom već poznatom glumačko-devojačkom prezimenu Tomić i, Markovinović?
- Jeste, hehe, moj muž je statirao u jednoj Brehtovoj predstavi, uglavnom našli smo se tu na sceni, nas dvoje. I od scene smo i krenuli u život…
– Ređale su se predstave, publika, a u Somboru je ona posebna, je li?
- Pa ne znam da li je posebna, ali je dobra. I jako je zahvalna, naravno i zahtevna ali, mislim da nisu razočarani bili jer pozorište je nizalo uspeh za uspehom i postalo je jedno od najboljih pozorišta u Srbiji.
- – Nije ni čudo što su se u takvom pozorištu nizale ne samo vruhunske predstave već su iz njih izranjale razne anegdote, sugrađani su se poistovećivali… no da li si u tim danima uspeha imala nekog uzora?
- Ja sam osoba koja nikada nije imala uzora, nit sam se ugledala na bilo koga, takva sam. Naprosto, ne da mi nije trebalo, možda mi je trebalo, ali ja to nisam volela.
– Kako si učila recimo, kako glumac uči ulogu, u tvom primeru, šta bi pritom savetovala mlađim kolegama danas?
- Najbolje glumac uči ulogu na samoj sceni. Znači, kroz kontakt sa kolegama, na mizanscenu, tu dakle međusobno razmenjujemo tekstove koje imamo, a i kod kuće može, ali najbolje, na sceni… – I onda se desilo, ono tvoje ’’drugo ja’’.
- 2005. sam otišla u penziju i otkrila da imam dara za slikanje. I išla sam kod Tanje Dimitrijević, naše poznate somborske slikarke na časove u njen Studio, tako da sam se malo obučila, i evo i dan danas se bavim time. Sad sam prešla na apstraktno slikarstvo i tu sam se eto zadržala jer mi se ono dopada jako. – A godinu 2022. opamtićemo zajedno zajedno i po tome što si u njoj proletos, imala i svoju prvu samostalnu izložbu. Novi podstrek ili motivacija za dalje na polju slikarstva?
- Imala sam prvu svoju izložbu jer sam se učlanila u Udruženje likovnih stvaralaca ’’Likovnu grupu 76’’ već nadaleko i van Sombora poznatu, i sad sa njima sarađujem. To je bilo u junu ove godine.
– I sad ima poziva sa strane, u ovim danima, evo mogu reći i fizički, Ljilja se ne menja godinama. U čemu je tu tajna?
- /Odgovor, opet, kroz simpatični i poznat nam njen smeh/, E pa ovako divan kompliment, hvala na njemu, pa tajna je u tome što volim život. Volim ljude, volim da sam aktivna, da se krećem, da nešto radim, mislim, nisam od onih koja se zatvara u kuću, jako se puno družim sa drugovima i drugaricama mojim i prijateljicama, tako da evo, živim, živim život.
– To je poruka?
- Poruka je to. Živite život, volite ga.
– Da li svaki dan treba da bude jedan takav dan, osim kada je kao što si nam obećala prisustvo – i ispunila – i učestvovanje na već 7. Međunarodnom danu borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembra, u vezi sa ravnopravnošću polova, koliko bi pritom svaki dan trebalo da bude jedan sličan dan, koliko je umetnica na neki način još uvek borac da bi se izjednačila sa svojim muškim kolegama, pa i u drugim profesijama?
- Moje mišljenje je da treba poštovati svakog, svačije opredeljenje treba poštovati, ukoliko to opredeljenje ne ugrožava sredinu u kojoj se nalazimo. – Hvala ti lepo, evo u ovim prostorijama Udruženja penzionera Sombor da li bi poručila možda i drugim penzionerima da izađu više, da se druže?
- U Somboru, to ne treba nikom da se preporuči, jer ovde su penzioneri jako aktivni, puno se druže i zajedno putuju, i zbilja atmosfera je izvanredna u ovom našem, Klubu, tako da kažem, penzionera.
Ljiljana Tomić Markovinović ostaje puna snage, energije, volje, “živaca“ za druge, aktivna i u horu Kulturno-umetničkog društva Ravangrad, a ponajpre ispunjena ljubavlju čija je misionarka.
- Ljubav je pokretač i hvala tebi pa eto, nastavljamo druženje.
Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
Intervju u audio formi /gore/Ljijana Tomić Markovinović možete da slušate i u našem drugom mediju, internet Novom Radio Somboru, osim na drugim platforama, i na sledećoj, 24/7 online:
http://keepone.net/radio/k138251/novi-radio-sombor
