- Minimalni dohodak kod nas nije viđen kao socijalno pravo, niti država obezbeđuje puno uključivanje siromašnih u socijalni i ekonomski život. Naprotiv, siromašni su podvrgnuti nadzoru koji izostaje kod ostalih, pa i onih najbogatijih, kaže profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko
U razgovoru za portal sindikata „Nezavisnost“ on ukazuje da se jaz između bogatih i siromašnih u Srbiji širi a da su oni koji imaju najmanje viđeni kao potencijalni prevaranti koje valja držati na oku.
Arandarenko je nedavno za Regionalni savet za saradnju, jednu od institucija koju je osnovala EU, potpisao opsežnu analizu odnosa Srbije prema Evropskom stubu socijalnih prava. U vezi sa jednim od zaključaka da je Srbija u socijalnoj politici ispod proseka zemalja EU ne samo zato što je siromašnija od njih, potvrđuje da postoji „još nešto“ za razumevanje zašto naša država „ne pokazuje dobre rezultate u dostizanju društva socijalne pravde i jednakih šansi“.
„U pitanju je sam sistem socijalnih transfera i javnih prihoda, koji je i dalje zasnovan na našoj domaćoj varijanti neoliberalizma uvedenoj pre sada već četvrt veka“, konstatuje ekonomista.
Dodaje da je „srpska varijanta specifična po tome što velike socijalne i ekonomske nejednakosti nisu posledica ideološkog opredeljenja za ‘malu državu’ kako bi se ostavilo što više prostora za (nominalno) slobodno tržište i podstakao privredni rast, kao što je to slučaj sa standardnim neoliberalnim modelom“. Tako da uprkos velikom učešću javnih prihoda i potrošnje u BDP-u, naša država „postaje saučesnik u održavanju, pa i pospešivanju tržišno generisane nejednakosti“.
Arandarenko dalje objašnjava da su pre nekoliko godina saradnici poznatog francuskog ekomiste Tome Piketija ustanovili da u Srbiji praktično nema preraspodele između bogatije i siromašnije polovine stanovništva, kao što je to u svim članicama EU i u SAD.
„To je velika, ja smatram najveća greška naše tranzicije s početka ovog veka koja je zanemarena i ostala nedovoljno osvetljena do danas. Mnogo se govorilo o lošim i koruptivnim privatizacijama iz tog perioda, a uglavnom malo i površno o nepravednom, ali i po ekonomsko-socijalni razvoj pogubnom sistemu poreza i socijalnih transfera“.
Odgovarajući na pitanje o oblastima u kojima je Srbija posebno nazadovala profesor kaže da je u nekim segmentima, kao što su naknade za nezaposlenost i socijalna pomoć, došlo do dodatnog nazadovanja u pogledu sistemskih rešenja.
„Slično, penzijski sistem, ubedljivo najveći deo sistema socijalne zaštite, po inerciji parametarskih reformi koje su ukinule skoro sve aspekte unutargeneracijske solidarnosti, generiše sve veću nejednakost u primanjima. Tome su u prošloj deceniji dodati nova pravila koja su povećala penzijsku nejednakost, na primer penali za prevremeno penzionisanje, koji pogađaju one koji su rano stupili na tržište rada, posebno manuelne radnike. Posledično, stopa siromaštva populacije starije od 65 godine prvi put je u ovoj deceniji porasla na nivo iznad ukupnog proseka siromaštva u zemlji“.
Arandarenko je saglasan sa novinarskom primedbom da je zahvaljujući sistemu socijalnih karata mnogo siromašnih ostalo bez novčane materijalne pomoći, i da to pokazuje da je vlast i u prošloj godini zanemarila socijalnu zaštitu.
„To je skoro neshvatljiva kratkovidost, posebno imajući u vidu da su u pitanju veoma mala sredstva i da vlast ima veću podršku među siromašnijim slojevima. Opet možemo da kažemo da je uzrok neoliberalna ideologija, koja ne vidi minimalni dohodak kao socijalno pravo, ali i ne priznaje da država ima obavezu da obezbedi puno uključivanje siromašnih u socijalni i ekonomski život. Naprotiv, siromašni građani se, pre svega, vide kao potencijalni prevaranti i podvrgnuti su nadzoru koji izostaje kad je reč o ostalim građanima, pa i onim najbogatijim.“
U pomenutoj analizi za Regionalni savet za saradnju, Arandarenko je konstatovao da legislativa ostaje nereformisana i u korist poslodavca, našta se zaposleni žale godinama. Na pitanje šta bi trebalo izmeniti kako bi radnici u Srbiji imali makar slične uslove rada kao oni u zemljama EU, profesor kaže da je to radno zakonodavstvo.
Podsetio je da je Zakon o radu poslednji put temeljno revidiran 2014. godine, kao još jedan i recept iz neoliberalnog arsenala: učinjen je „fleksibilnijim“, što je zapravo bio samo eufemizam za generalno smanjivanje prava zaposlenih.
„Nažalost, stavovi onih koji odlučuju o našem sistemu socijalne zaštite i odnosu targetiranih i univerzalnih programa nisu se promenili već četvrt veka. Ta ravnodušnost prema unapređenju socijalne kohezije definiše srpsko društvo ne samo kao društvo ekonomskih nejednakosti, nego i kao društvo socijalnih i kulturoloških podela i uzajamnog nepoverenja građana“, zaključio je Mihail Arandarenko u intervjuu za portal Nezavisnost.
Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
