- Izložba „Geneza“[i] umetnika Todora M. Stevanovića govori o prapočecima stvaralaštva, ali ne stvaralaštva u klasičnom smislu te reči, već o umeću i potrebi umetnika da se poistoveti sa prirodom, te da u tom poistovećivanju razmeni i oseti energiju na način, kako kaže umetnik: „Ja sam ti“.[ii] Suprotno mišljenju da je čovek deo celine, umetnik kaže da je čovek sama celina, kako kaže: „Ako ja, kao tačka, nisam sve ostalo, onda nisam ni ta tačka“.[iii] Drugim rečima, prikazujući saznatljive oblike, umetnik postaje taj oblik, dok pomenuti oblik živi kroz umetnika. „Ja sam travka/ ja sam oblutak/ ja sam kap okeana/ ja sam zrno peska/ ja sam grumen zemlje/ ja sam riba…“ jasno aludira na nepostojanje granica između pojavnosti, već ukazuje na energetske tokove koji interferencijom[iv], dakle međudelovanjem dva ili više talasa tvore energetski oblik oličen u materiji (pri tom spoj dva ili više energetskih tokova tvori silu koja dalje novonastalu energiju prikazuje vidljivom)
Dela sa postavke „Geneza“ stoje između misaone pouzdanosti i intuitivne nestabilnosti – duboko urezane do, paradoksalno, nevidiljivosti, dok linije iznalažu arhetipsku strukturu koja čini naše tkivo. Umetnik, kao duboki poštovalac prirode i njenih zakona, obilato koristi njene obrise da bi stvorio nove toponime – kopije (prirode) bez originala. Pa ipak, povratkom na prvo čovekovo utočište – pećinu, povratak je utrobi, tj. izvorištu čovekovom. I ne samo čovekovom, povratak je životu. Već pomenuti stihovi iz „Todorove himne čoveku“[v]: „…ja sam pustinja/ nezbrojiv/ skup zrna/ peščanih/ ja sam okean/ nedogledna/ kap vode, ja sam sunce/ oblutak/ svetlosti/ ja sam čovečanstvo/ okean ljudi/ ja sam čovek/ kap čovečanstva“ tangira vezu početka, tj. kraja sa pozicije nesagledivosti, tj. beskonačnosti.
U koliko je, kako umetnik kazuje „čovek tačka, a čovečanstvo krug“, onda bi postanje, dubokom smislenošću kroz neprekidan tok tvorilo sve prethodno napisano – upravo zato se na Todorovim delima oblici pretaču jedan u drugi: list u kornjaču, kornjača u gavrana, gavran u oblutak, oblutak u sunce i tako dalje. Ali nikada to nije samo gavran ili samo oblutak, već sposobnost uključenja u energetski tok spoja dve ili više energija. Time, umetnikova spoznaja o emisiji interferencije među energetskim tokovima tvori svojstven, saznatljiv, oblik.
S tim u vezi, jedno od mogućih tumačenja izložbe „Geneza“ jeste i sam naziv i značenje reči geneza: dakle, nije čin u stvaranju, već je čin u beskonačnosti postanja, pa tako i u iskonskoj potrebi umetnika da prikaže tokove energije kao jedan od mogućih oblika pojavnosti materijalnog sveta, a time da bude i deo istih.
Beleži: Slađana Dragičević Trošić, istoričarka umetnosti
[i] Galerija kulturnog centra “Laza Kostić“ Sombor, 18. V – 14. VI 2024.
[ii] Todor M. Stevanović: ”Todorova himna čoveku”, u: https://www.youtube.com/watch?v=TfbK4eu_3ow pristupljeno: 09.05.2024.
[iii] isto
[iv] Interferencija: „Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje“. Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 2013 – 2024, https://www.enciklopedija.hr/clanak/interferencija pristupljeno 9. 5. 2024.
[v] Todor M. Stevanović: ”Todorova himna čoveku”, u: https://www.youtube.com/watch?v=TfbK4eu_3ow pristupljeno: 09.05.2024.
