Čedomir Janičić – rođen je 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao istoriju umetnosti. Objavljuje poeziju, prozu i drame u književnim časopisima i onlajn portalima. Nagrađivan. Objavio knjigu priča Et in Arcadia Ego
(Nestaptica= eng. Hiney bird, deo urbane legende koju su izmislili američki sportski novinari. To je ptica koja leti unatrag u sve manjim krugovima, na kraju uleti u sopstvenu zadnjicu i nestane).
…
Šta ću da poručim tvojim bivšim đacima?
Ništa. Drago mi je da su bivši.
Oni te željno očekuju.
Nisu mi se radovali dok sam im predavao.
Sada si slavan.
Televizija čini čuda. Barem tamo gde je još uvek gledaju.
Ipak, bilo bi dobro da dođeš i održiš im kraći govor.
O čemu?
Ne znam, rezimiraj svoja iskustva…
Kakva iskustva? To je špajz s nabacanim stvarima. Bolje ne otvarati…
Onda govori o njima. Mladima.
O mladima mislim sve najgore.
Ili o svojim uzorima.
Ne bi me prepoznali, ni ja njih.
O čistom duhu, onda.
Njega ljubomorno čuvam za sebe. Kao poslednji metak.
Biće im žao. Đacima.
Preboleće. Neka se najedu i napiju.
Ne mogu. Sve je skupo. Neki nisu došli jer nemaju novca.
Stvari duha ne pomažu kada stomak krči od gladi.
Ti si im poslednja nada. Podsmehni se pobednicima.
To bi bilo ponižavajuće. Za svakoga, osim za pobednike.
Postavi onda bombu.
To je već bolje.
Ne đacima, već pobednicima.
Nemam hrabrosti. Postaviću je đacima. Tako će me lakše upamtiti.
Stavi onda dosta eksera.
Da, i one čelične kuglice.
Tempiraj aktiviranje za devetnaest i dvadeset.
Biće u devetnaest i devetnaest. Njihove godine kada su me videli poslednji put.
Biće buuuum!
Ne, samo bum! I krici!
Jedva čekam!
Optužićemo pobednike.
Pobednici mrze đake. Ali niko neće poverovati. Đaci su već mrtvi.
Dignućemo u vazduh mrtvačnicu s đacima.
Da, neka ih sakupljaju i sastavljaju.
Pobednici će držati lepe, tužne govore.
Patetika pobednikâ čini ih dodatno odvratnima.
Ali đaci te tako žele. Iščekuju tvoj glas. Vapiju za tobom.
Zato će dobiti bombu. To je najviše što mogu da im dam.
Sigurno će se neko setiti ekskurzije.
Da, maturska ekskurzija u Prag.
Tamo su ti zapalili „bicikl”.
Izgorelo mi je stopalo. Jedva sam ga spasao.
Sanjao si?
Da, kako hodam po hladnim, svežim ljiljanima. Onda taj miris…
Sprženog mesa?
Da, slatkast miris, kao indijski štapić ili tamjan.
Sagorevala je tvoja netruležna slava.
Niko se nije smejao, ali ni pokajao.
Najgore je s uspomenama koje ne nose nikakvu emociju.
Otišli su i ostavili te u kontejneru za smeće.
Mislili su da sam mrtav. Odneli su mi novčanik, pasoš i papirne maramice.
Nisu prijavili tvoj nestanak.
Niko me nije ni tražio. U kontejneru sam ječao. Mislili su da sam mačka.
Onda si postao slavan. Televizijski udarni termini.
Televizija je čudo.
Samo tamo gde još postoji čuđenje.
Đake su strpali u kazneno-popravni dom. S budućim pobednicima.
Tamo su počeli da te poštuju. Vratio si se iz mrtvih.
I poslao ih u zatvor.
Kazamati su najbolje škole.
Moja hromost je postala njihova zadužbina.
Sada se njome hvale. Imaju za sobom velika dela.
Veliko delo. Jedno ali vredno.
Čim postoji jedno, mora da ih je više.
Da, sve te bombe…
Sve su ih pripisali sebi. Svuda gde nešto pukne, eto njih.
Đaci prepisuju od pobednika.
Sve dok sami ne pobede.
Nikada neće pobediti. Zato su đaci.
Zato što je prepisivanje strast.
Zato što je prepisivanje isto što i pobeda.
Oni su đaci-pobednici. Uvek uče, a pobeđuju. I opet uče i opet pobeđuju.
Ništa ne znaju, a čine velika dela.
Oni su tvojih ruku delo.
Ja i sada držim čas.
Ti si legenda.
Ja sam čudo i tvorac.
Čudotvorac?
Ne, kod mene se te stvari ne slivaju u jedno.
Zašto nećeš doći?
Moje epifanije su dragocena retkost.
Sve je spremno.
Ja im ne trebam.
Čuju se fanfare i bubnjevi. Žamor raste kao huk talasa.
Dolaze da me ubiju.
Žele da dovrše posao iz Praga.
Već sam postavio bombu.
Sada je devetnaest.
Za devetnaest minuta neće više biti đaka.
Samo pobednici.
Ja sam pobednik.
Oni su đaci.
Mi smo jedno.
Šta ću da im poručim?
Da ih volim!!!
Objavljeno na portalu: https://sinhro.rs/
OMedijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
