Čonopljanska Bunjevačka Dužionica - AcanskiS
- Letnje sunce je visoko stajalo nad čonopljanskim atarima, ali umesto teške žege, u vazduhu se osećala neka svečana, titrava radost. Ispred crkve Svih svetih u Čonoplji počelo je nicati šarenilo kakvo se viđa samo u danima kada prošlost i budućnost pruže ruku jedna drugoj. Stizali su risari iz Sombora, Subotice i same Čonoplje, a njihove svečane bunjevačke nošnje, bogate i ponosne, šuštale su na laganom vetru.
Na čelu te ponosne kolone stajali su oni u koje su sve oči bile uprte – mladi bandaš Oliver Vaslović iz Čonoplje i njegova bandašica, Martina Dujmović iz Lemeša. U njihovim koracima nije bilo samo mladalačke lepote, već i ozbiljnosti čuvara nečeg velikog i svetog.
Crkvena zvona su pozvala vernike unutra, a svetu misu Zahvalnicu predvodio je velečasni Laslo Hajdu. Njegove reči su toplo odjekivale pod svodovima crkve, podsećajući sve prisutne da identitet jedne porodice nije samo ime, već nit koja nas veže za pretke, za zemlju koja nas hrani i za običaje koji nas čine onim što jesmo. Velečasni Hajdu je izgovorio da Bunjevci trebaju sa ponosom da čuvaju svoje običaje poput Dužijance, kao i ikavicu kojom su govorili njihovi preci u hercegovačkom kršu i koju su vekovima do sada sačuvali. Istakao je da se čuvanjem običaja čuva i samo postojanje jednog naroda, te da narod neće izumreti i nestati dokle god se ti običaji poštuju i neguju da se ne ugase. Dodao je da mu je naročito drago što vidi toliko mladih u crkvi, što mu govori da tradicija neće nestati i da ima ko da je nastavi. Tom prilikom, posebno je zahvalio „Bunjevačkom kolu“ na pomoći u organizaciji, kao i gostima iz Subotice, Lemešanima i Čonopljancima koji čuvaju i neguju običaje.
A onda je usledio trenutak ispred crkve koji je svima naterao suze na oči i toplinu u grudi. Martina, mlada bandašica, istupila je držeći u rukama tek ispečen, mirisan i blagosloven hleb – krunu ovogodišnje žetve. Pružajući ga Dejanu Parčetiću, potpredsedniku Bunjevačkog nacionalnog saveta, njene su reči odzvanjale čistom i dubokom verom:
„U ovim smo čonopljansko-lemeškim atarima blagoslovili mlado žito i molili Svetog Marka da nam sačuva bogat rod… S dubokom verom i zahvalnošću dočekali smo svršetak još jedne žetve pa vam, puni radosti, predajemo blagosloven hleb. Ovaj hleb je simbol našeg postojanja, ali i prike potrebe za zajedništvom, međusobnom ljubavi i poštovanjem.“
Dok je Parčetić primao topli hleb, u očima mu se video ponos. Zahvalio se svima, a posebno velečasnom Hajduu, naglasivši da se uprkos teškim vremenima tradicija ne prekida jer se prenosi na mlađe naraštaje. „Zajedničkim snagama, s verom i međusobnim uvažavanjem, tušta tog se može“, poručio je s osmehom.
Kada je službeni deo završen, tišinu molitve zamenio je najlepši zvuk ravnice – jasni, britki zvuci tamburice. U samom srcu Čonoplje potekla je pesma, a noge su same krenule u kolo.
Gledajući te mlade ljude kako se smeju, pevaju i plešu oko štranjgi žita i blagoslovenog hleba, svako je u publici osetio isto: ova prva Dužijanca donela je poruku da tradicija ovde ne umire, već da s ovom mladošću tek dobija nova, zlatna krila.
