Acanskis@RTV
- Verovatno ste ovih dana na društvenim mrežama videli priču o tome kako je Severna Koreja 1974. godine naručila 1.000 automobila marke Volvo i nikada ih nije platila. Iako je priča tačna, često se uz nju pominju pogrešne cifre i ostaje nejasno – kako je Švedska uopšte nasela na ovu prevaru?
Istina iza brojki: Nisu samo automobili
Zeleni Volvoi 144, koji su postali simbol ove priče, bili su samo „najvidljiviji“ deo mnogo većeg trgovačkog aranžmana. Švedska je tada u Pjongjang poslala ogromnu količinu industrijske opreme.
Vrednost celokupnog paketa (oko 600 miliona tadašnjih švedskih kruna) nije se odnosila samo na limuzine, već pre svega na tešku mašineriju, uključujući skupocenu rudarsku opremu kompanije „Atlas Copco“ i druge alate. Automobili su bili samo „šlag na torti“ kojim je Kim Il Sung želeo da modernizuje prevoz u prestonici.
Velika obmana: Frizirani podaci i plaćanje rudom
Ključno pitanje je – zašto je Švedska pristala na ovo bez avansa? Odgovor leži u veštoj manipulaciji podacima.
Severna Koreja je ranih 70-ih godina falsifikovala statističke podatke o uspešnosti svoje privrede, predstavljajući se zapadnom svetu kao novi „azijski industrijski tigar“ u nastajanju. Na osnovu tih lažnih izveštaja o rastu, Stokholm je bio uveren da ulazi na perspektivno tržište.
Dogovor je bio specifičan: Severna Koreja nije trebalo da plati novcem, već rudama bakra i cinka, čija je cena na berzi tada rasla. Šveđani su verovali u frizirane izveštaje o ogromnim rudnim rezervama i kapacitetima Pjongjanga, nadajući se dvostrukoj zaradi. Međutim, ispostavilo se da te rude ili nije bilo dovoljno, ili Koreja nije imala kapacitet da je isporuči.
Račun koji putuje pola veka
Kada se podvukla crta, Pjongjang nikada nije platio ni mašine, ni automobile. Danas, zbog kamata koje se nemilosrdno gomilaju punih 50 godina, taj prvobitni dug je višestruko narastao.
Prema podacima švedske agencije za izvozne kredite, ukupna potraživanja Severne Koreje prema Švedskoj danas iznose preko 3 milijarde švedskih kruna (više od 300 miliona dolara).
Iako novac verovatno nikada neće videti, švedska administracija je neumoljiva. Dva puta godišnje, tačno kao sat, Stokholm šalje zvanični podsetnik i račun u Pjongjang. Odgovora nema, ali „ukradeni“ Volvoi i dalje krstare ulicama Severne Koreje, često služeći kao taksi vozila – kao spomenik jednoj velikoj diplomatskoj i ekonomskoj varki.
