Napoleon na bojnom polju - ilustracijaAcanskis@RTV
- Te noći, dok je mesec bledo svetleo iznad polja prekrivenog tišinom nakon strašne bitke, Napoleon je obilazio položaje. Čovek koji je do tada video hiljade palih vojnika i čije je srce, kako su mnogi mislili, otvrdnulo od ratovanja, odjednom je zastao. Prizor koji je ugledao nije bila slika neprijatelja ili pobede, već najčistiji dokaz ljubavi koji jedno živo biće može pružiti.
U mraku je video psa. Nije to bio besan pas niti uplašena životinja koja beži od mirisa baruta. Pas je mirno sedeo pored tela jednog vojnika. Prednjim šapama je blago dodirivao njegove grudi, povremeno mu ližući lice, kao da pokušava da ga probudi iz najdubljeg sna. Kada bi shvatio da odgovora nema, pas bi podigao glavu ka mesecu i ispustio bolan krik koji je odjekivao praznim poljem.
Napoleon je kasnije priznao svojim saradnicima:
„Gledao sam stotine bitaka, ali nijedan prizor me nije tako potresao. Ovaj pas, koji nije znao za slavu, ordene ili granice, pokazao je više ljubavi i vernosti nego što smo mi ljudi ikada sposobni. On je u tom trenutku bio jedini koji je istinski žalio za palim čovekom.“
Kažu da je car godinama kasnije, čak i u izgnanstvu na Svetoj Jeleni, često pominjao tog psa. Za njega je to bio trenutak kada je shvatio da usred svog tog užasa rata, najčistija emocija nije došla od generala ili careva, već od jednog vernog prijatelja koji nije hteo da napusti svog gospodara čak ni kada je sve ostalo bilo izgubljeno. Iako je Napoleon vladao narodima, priznao je da je tog trenutka ostao poražen pred veličinom srca jednog običnog psa
„Ponekad su najtiši krici oni koji se najglasnije čuju, a najobičnija vernost ona koja nas najviše nauči o tome šta znači biti čovek.“
