- U božićne dane Somborce je rastužio svojim odlaskom primarijus, doktor Branislav Danilović. Jedan od onih sugrađana za koje se retko, slobodno može reći da je bio i da će ostati doktor i prijatelj svih
Kada mu je nakon brojnih strukovnih, društvenih i književnih priznanja stiglo i ono najznačajnije kada je reč je o gradu u kojem je živeo, sklopio uzor-porodicu, radio do poslednjeg dana, Oktobarska nagrada povodom Dana osobođenja Sombora od fašizma 21. oktobra 2015. godine, nepodeljen je bio stav da je nagrada zapravo oličenje beskompromisno nadasve voljene ličnosti. Prilikom uručenja nagrade u svečanoj sali Gradske uprave – Županiji, u obrazloženju je stajalo:
‘Primarijus dr Branislav Danilović je rođen 1939. godine u Gnjilanu. Formalno obrazovanje stekao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu a medicinu rada je specijalizovao 1972. godine. Lekar, čije je znanje, briga i humanost, spram pacijenata dokazana i potvrđena radom u ambulantama nekadašnjih somborskih preduzeća, kao što su „Bane Sekulić“, „Vesna“, „Trepča“ i „Rade Končar“. Praktični deo rada upotpunio je nizom edukativnih napisa stavljenih u službu jačanja preventivne samozaštite pacijenata i sugrađana u celini. Više decenija traga po prošlosti Sombora i nastoji da svoje spoznaje pisanom i živom rečju neumorno prenosi sugrađanima i brojnim namernicima a sve u slavu lepote, uzdizanju ugleda u očuvanju vrednosti našeg grada.’
Pozdravljen dugotrajnim aplauzom ispunjene sale Županije, primarijus dr Branislav Danilović u skromnosti svoje veličine zahvalio se sledećim rečima, ali, na kraju u svom stilu ne samo struke, već ponajpre dobre namere i prilikom zahvale, iskoristio momenat da još jednom pruži savet, najdobronamernije kao i uvek upozorenje u vezi sa razlozima zašto društvo mora da misli zašto koliko je značajno aktuelno unapređivati čuvanje jedinog pravog bogatstva kako je govorio, zdravlja:
‘Poštovani prisutni sugrađani, kao dobitniku ove značajne nagrade Grada Sombora, dozvolite mi da se sa ovog mesta najpre zahvalim na ukazanoj počasti gradonačelnici grada Sombora Dušanki Golubović i predsedniku Skupštine grada Sombora primarijusu doktoru Zoranu Parčetiću, potom Komisiji koja me je odabrala da primim ovo veliko priznanje i poštovanim predlagačima koji su u meni videli ličnost koja to priznanje zaslužuje. I pozdravljam sve vas prisutne u ovoj Sali kako odbornike, tako i borce i meni drage goste. Istovremeno želim da se zahvalim mojoj recenzentkinji i ostalim saradnicima koji su mi nesebično pomogli da svih dvanaest objavljenih knjiga dožive svetlost dana. Ovim sam delimično ostvario misao našeg velikog Dositeja Obradovića da vreme sve briše, da sam u kamen i knjige ostavio. Isto tako ako ne i više želim da se zahvalim mojoj porodici, naročito mojoj ženi, koja mi je omogućila svojom pažnjom da preživim pet teških operacija, da doživim radnu i životnu penziju, i kvalitetni dostojanstven život. Posebno pozdravljam ovde prisutnu, moju najmlađu unuku Milicu (tom prilikom zaorio se snažan aplauz). Ako bih rekao nešto o sebi, kazao bih samo ovo, da sam sve u životu postigao poštenim radom. On mi je pružio ne samo zadovoljstvo, nego mi je u najtežim danima vraćao samopozdanje i ljubav prema životu. Rad mi je kao lekaru u medicini rada i kao autoru svih knjiga koje sam napisao, a koje su predlagači naveli u Komisiji, poslužio da pobedim strah i neprijatnosti koje bolest sa sobom nosi. Tako sam do sada radio i obećavam koliko me zdravlje i godine posluže, da ću nastaviti sa radom da budućim pokolenjima na osnovu dokumenata iz Istorijskog arhiva u Somboru ostavim zapisan trag o zdravstvenoj kulturi i međuljudskim odnosima o davno stečenoj samostalnosti 1749. godine koju grad i danas čuva kao svoju samobitnost zahvaljući mudrom višenacionalnom razumevanju. Voleo bih da se i u buduće ovako nastavi. Na ovom mestu moram javno da priznam da ću imati jedan neostvaren dug prema zdravstvu ali više prema stanovnicima ovog Okruga da što zbog godina što zbog narušenog zdravlja, ne bih mogao da bez konsultacije i sa pomoći većeg broja lekara da se prihvatim da uradim studiju o promeni strukture smrtnosti u somborskoj bolnici pre i posle bombardovanja NATO bomama. Da je ova studija potrebna ima već naznaka o povećanom broju obolelih od karcinoma štitne žlezde posle 20 godina Černobila. Mi sad ulazimo u taj vremenski period kada se očekuje porast maligniteta i to neće biti više samo stav lekara nego šire društvene zajednice. I sa ovog mesta, ovim predviđanjem, želim da samo upozorim društvo da počne o tome da misli.
~ . ~
(Umesto post scriptuma)
Svoj ugled dragi prijatelj stekao je vrlo jednostavno. Takav kakav u mojim sećanjima a ubeđen sam i mnogoborjnih, i ostaje. Tužan zbog odlaska a srećan što smo dugo bivstvovali kao savremenici, ali i saranici, pamtiću nebrojene susrete. Kako one u Gradskoj hali „Mostonga“ pretežno između dve prvenstvene rukometne utakmice u to zlatno doba tog najtrofejnijeg somborskog ekipnog sporta, tako i na ulicama našega grada. Najčešće, u ulozi lekara somborskih rukometaša, popularnih „romantičara“ kada govorimo o doktorovom angažovanju i u sportu, gde je itekako bodrenjem doprinosio pobedama i konačnom činu da se njegovi „momci“ popnu kao prvi kolektivni somborski sportski tim u samu elitu tadašnje velike države što je bila ogromna stvar. No, novca nije bilo dovoljno pa umesto njih „gore“ ode drugoplasirani Metalac iz Futoga. Obični su rukometaši igrali predigre, subotom uveče u prepunoj velikoj sali „Mostonge“ pre svojih sportskih koleginica, rukometašica koje su u vreme dok smo dr Danilović i ja bili naravno, u različitim ulogama, dušom i srcem vezani i za jedan i za drugi klub, harale Jugoslavijom i Evropom, pa će ostati u knjizi mojih sećanja (a dao dragi Bog i nekom budućem publikovanju), naši razmenjeni pozdravi, konsultacije, radovanja zbog sportskih pobeda, isto tako zajedničkih nerviranja zbog sudijskih grešaka i lakrdija, ali smo znali da ostanemo „fini“ spram ‘nepripravljenih sudija’, u čemu je i toj finoći naravno doktor u odnosu na mene značajno prednjačio. A posebno mi ostaje milo, kada sam kao i „kod rukometašica“, bio konferansije i na muškim rukometnim utakmicama upravo stoga, jer sam sedeo za mikrofonom, tik uz omiljenog, na utakmici dežurnog doktora Danilovića – sa svom njegovom potrebnom opremom i medicinom u uvek brižljivo pripremljenoj torbi.
No naravno, jednakom pažnjom brinuo je i o svim drugim sportistima s obzirom na, opet, naša zajednička susretanja i moje dugogodišnje praćenje sporta, kada bi ga pozivali na mečeve rvači, turnire karatisti, bokseri, džudisti, borci, pa predstavnici bazičnih sportova, da ne pričam o dizanju tegova kada je i u svojim vođenjem trofjenog kluba pridonosio osvajanju brojnih titula… Pazio je da svaki sportista ‘ne pretera’ u treningu, pa i obratno….
Ini takođe ostaju naši susreti onako jednostavno ‘slučajni’ a da pravilo ptvrđuje da ništa slučajno nije, jesu baš ova sećanja koja će trajati dok je i mene. Imponovolao mi je kada bi mi još u mlađim mi novinarskim godinama, popularni doktor zastao negde na somborskom „glavnjaku“, informišući me u stilu, „novinaru, imam jednu novu ideju, u planu mi je nova knjiga, pa da malo popričamo…“… „Naravno – uzvraćao sam odmah radosno – jedva čekam, doktore, da objavim o Vašem novom naslovu, saradnja se nastavlja…“
I nastavlja se. Fizički odlazak samo je neminovan deo nastavka života. Doktor Danilović nam je dao tu privilegiju da puno toga naučimo. Savladao sam i ja jednu od lekcija. Itekako važnih. „Manje se nerviraj, ti to nisi zaslužio“. Hvala Vam, na svemu, uvaženi prijatelju! (Siniša Stričević, gl.odg.ur. Novog Radio Sombora, delić ličnih uspomena)
~ . ~
Rubriku dopunjujemo, takođe, sačuvanim tonskim zapisamo (jednim od retko sačuvanih, u nažalost, ugašenom Radio Somboru), kada je koleginica Nataša Turkić, koja je u to vreme uređivala emisiju „Abeceda zdravlja“, subotnji prepodnevni program (zvučni zapis je iz 2006. godine) posvetila intevjuu sa prim. dr Branislavom Danilovićem. Link sa kojeg ponovo možete da čujete ovaj razgovor je sledeći:
https://www.youtube.com/watch?v=B2TvvBQ05KU
~ . ~
– Dodatak: U galeriji, odmah ispod teksta, pogledajte i niz fotografija iz bogate karijere, ponos-porodične, korica objavljenih knjiga, te sa dodele Oktobarske nagrade 2016. godine / uz legendu-objašnjenje uz svaku fotografiju:
1) Na službi u somborskoj „Tekstilnoj“, 1976; 2) Preševo, 1944; 3) Umčari, 1962; 4) Studentski dani u Beogradu, 1960; 5) Sa suprugom na Kongresu opšte medicine, Opatija, 1981; 6) Sa suprugom na Kongresu medicine rada, Portorož, 1986; 7) III Simpozijum o cerebrovaskularnim bolestima, Zagreb, 1979; 8) Svečano otvaranje nove galvinizacije „Bane Sekulić“, Sombor, 1980; 9) I mesto u dizanju tegova u Jugoslaviji, 1973; 10) Gnjilane, 1964; 11) Proslava 10-godišnjice somborske Medicine rada, 1976; 12) Somborski medicinski dani, 1977; 13) Svetski kongres o povredama na radu, Cavtat, 1977; 14) Dodela plakete Jugoslovenskog saveza „Za zaštitu čovekove sredine“ u Somboru, 1977; 15) Autoportret, kod slikara i prijatelja Save Stojkova; 16) Gnjilane, 1964; 17-19) Sa porodicom nakon mature unuka Vuka, 2015; 18) Sa porodicom nakon mature unuke Jelene, 2015; 20-25) Naslovi objavljenih publikacija; 26-35) Sa dodele Oktobarske nagrade grada Sombora za 2016. godinu, svečana sala zgrade Županije: nagradu uručila gradonačelnica Dušanka Golubović; u društvu sa predsednikom Skupštine grada Sombora, pok. prim. dr Zoranom Parčetićem, zamenikom gradonačelnice, današnjim gradonačelnikom grada Sombora Antonijom Ratkovićem i brojnim kolegama, prijateljima i poštovaocima –
Primarijus dr Branislav Danilović ispraćen je u sredu, 5. januara 2022. godine iz kapele na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru
Novi Radio Sombor, Udruženje „PODIUM“ i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ i GS KUM – Kultura, umetsnot i mediji izražavaju najdublje saučešće porodici preminulog sugrađanina, primarijusa, doktora Branislava Danilovića
