Nelson Mandala - ilustracija
- Bilo je to jedno obično popodne u Južnoj Africi. Nelson Mandela, čovek koga je svet znao kao simbol mira, a njegov narod od milošte zvao „Madiba“, odlučio je da napravi kratku pauzu od svojih predsedničkih dužnosti. U pratnji svojih telohranitelja, otišao je u jedan lokalni restoran na ručak.
Atmosfera je bila opuštena. Dok su čekali hranu, Mandela je pogledao oko sebe i primetio čoveka koji je sedeo sam za stolom ispred njihovog, čekajući da bude uslužen.
Mandela se tiho nagnuo ka jednom od svojih telohranitelja i rekao: „Vidiš li onog čoveka tamo? Idi i zamoli ga da dođe i sedne s nama. Neka ruča za našim stolom.“
Telohranitelj je, iako iznenađen, poslušao naređenje. Prišao je usamljenom čoveku i preneo mu predsednikov poziv. Čovek je oklevao, ali je na kraju ustao, uzeo svoj tanjir i seo pored Mandele.
Tokom celog obroka vladala je neobična tišina. Čovek nije progovorio ni reč. Ruke su mu se nekontrolisano tresle dok je prinosio hranu ustima, toliko da mu je pribor zveckao o tanjir. Nije smeo ni da podigne pogled, a graške znoja su mu izbijale na čelu. Čim je na brzinu završio jelo, samo je kratko mahnuo, nije se ni usudio da pogleda Mandelu u oči, i žurno napustio restoran.
Kada je otišao, jedan od telohranitelja, vidno zbunjen, reče Mandeli: „Madiba, onaj čovek mora da je bio jako bolestan. Da li ste videli kako su mu se ruke tresle sve vreme dok je jeo? Izgledao je kao da će se srušiti.“
Mandela se blago osmehnuo, pogledao u praznu stolicu pored sebe i tiho odgovorio: „Ne, sine moj. Nije on bolestan. Razlog njegovog drhtanja je sasvim drugačiji.“
Telohranitelji su ga gledali u čudu, čekajući objašnjenje. Mandela je nastavio mirnim, dubokim glasom:
„Taj čovek je bio čuvar u zatvoru u kojem sam proveo najteže godine svog života. Kada bih vrištao od bolova nakon torture i molio za gutljaj vode, on bi dolazio. Ali ne da mi pomogne. Dolazio bi da me ponizi. Smejao bi mi se, i umesto vode, mokrio bi mi po glavi dok sam ležao bespomoćan.“
U restoranu je zavladao tajac. Telohranitelji su zanemeli, osećajući bes prema čoveku koji je upravo sedeo sa njima.
„Danas,“ nastavio je Mandela, „kada me je video kao predsednika države, uplašio se. Tresao se od straha jer je mislio da ću sada, kada imam moć, uraditi njemu isto ono što je on radio meni. Mislio je da ću ga poslati u zatvor, mučiti ga i uništiti.“
Mandela je zastao, pogledao svoje ljude u oči i izgovorio reči koje se pamte večno:
„Ali to nisam ja. Takvo ponašanje nije deo mog karaktera, ni moje etike. Umovi koji traže osvetu uništavaju države, a oni koji traže pomirenje stvaraju nacije.“
Tog dana, u malom restoranu, Mandela nije samo nahranio gladnog čoveka. Nahranio je dušu cele jedne nacije, pokazavši da je oproštaj najjače oružje koje čovek može da poseduje.
Lako je vratiti istom merom, ali potrebna je istinska snaga da se prekine lanac mržnje.
Iz Autobiografije Nelesona Mandele
