- SOMBOR – Jedanaest godina je prošlo od kada je Petar Perović sa svojom posadom bio zatočen na brodu u alžirskoj luci Bežaji, bez hrane, vode i mogućnosti iskrcavanja. Iako sada uživa u mirnom životu sa suprugom na obroncima Zlatibora, sećanja na te dane još uvek su živa i sveža
„Davne 1975. godine, u oktobru, na brodu ‘Durmitor’ počeo sam da radim. Tada nisam ni pretpostavljao gde će me ovaj posao odvesti i u kakve ću prilike i neprilike upadati. Na prekookeanskim putovanjima bilo je opasnih situacija sa gusarima, ali i onih gde teret na brodu gori, a kopna na vidiku nema…“, kaže Perović.
Petar, koji je svojevremeno bio glavni inženjer, ističe da je bio na prekookenaskom brodu koji je prvi uplovio u Vijetnam nakon rata u toj zemlji.
„Nosili smo humanitarnu pomoć i bili smo prvi koji su uplovili u luku nakon Vijetnamskog rata. Bilo je to zanimljivo iskustvo. Takođe, uplovili smo bili i u NR Kinu, baš kada je umro Mao Cedung 1976. godine. Kako običaji nalažu, u bratskoj Kini bili smo dočekani na visokom nivou i otišli smo tada da odamo poštu velikom vođi“, priseća se Petrović.
Oplovio je Petar Perović ceo svet, po nemogućim vremenskim uslovima, a bio u mnogim lukama i nosio razne terete, koje je trebalo sačuvati.
„U ono vreme bilo je gusara… Sećam se da je bila noć, crnoputi mršavi gusari su se i te kako znali popeti uz lančanik sidra… Tada počinje uzbuna na brod. Gađali bi raketama brod, a mi bismo se branili kako smo znali i umeli. Padali su sa sidra u more. Mi smo imali sistem kako da se odbranimo. Znam da je bilo slučajeva na drugim brodovima da gusari vešto preobučeni uđu na brod i uzmu sve pare iz kase, vežu kapetana i zaključaju kapetanovu kabinu i komandni most…“
Poslednje putovanje pamtiće dok je živ.
„Bilo je to u Alžiru. Tri meseca trajala je agonija na brodu. Sa jedanaest članova posade broda ‘Istra’ bili smo usidreni u alžirskoj luci Bežaji, praktično bez goriva, hrane i vode. Vlasnik broda se nije javljao, bili smo sami sa dozvolom za plovidbu, ali ne i za iskrcavanje. Nismo mogli da izađemo na kopno. Ipak, završilo se i to putovanje, koje je trajalo još tri meseca, jer su nas u Španiji sačekali sa dugim cevima, jer je vlasnik broda slagao da smo ukrali brod. Nakon sudskog procesa dokazano je da mi nismo bili krivi, vlasnik broda je ostao bez svega, a mi smo dobili 70 odsto od zarade“, seća se Perović, koji je posle Alžira otišao u penziju.
Perović je vlasnik sedam pasoša, a od anegdota ističe jednu situaciju kod Kanade i fasinantnu priču sa Kube.
„Skoro cela posada bila je popadala od morske bolesti. More je ledilo palubu. Kako bismo animirali ljude, na krmi broda okretali smo jagnje ili prase. Nismo solili, jer je more dobro zalivalo. Svi su bili živnuli“, seća se Perović i dodaje neverovatno iskustvo sa Kube…
„U vreme kada su bile uvedene sankcije Crnoj Gori i Srbiji, firma za koju smo plovili je propala. Tada smo baš bili prepušteni sami sebi. Tri meseca smo plovili i plutali štedeći gorivo, bez hrane i vode. Hvatali smo kišnicu na moru kada je kiše bilo i lovili ribu. Nismo mogli u Ameriku, jer bi nas zarobili. Plutali smo dok rukovodstvo nije našlo izlaz da uđemo na Kubu da uzmemo goriva i hrane i da se vratimo…“
Život Petra Perovića je kao uzburkano more – pun nepredvidivih avantura i opasnosti. Njegove priče svedoče o izuzetnoj mentalnoj i psihičkoj snazi potrebnoj za preživljavanje na otvorenom moru. Sa svakim izazovom, Petar je dokazao da ima sve što je potrebno da izdrži najteže uslove i izađe kao pobednik.
Izvor: RTV (Vesna Milanović Simičić)
Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
