ilustracija@acanskis-rtv
- Uspavala je svoju trogodišnju ćerku, umotala je u ćebe, spustila u veliki kožni kofer i, sa knedlom u grlu, stala u red da izađe iz nacističkog geta pod naoružanim pogledima stražara. Zatim se vratila. I spasla još jedno dete. Pa još jedno. I tako desetinama puta.
Ta devojčica, Henija Levin, ceo život je verovala da je njena majka, Gita Vizgardiski, spasla samo nju. Tek mnogo godina kasnije, na majčinoj sahrani, saznala je istinu. Nije bila jedina. Gita je spasla i mnogu drugu decu, svu skrivenu u koferima.
Put u nepoznato pod lažnim imenom
Henija je rođena 1940. godine u Litvaniji, u jevrejskoj porodici srednje klase. Njeni roditelji, Gita i Jonas, živeli su mirnim životom, ali za samo nekoliko meseci sve se promenilo. Najpre su došli Sovjeti, a zatim nacisti. Jevreji iz grada bili su zatvoreni u pretrpani geto pod nazivom „Kovno“. Uslovi su bili strašni: glad, bolesti i neprestane deportacije.
Gita je vrlo brzo shvatila ono što mnogi nisu želeli da vide: nacisti ne premeštaju Jevreje, oni ih uništavaju. Kada su počeli da odvode decu, znala je da mora da deluje. Uz pomoć jednog litvanskog katoličkog sveštenika pronašla je porodice spremne da sakriju jevrejsku decu. Ali da bi ih izvela iz geta, morala je da prođe kroz kontrolne punktove. Da su vojnici čuli dete kako plače ili govori, ubili bi ih sve.
Kofer kao jedini spas
Zato je Gita koristila sedative. Uspavala bi dete, stavila ga u kofer i hladne glave iznosila iz geta, kao da nosi nešto sasvim obično. Jednom ju je stražar zaustavio, ali mu je dala svoj sat i najbolje čizme da bi je pustio da prođe.
Heniju je primila hrišćanska porodica na selu. Naučili su je da dvoje nepoznatih ljudi zove „mama“ i „tata“ i da nikada ne otkrije ko je zaista. Dve godine je živela pod lažnim imenom. Imala je samo tri godine, ali je čuvala tajnu.
Istina otkrivena na kraju puta
U međuvremenu, Gita se vraćala u geto i činila isto sa drugom decom. Koristila je druge kofere, druge sedative i druge laži. Svaki put je rizikovala život, znajući da joj to može biti poslednji put.
Na kraju su i Gita i Jonas uspeli da pobegnu, a posle rata su pronašli Heniju živu. Henija je odrasla, postala učiteljica i ceo život svedočila o Šoahu (Holokaustu). Tek na majčinoj sahrani, jedna od preživelih joj je prišla i rekla:
„Tvoja majka je spasla mnogo dece. Niko ne zna koliko. Možda ni ona sama. Nije ih brojala.“
Danas Henija priča ovu priču novim generacijama iz jednostavnog razloga: sećanje se ne čuva samo od sebe. Neko mora da ga nosi dalje, čak i kada je teško i kada boli.
