Foto: AP/Renato Brandjolica
Bure baruta pred eksploziju koje je obeležilo istoriju i nagovestilo krvavi raspad SFRJ: Maksimir nije bio uzrok, već velika potvrda da je mit o „bratstvu i jedinstvu“ definitivno srušen.
ZAGREB / BEOGRAD – Na današnji dan, 13. maja 1990. godine, na zagrebačkom stadionu Maksimir odigrala se utakmica koja nikada nije završena, a koja je u istoriji ostala upisana kao simbolični kraj jedne države. Iako postoji mit da je jedna velika tuča pokrenula raspad Jugoslavije, Maksimir je zapravo bio samo posledica već duboko podeljenog društva, što je prema oceni američke televizijske kuće CNN stavilo ovaj događaj na četvrto mesto liste pet utakmica koje su promenile svet.
Priprema napada: Kiselina na ogradama i unete kamenice
Kompletna pozadina sukoba decenijama nije bila do kraja rasvetljena, ali detalji ukazuju na ozbiljnu pripremu nereda. Postoje tvrdnje da su aktivisti tadašnjeg HDZ-a u noći između 12. i 13. maja ušli na stadion i uneli velike količine kamenica, flaša i cigli. Posebno šokantan podatak je da je ograda na severnoj tribini bila namerno nagrizena kiselinom, što je navijačima Dinama omogućilo da je sutradan vrlo lako sruše i naoružani ulete na teren.
Politika u gradu i dolazak navijača
Tog dana, nekoliko hiljada „Delija“ stiglo je u Zagreb posebnim vozom. Napetost se osećala danima ranije na ulicama kroz nacionalističke poruke na zidovima. Među navijačima su bili i pitomci vojnih škola, poput Jovana Majstorovića, koji su svedočili o uzavreloj atmosferi i navijačima iz Niša koji su izneli zastavu na centar terena pre meča. „Tenzija je bila politička. Incident su počeli domaći navijači, a Delije nisu prihvatile podređenu situaciju i suprotstavile su se“, ističe legendarni fudbaler Dragiša Binić.
Režirani haos pred kamerama?
Čim su se ekipe našle na terenu, počele su nacionalističke pesme. Navijači Dinama su na teren uleteli sa unapred pripremljenim projektilima, dok su snage policije u tom trenutku bile zanemarljive. Dok su se navijači Zvezde lomljenjem reklama štitili od kiše kamenica sa gornjih nivoa, televizijske kamere su, prema svedočenjima, planski preusmeravane isključivo ka njima kako bi se u medijima stvorila slika o isključivoj krivici gostiju. Usledio je fizički obračun koji je trajao gotovo sat vremena.
Dve strane jednog udarca: Boban i Ahmetović
Centralna figura dana ostao je kapiten Dinama, Zvonimir Boban, koji je u skoku udario milicajca Refika Ahmetovića. Taj čin je do danas ostao predmet najdubljih podela:
Za jedan deo javnosti, Boban je postao nacionalni heroj i simbol otpora.
Milicajac Ahmetović je godinama kasnije izjavio da ljudski prašta Bobanu, ali je naglasio: „Opet bih uradio isto, branio sam državu koja je još uvek postojala“. On je svoj postupak video kao profesionalnu dužnost čuvara tadašnjeg ustavnog poretka.
Uvod u rat: Kada navijači obuku uniforme
Zvanični podaci govore o 117 povređenih policajaca, 39 navijača Zvezde i 37 navijača Dinama, mada se procenjuje da je ukupan broj povređenih bio znatno veći i da je premašio 200 ljudi. Zbog ovog incidenta, Boban je kažnjen devetomesečnom suspenzijom, zbog čega je propustio Svetsko prvenstvo u Italiji 1990.
Iako se rat nije rasplamsao tog popodneva, Maksimir je postao jasna poruka da zajednički život u tadašnjoj federaciji više nije moguć. Atmosfera na stadionu odražavala je sve ono što je tada ključalo u društvu – nacionalne tenzije i kraj jedne ere. Mnogi navijači koji su se tog dana tukli na tribinama, samo godinu dana kasnije nosili su prave uniforme na suprotnim stranama fronta. Danas, 36 godina kasnije, Maksimir ostaje podsetnik na to koliko sport može postati ogledalo dubokih društvenih lomova i najava krvavih ratova koji su usledili.
Izvor: Redakcija / Arhiv / Kurir / Newsmax Balkans
