- Prva žrtva zločicanaca NATO agresora bio je oficir Radovan Medić, zastavnik na aerodromu somborskog garnizona. Njegovo večno počivalište na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru, Foto: Arhiva Novog Radio Sombora
- NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)), u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo, bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata
Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte!
U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ (Savezna Republika Jugoslavija) kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen.
Prema manjim procenama ubijeno je oko 1.300 duša u SRJ, a prema većim ubijeno je oko 3.500 duša, istovremeno procenjuje se da je ranjeno više od 12.000 lica. Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a.
Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi. Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju.
Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila, dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).
POČETAK
Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti i drugih sličnih okolnosti. Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta bombardovano je područje Kosova i Metohije.
Tokom narednih dana bombardovani su i najveći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica, Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u čitavoj zemlji.
OTPOR JUGOSLAVIJE
Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima.
NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Osim oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, baza PVO, mostova itd) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.
* OKONČANJE BOMBARDOVANJA *
NOVI DIPLOMATSKI NAPORI
Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari.
Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomidrina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[6
ODGOVORNOST
Iako je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju uspostavio u maju 1999. godine komitet sa ciljem određivanja da li je bilo prekršaja međunarodnog zakona tokom NATO bombardovanja, ovo nije rezultovalo ozbiljnom istragom koja bi utvrdila odgovornost NATO-a.
(Izvor: Wikipedia)
…………..
Post festum. Zločinačka NATO agresija na Srbiju obaveza je da ostane u pamćenju i nepraštanju svakog normalnog čoveka. Zlodela ovakva najveća koja nisu upamćena u istoriji čovečanstva, nije hrišćanski niti oprostiti, kamoli zaboraviti! 78 dana bombardovana je jedna zemlja, Srbija. Danonoćna dežurstva na predajniku i u studiju Radio Sombora; prvi put sam u minut do 8 uveče, 24. marta 1999. rekao: ‘Sirene su upravo oglasile vazdušnu opasnost, dragi slušaoci potražite najbliže sklonište. Radio Sombor je uz vas i slušajte naše dalje vanredne i stalne vesti.’ Ove rečenice sam, zajedno sa kolegama, kako ko u danonoćnoj smeni 24 časa, ponavljao 78 dana. Gađali su zlikovci više puta i veliki 58 metara u nebo vinut repetitor na Jarošu Radio Sombora, od pre sedam godina sada već ugašenog starog radija, koji je jedini i imao regionalnu frekvenciju, uspeli su da pogode staru zgradu Vodokanala! Šef tehnike, ton majstor Karlo Ham, tada sami on i ja u studiju i režiji, nastavili smo da radimo na spratu Gradske kuće iz najvećeg studija (gde su bila smeštena i preostala dva studija i režije), dok je naš kolega Miroslav Ugrica nažalost danas pokojni, preminuo 2010. godine, bez potrebe dežurao upravo na predajniku i bio izložen najvećim opasnostima i stresovima, uz svog mlađeg kolegu (takođe pokojnog, preminuo 2000. godine) – u to vreme honorarca!! Vlastimira Stričevića pa su se njih dvojica svakodnevno smenjivali na po 12 sati užasnog i poganog dežurstva. Nažalost nedugo pošto sam prvi put iz studija oglasio navedenu vazdušnu opasnost po sve građane, oko 8 uveče 24. marta 1999, pala je i prva žrtva NATO bombardovanja Srbije, oficir Radoslav Medić, u garnizonu vojnog aerodroma u Somboru. Imao sam u čitavom dosadašnjem novinarskom poslu pa sve do sada (tokom mojih 48 godina rada u novinarstvu) sigurno sam ubeđen u to-najtežu, zlokobnu vest da je odmah i prvi objavim i nikad mi nije bilo gore kad je tada Karlo iz režije upalio crveno svetlo u signalizaciji do studija. Mikrofon se zatresao učinilo nam se obojici, čitavom planetom… (Siniša Stričević, gl.odg. urednik Novog Radio Sombora, tada novinar-voditelj-urednik Radio Sombora: Iz rukopisa u najavi knjige „Kad zidovi progovore“)
I da zaključim ovom (ne)prilikom, parafrazirajući Konstraktinu poruku naše predstavnice na ovogodišnjoj Evroviziji: A šta ćemo sad?!
Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
http://keepone.net/radio/k138251/novi-radio-sombor *
*Novi Radio Sombor na vodećoj platformi radio stanica svih država sveta
