Prikazivanje članaka po tagu strategija

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (4)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Sarita Bradaš: Političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija

* Obaveštenost i poverenje su socijalni kapital koji pokazuje koliko je sindikat u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju akcije. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine i prihoda, to bi bio ozbiljan problem, ali bi mu bilo još teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala, ocenjuje Sarita Bradaš u razgovoru za UGS Nezavisnost

Sarita Bradaš je psihološkinja i autorka više radova u oblasti rada, zapošljavanja i radnih prava: „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“ (2020) zajedno sa Mariom Reljanovićem i Ivanom Sekulovićem, „Indikatori dostojanstvenog rada u Srbiji“ (2019) sa Mariom Reljanovićem, „Politike zapošljavanja u Srbiji“ (2018), „Statistika i dostojanstven rad“ (2017)…

Naša sagovornica, dugogodišnja istraživačica Fondacije Centar za demokratiju, kaže da su u fokusu njenog istraživačkog rada socijalna i ekonomska prava, da blisko sarađuje sa sindikalnim predstavnicama/ima, te da je o radu sindikata „obaveštena znatno više od većine građanki Srbije“.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Ne bih govorila o verovanju nego o poverenju. Načelno imam poverenje u sindikate (naravno, ne mislim na takozvane žute sindikate koji rade u korist i za račun poslodavaca), u njihove dobre namere i opredeljenost za to da budu demokratske, nezavisane i održive organizacije koje će biti glas radnica i radnika, i zastupati ih u borbi za njihova prava i interese.

Ipak, više činjenica (veliko osipanje članstva, sistematsko smanjivanje prava zaposlenih…) ukazuju na nepoverenje u sindikate. A ono, povratno, doprinosi nemoći sindikalnih organizacija. Tako se nemoć i nepoverenje međusobno pojačavaju.

Nepoverenje, odnosno sumnja se rađa kad nema dovoljno informacija. Istraživanja pokazuju veoma nizak stepen obaveštenosti građana u Srbiji, pa i samih članova sindikata. A upravo obaveštenost i poverenje u jednu organizaciju predstavljaju kapital te organizacije. Predstavljaju socijalni kapital, odnosno koliko je sindikat svojim delovanjem u društvu izgradio norme, mreže i vrednosti koje mu olakšavaju preduzimanje akcija. Ako bi sindikat ostao bez članstva, članarine, prihoda…, bio bi to ozbiljan problem, ali bi mu bilo teže ako bi ostao bez socijalnog kapitala.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Da bi to ostvarili sindikati treba da se promene, da kreiraju strategiju sopstvenog delovanja koja će da proizađe iz analize socijalnog i ekonomskog konteksta u kojem živimo, da identifikuju ključne probleme i formulišu ciljeve koji će predstavljati rešenje identifikovanih problema, i da odrede načine kojima će ciljeve postići.

Kako ja vidim trenutnu situaciju, neki od strateških ciljeva bi mogli da budu:

* Unapređenje funkcije sindikalnog organizovanja - zadržavanje postojećih i privlačenje novih članova. To podrazumeva: sprovođenje istraživanja zadovoljstva i potreba postojećeg članstva; izradu baze podataka o članicama/ovima (detaljni podaci o demografskoj i socijalnoj strukturi); sprovođenje istraživanja o potrebama radnica/ka koji nisu sindikalno organizovani (zaposleni i angažovani u mikro, malim i srednjim preduzeećima, prekarni radnici, mladi, zaposleni u neformalnoj ekonomiji); unapređenje kvaliteta postojećih kreiranje novih usluga članstvu; razvijanje strategije za privlačenje članstva prilagođene specifičnostima određenih ciljnih grupa.

* Jačanje organizacionih kapaciteta sindikata za ostvarenje, zaštitu i unapređenje socijalnih i ekonomskih prava radnika. Navedeno podrazumeva: analizu postojeće organizacije sindikata i u skladu sa nalazima redizajniranje organizacije, njene strukture i upravljanja; funkcionalnu analizu stručnih službi; razvijanje strategije interne i eksterne komunikacije; promovisanje i realizacija koncepta socijalne i solidarne ekonomije; umrežavanje i uspostavljanje saradnje među različitim sindikatima i sa organizacijama civilnog društva kao i akademskom zajednicom (lokalnom, nacionalnom, regionalnom, evropskom i svetskom).

* Razvijanje obrazovnih i istraživačkih kapaciteta kako bi se povećala pregovaračka moć sindikata i unapredile usluge članovima. To podrazumeva: razvoj istraživačke i obrazovne funkcije unutar sindikata; izradu programa razvoja sindikalnih rukovodilaca i poverenika; izradu programa obuka za članstvo; umrežavanje i uspostavljanje saradnje sa naučnim, istraživačkim i obrazovnim institucijama i organizacijama.

* Uspostavljanje finansijske održivosti sindikata. Navedeno podrazumeva: povećanje broja članova sindikata; analizu postojećeg načina prikupljanja članarine i raspodele prikupljenih sredstava da bi se uspostavili delotvorni mehanizmi u upravljanju finansijama; razvoj projektnog finansiranja; osnivanje socijalnih preduzeća i radničkih zadruga; stvaranje socijalno-solidarnih fondova.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Nemam utisak da su sindikati i država ravnopravni partneri u socijalnom dijalogu, a razlog je u disproporciji moći. Za to su delom zaslužni i sami sindikati: fragmentiranost sindikalne scene, odsustvo zajedničkog i nepokolebljivog nastupa u pregovorima kao i različit stepen povezanosti sa državnim organima.

Čini mi se da je dobra ilustracija odnosa vlasti prema sindikatima (a i obrnuto) primer Fijata čiji su radnici stupili u štrajk 2017. Predsednica Vlade se tada otvoreno stavila na stranu poslodavca uslovljavajući pregovore prekidom štrajka, uz izjavu da iza štrajka „stoji politički interes i ozbiljno loša namera”. Nakon toga je Vlada pozdravila potpisivanje kolektivnog ugovora kojim se radnici odriču prava na štrajk. Ne samo da su saučesnici u kršenju Ustava i zakona već i ljudskih prava budući da je pravo na štrajk normirano u međunarodnom pravu (Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima).

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Slično kao i sa državom. S tim što je taj odnos neposredniji, svakodnevan. Većina naših poslodavaca, kao i stranih investitora, ne gleda blagonaklono na postojanje sindikalne organizacije u svom preduzeću. Prisutni su pritisci, pretnje, aktivisti se mobinguju. Ne čudi me to od stranih investitora, jer njih ne interesuje razvoj ove zemlje, već samo profit. Dobili su ogromne subvencije, imaju jeftinu radnu snagu, carinske i poreske olakšice, ne snose sankcije za nepoštovanje prava radnika. Ali da naši poslodavci prate njihov primer, to ne razumem. Oni ne shvataju da je samo zadovoljan radnik produktivan radnik. Naravno, postoje i poslodavci kod kojih to nije slučaj, ali imamo problem dok god postoji i jedan radnik koji ne uživa prava.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Sadašnji pregovori o minimalnoj ceni rada oslikavaju stanje socijalnog dijaloga - forma bez suštine. Moć je na strani države, a ne na strani reprezentativnih sindikata i poslodavaca, predstavnici države se ne libe da to pokažu socijalnim partnerima. Ove godine se ponovila situacija iz prethodnih godina - odluku o visini minimalne cene rada donela je Vlada baš u iznosu koji je zamislio predsednik Republike.

Ono što vredi za sindikate - moć je u članstvu - vredi i za poslodavce. Unija poslodavaca Srbije kao jedino reprezentativno udruženje okuplja poslodavce kod kojih je svega četvrtina ukupnog broja zaposlenih u Srbiji. I to je jedan od razloga niskog nivoa kolektivnog pregovaranja odnosno pokazatelj kolektivne nemoći.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Fokus stranaka je uglavnom na političkim i građanskim pravima, tako da im sindikati sa fokusom na ekonomskim i socijalnim pravima nisu zanimljivi ni korisni. Izuzetak je Partija radikalne levice, kao i pokret Ne davimo Beograd koji je svojim programom veoma blizak vrednostima sindikata.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Ako se sindikati shvate kao autentični predstavnici interesa ključne društvene klase, radnica i radnika, i ako je političko delovanje put ka uvažavanju tih interesa, a jeste, onda je to neophodno. Već pomenute strategije sindikata treba da iznedre zajedničku strategiju sindikalne borbe za prava zaposlenih, pre svega onih prava koja su izgubljena/urušena, a onda i novih u skladu sa društvenim i ekonomskim kontekstom.

Čini mi se da na političkoj sceni Srbije nedostaje autentična radnička partija.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Sindikati su nesporno u teškoj situaciji. Ali koliko god bila teška ona je i prilika za obnavljanje i ujedinjavanje. Jer, fragmentirani oni ne mogu ništa značajno učiniti. Ovo vreme mi liči na 19. vek kada su počele borbe za radnička prava. Tako su i problemi slični: zarade koje nisu adekvatne za dostojanstven život, predugo radno vreme (zaposleni u Srbiji u poređenju sa ostalim evropskim državama imaju najdužu radnu nedelju) i ponovo aktuelizacija tri osmice. Narastajuća prekarnost čija posledica su nesigurnost i neizvesnost, odsustvo zaštite u slučaju kršenja prava, zabrana /eksplicitna ili implicitna) sindikalnog organizovanja.

Pitanja socijalnog konsenzusa, dostojanstvenih plata i standarda rada, pitanja reindustrijalizacije i privrednog razvoja su testovi opstanka sindikata. Napredak u rešavanju tih pitanja doprinosi poboljšavanju statusa zaposlenih u svim sferama rada i života i znači stvaranje uslova za dostojanstven rad i život.

Sindikat industrijskih radnika sveta (IWW) najjasnije opisuje značaj globalnog sindikalizma: „Svi članovi jedne delatnosti/sektora, ili svi sektori ukoliko je to potrebno, prestaju sa radom kada je u štrajku i deo sindikata, jer napad na jednog je napad na sve nas“. Generalni sindikalizam je način da se ostvari međusektorska solidarnost i da radnici, bez obzira na sve razlike, zajedno formiraju masovni pokret.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Ne bih rekla da radnici nisu spremni da se bore iako teško žive. To je svaljivanje krivice na slabije. Sve je to znatno složenije. Ako ste vi u sitaciji da platom jedva zadovoljavate svoje potrebe za hranom budući da je minimalna zarada nedovoljna za minimalnu potrošačku korpu, pri tom, nemate sigurnost na poslu, u zdravstvenoj zaštiti, imate problem sa obezbeđenjem krova nad glavom za svoju porodicu, onda vam ne preostaje ništa do borba za goli život. Nemate ni prostora ni vremena, niti smete da učestvujete u sindikalnim akcijama koje vam ugrožavaju primanja a time i život vaše dece. Ako učestvujem u akcijama biću izložen posledicama od poslodavca. Može li me sindikat zaštititi? Ako sumnjam u to teško ću se odlučiti da se priključim borbi.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Pre svega, mislim da je jedan od ključnih problema sindikata smanjenje broja članova. Od početka tranzicionih procesa stopa sindikalizovanosti je naglo padala a sa njom i moć sindikata. Stopa sindikalizovanosti je pala sa 40%, koliko je iznosila 2004, na 25% u 2017. pri čemu postoji značajna razlika u sindikalizovanosti zaposlenih u javnom (60%) i privatnom (20%) sektoru. Direktna posledica smanjenja članstva je drastično smanjena članarina a time i sposobnost sindikata da se razvijaju, usavršavaju organizaciju, unapređuju znanja, obučavaju kadrove, tehnički se opremaju… Ako su socijalni partneri neuporedivo jači, osposobljeniji, opremljeniji, time i moćniji onda se i reč sindikata ne „čuje daleko“. Procena je da je u 2017. svega četvrtina zaposlenih bila pokrivena kolektivnim ugovorima.

Drugi problem je nepoverenje, koje nije samo rezultat neobaveštenosti članstva i nečlanstva. Ono je, pre svega, rezultat ogromnih promena u našem društvu u poslednje dve decenije. Proces privatizacije je bio poguban za sindikate i radništvo: stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, zatvorene su fabrike. Sa jedne strane, bez posla su ostali članovi sindikata i time to prestali da budu. Sa druge strane, raslo je nepoverenje u sindikat i njegovu moć da zaštiti radnika.

Pri tome, dolazi do velike fragmentacije sindikalne scene što dovodi do dodatnog slabljenja pregovaračke moći. Malobrojnije članstvo je raspršeno u više sindikata koji ne sarađuju a neretko se sukobljavaju čak i oko ključnih interesa zaposlenih.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Štrajk je legitiman način, ustavno i zakonsko pravo zaposlenih da zaštite svoja profesionalna i ekonomska prava i interese kada su im oni ugroženi. Zaposleni imaju pravo da to čine slobodno, i niko ih u tome ne sme sprečavati, ne sme im pretiti i preduzimati sankcije. A to nije redak slučaj.

Ali, štrajk je, po mom mišljenju, poslednja mera. On je dokaz da se pre toga socijalni partneri nisu mogli dogovoriti, on je dokaz poraza socijalnog dijaloga, dokaz nepomirljivih stavova. Razmere štrajka, koji i koliko sindikata u njemu učestvuje, govori o jedinstvu sindikata. Ako je to samo sindikat u tamo nekoj fabrici organizovao štrajk i nije podržan od cele sindikalne scene mali su izgledi da će uspeti u svojoj borbi.

Evo primera. Samostalni sindikat metalaca Srbije obaveštava javnost da radnici Fijat Plastika i dalje nastavljaju štrajk jer zahtevi radnika ni posle šest meseci nisu ispunjeni. Štrajk traje šest meseci i sem tu i tamo neke informacije o tome se ćuti. Šta smo mogli pročitati u saopštenju: „ne samo da zahtevi nisu ispunjeni nego su se i proširili zbog kršenja zakona od strane poslodavca, na šta su institucije države, uglavnom ostale neme“, „naišli smo na nerazumevanje, bahatost, nepoštovanje zakona i prava radnika, izostanak podrške, kako od strane šire javnosti, tako i od strane države, koja se pokazala nemoćna pred samovoljom krupnog investitora“. Sindikat upozorava da su „iscrpli sve zakonom propisane mogućnosti i iskoristili sve legitimne kanale komunikacije, bez rezultata“ i da im preostaje „da blokiraju pruge i puteve ili da seku delove tela, pošto su videli da je to izgleda jedini efikasan vid sindikalne borbe u Srbiji“!

Ovo je dijagnoza. Potpuna nemoć sindikata, nejedinstvo, rasparčanost, odsustvo radničke solidarnosti, medijska blokada, sprega ili nemoć države da reši probleme u korist svojih građana u sporu sa stranim poslodavcima. To je i mera poštovanja koju država i poslodavci imaju prema sindikatima. Na kraju, to je mera brige naše države za čoveka.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Sporadična i nedovoljna. Ponekad mi se čini da postoji veći antagonizam između pojedinih sindikata nego između sindikata i poslodavaca, a to je siguran put u urušavanje ionako lošeg ugleda sindikata. A to zaista ne razumem - kako je moguće, ako svi sindikati dele zajedničke vrednosti i ako su istinski posvećeni borbi za prava radništva, da izostaje zajedničko delovanje, međusindikalna solidarnost, stvaranje jedinstvenog fronta?

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- Veoma, sindikati treba da iskoriste kapacitete civilnog društva pre svega istraživačke i zagovaračke. Postoje dobri primeri saradnje (kampanja „diži minimalac“) ali mi se čini da je saradnja najčešće inicirana od strane OCD. Do sada nisam videla reakciju ni jednog sindikata na alternativni model Zakona o radu koji je izradio Centar za dostojanstven rad kako bi se koristio u budućim pregovorima i radu radne grupe za izradu novog Zakona o radu. Model obezbeđuje argumenate pre svega sindikatima koji će biti predstavnici radnika u toj radnoj grupi.

Razgovarao: novinar, Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (2)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Petar Đukić: Socijalni dijalog mnogo kasni za novom radnom praksom

Sindikati su bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja i borbi za uticaj političkih partija. Da bi menjali društvo, sindikati prvo moraju da se transformišu i zauzmu odgovarajuću ulogu u modernom postindustrijskom društvu, kao nezavisna institucija koja treba da se postavi iznad države i vlasti, izjavio je profesor Petar Đukić za UGS Nezavisnost.

Petar Đukić, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ekspert je u oblastima teorijske ekonomije, inženjerske ekonomije, mikro i makroekonomije i održivog razvoja.

Neposredno je učestvovao u osnivanju i programskom profilisanju Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Osim na Univerzitetu, bio je ili je još angažovan u Naučnom društvu ekonomista Jugoslavije i Srbije, Društvu ekonomista Beograda, Naučnom veću Instituta ekonomskih nauka i Ekonomsko-političkom i socijalnom savetu UGS Nezavisnost. Profesor Đukić je predavao na univerzitetima i naučnim institutima u Nemačkoj, Engleskoj, Rusiji… a kao ekspert Instituta IFL CIO Solidarity Center-a iz Vašingtona držao je seminare o ekonomskim i socijalnim reformama i privatizaciji u Alžiru i Kuvajtu. Kao tim lider i ekspert učestvovao je u izradi tri nacionalne strategije Republike Srbije.

U razgovoru za UGS Nezavisnost profesor Petar Đukić ukazuje na velike društveno-ekonomske i tehnološke promene koje zahtevaju i „odgovarajuće promene sindikata, koje značajno kasne“.

Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?

- Relativno dobro u odnosu na prosečno obaveštenog građanina, ali nedovoljno u odnosu na potrebe sindikata da bude prepoznatljiv, uticajan, kreativan i stvarno delatan u savremenom srpskom društvu i okruženju. Bez obzira što živimo u „informatičkom društvu“ sa neslućenom razmenom informacija, o sindikatima se u Srbiji ne zna dovoljno, niti su uvek dostupne prave informacije o tome ko su i šta konkretno rade. Njihov identitet nije uvek prepoznatljiv, pa se često može i za njih čuti paušalna ocena da su svi isti, sa čime se ja uglavnom ne slažem, iako potpuno razumem takvu preovlađujuću ocenu javnosti.

Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Ne mnogo, jer su sindikati na neki način bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja, borbi za uticaj u društvu kakav imaju i političke partije. Oni, na rukovodećem nivou, obično tu činjenicu pokušavaju da prikriju predstavljajući se kao zastupnici opšteg ili “klasnog”, odnosno profesionalnog interesa društvenih grupa kao što su zaposleni po sektorima, pa i nezaposleni, te penzionisani - bivši radnici, ali im to ne uspeva u dovoljnoj meri. Većina posmatrača, članova ili potencijalnih članova sindikata zna da se sindikalni aktivisti bore i za sopstvenu promociju i liderstvo od kojeg imaju lične koristi. To nije uvek loše, jer podrazumeva povećanu motivaciju za uspeh, ali može da bude i kontraproduktivno jer potencijalno članstvo često rezonuje po principu - šta ću ja tamo kad je to samo delovanje u interesu rukovodilaca.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Prvo treba da izmene sebe, da bi menjali društvo. Da biste se izborili za nesporni društveni autoritet, bez obzira da li ste udruženje poslodavaca, radnika, stručnjaka, eksperata ili umetnika, treba da nastupate kao društveno odgovoran, integrativni i konstruktivni razvojni faktor. To nije lako, jer je potrebno da definišete koordinate održivog razvoja ekonomije, društva, prirodnog okruženja, kulture… pa tek onda da pristupite nekakvom programu čisto sindikalnih, ili cehovskih pitanja i interesa.

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Kao i što to uglavnom biva, država je sistem, aparat zadužen za javnu upravu, red, poredak, sprovođenja pravila igre, i uglavnom ima konzervativan pristup društvenim procesima i životu. Vlast je nešto sasvim drugo jer ona je privremeno vladajuća društveno-politička struktura, koja je nametnuta državi i prilagođava je sopstvenom načinu vladanja, pa i interesima partije ili koalicije koja čini tu vlast. U pojedinim slučajevima, usled slabih institucija ili apatične građanske inicijative i javnosti, vlast može da zarobi državu, kao što je to danas u nas, ali i širom sveta. Nalazimo se u takvoj fazi kriznih tokova globalnog razvoja, da vladajuće strukture, jedna drugoj sliče kao jaje jajetu, i u velikom delu sveta uspevaju da zarobe državu i obesmisle njene i druge nezavisne institucije.

Sindikat je jedna važna institucija, kao što su to crkva, mediji, akademija, nauka, kultura… U tom pogledu, njegovo delovanje ne bi trebalo da zavisi od aktuelne vlasti, pa ni od (zarobljane) države. Sitni ustupci kojim vlasti preko države ili paradržavnih ustanova potkupljuju sindikat i njegove lidere nikako ne mogu da budu kompenzacija za autonomnu i kritičku poziciju sindikata, koji bi trebalo da ostane jedna univerzalna vrednost i nezavisna društvena institucija koja prevladava trajanje ove ili one strukture vlasti, pa i same države. Sindikat nije deo države, ni emanacija bilo koje vlasti, ali jeste deo modernog društva, koji bi trebalo da se postavi i ostane iznad države i vlasti.

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Ništa izuzetno. Kao i svuda po svetu, poslodavci imaju poslovni interes koji se često pogrešno pojednostavljuje samo kao profit. Nekad su to investicije, katkad tehnološki progres, nekad obrazovanje pa i kultura zaposlenih, nekad i bolja ekološka slika zajednice. Ali uvek je to interes kompanije ili ustanove.

Pod poslodavcima se podrazumeva i država, njena uprava ili vlada, pa i sam sindikat je poslodavac. Prilično su velike pokude zaposlenih u samim sindikatima, na radni status i poštovanja prava zaposlenih. Jedna ista osoba kao zaposleni i kao poslodavac, što se nekad može i poklapati, ima sasvim drugačiji pristup „radnom odnosu“. I to je prirodno. Upravo zato postoje zakoni, radni standardi, institucije, pravila dobre prakse.

E sada, naše slike i prilike u tom pogledu, kao uostalom i stanje zarobljene države, nikako ne mogu biti za pohvalu. Svaka moć bez kontrole, pretvara se u nadmoć zloupotreba, koje su, bar latentno, prisutne svuda. Privatni, kompanijski poslodavac nastojaće da obezbedi veći radni angažman zaposlenog, ne samo u pogledu produženog i neplaćenog radnog vremena, već i po osnovu povišenog intenziteta rada. Pandemijski uslovi poslovanja idu na ruku velikom delu poslodavaca, među kojima je i država, tako što radom na daljinu drastično smanjuju troškove rada. Nema troškova putovanja na posao, grejanja radnog prostora, pa ni pauza za kafu ili doručak, zaposleni je dostupan preko neta, svaki dokument dobija brže i u bilo koje vreme može da odradi obavezu.

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Prema mojim saznanjima to je samo formalno zadovoljavajuće, a suštinski i sadržajno veoma loše. Socijalni dijalog nije samo jedno telo niti njegov formalni rad - sastanci i saopštenja. Socijalni dijalog, takođe, nije samo u interesu sindikata, kako se obično pogrešno tumači, niti način da se udovolji svetu rada. To je jedna društvena institucija u kojoj poslodavci, zaposleni i vlada treba da traže društveno prihvatljive i efikasne odgovore na protivrečnosti ukupnog društvenog razvoja.

On se vodi i van tog evidentno paradržavnog tela, u javnosti, na stručnim skupovima, u kulturi, na televiziji… Toga je sve manje. Sudeći po javnosti, kao da nemamo nikakvih radnih, industrijskih ili opšterazvojnih pitanja i problema za socijalni dijalog. Eto, na primer, pomenuta pitanja digitalne ekonomije i rada na distanci, još ni jednom nisu tretirana, ne samo na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta, već ni u javnom medijskom dijalogu predstavnika sindikata, poslodavaca i vlade.

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Uglavnom ne, jer vide koliko su uticajne sindikalne preporuke, disciplina i aktivnosti. Njihov odnos prema sindikatima, kao da nema veze sa onom transparentnom ideologijom koju su stavile u svoje programe. Recimo, ni jedna stranka zvanično socijaldemokratske ili socijalističke ideologije nije napravila neki izborni pakt sa sindikatima u poslednje vreme. Izuzetak su, ali još u Miloševićevo vreme, bile saradnje Nezavisnosti i ASNS sa pokretima kao što su bili DEPOS, DOS ili Savez za promene. To je imalo smisla, da bi se uspostavili uslovi za demokratsku infrastrukturu koja pogoduje sindikatima.

Ovim ne želim da poreknem moguće činjenice da pojedine stranke i danas poštuju sindikalne faktore i njihov glasački potencijal, u kontekstu partijskih dosledno ekoloških, građanskih ili levih programa. Tu vidim, na neki način prosindikalno angažovanje pokreta „Ne davimo Beograd“.

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Da, iako ne u direktnoj političkoj i partijskoj borbi za vlast. Oni treba dobro da prouče aktuelnu političku scenu i njene aktere, da prepoznaju formalno ili falsifikovano radničko ili sindikalno usmerenje raznih „socijalista“ i „socijaldemokrata“ i da razgovaraju sa liderima onih političkih pokreta i partija koje smatraju iskrenim i doslednim svojim programima. Onda bi se, na osnovu izvesnih protokola o saradnji, moglo postići akciono jedinstvo, ne samo u pogledu izbora, već i postizbornih strategija demokratizacije i društvenih reformi.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Ovo pitanje je polazno, najteže i krucijalno, i kao takvo trebalo je da stoji na početku. Na veliki deo tog pitanja odgovorio sam misleći da se neće pojaviti u direktnom obliku.

Zato samo kratko:

  1. Globalni izazovi kao što su klimatske promene, demografski tokovi, migracije, rizici sajber kriminala, zagađenja vazduha i vodosnabdevanja, terorizam i oružje za masovno uništenje…
  2. Deo radničkih problema su opšti društveni a po formi nacionalni - ekonomski napredak zemlje, održivi rast i razvoj, zelene investicije, zaposlenost, zarade i standard…
  3. Demokratske institucije, vladavina zakona, (politička) korupcija, naročito ona pri zapošljavanju, kriminal…
  4. Kulturno i ekološko stanje i perspektive društva…
  5. Standardi i radna prava u praksi - poštovanje zakona, unapređenje socijalnog dijaloga…
  6. Izazovi novih tehnologija, promene i rizici po radnike u Srbiji.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- Ne mislim da je to dobra teza. Možda nisu spremni da se angažuju, jer se ne osećaju dovoljno jedinstveni u tom opštem nastojanju (nisu svi „u istom sosu“), ili nemaju dovoljno poverenja u dostupne instrumente društvenog delovanja (sindikati, partije, strukovna udruženja…). A bili bi spremni kada bi videli da je perspektiva tog nastojanja bolja nego što im to nudi individualna borba.

Koji su najveći sindikalni problemi?

- Pitanje je slično onom o najvećim radničkim problemima. Svi problemi i rizici društva, od globalnih do lokalnih, koji se tiču održivog funkcionisanja ljudske zajednice su i sindikalni problemi, ali oni još uključuju i urušene instrumentalizovane demokratske institucije, loše posledice pojedinih tehnoloških promena, raslojavanje radničke klase, individualizaciju nastupa na tržištu rada, praksu zarobljavanja države… Sindikalni problemi se tiču i sindikalnog karijerizma, birokratizacije i korupcije, kao i nelojalne međusindikalne borbe i nedostatka solidarnosti i dijaloga u društvu.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Ništa dobro. Štrajku se raduju jedino konkurenti poslodavca, bilo da je on druga kompanija, rivalski sindikat, druga lokalna zajednica ili država. Razlog je prost, štrajk izaziva ogromne gubitke i tek eventualne sporadične i kratkoročne koristi štrajkača. Sve drugo je bolje, nego štrajk. Posredovanje između „zaraćenih“ strana pred štrajk je dobra stvar, institucija koja se u svetu mnogo više koristi nego kod nas, ne znam iz kojih razloga.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Ta saradnja je prilično slaba, izuzev na čisto teorijskom planu, kada se organizuju tribine, savetovanja i okrugli stolovi. To nije dovoljno. Bilo bi interesantno ispitati relavantne stavove sociologa, ekonomista, politikologa, pa i istoričara koji nemaju nikakva iskustva sa sindikatima.

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- I sindikat je deo institucija civilnog (građanskog) društva. Ako se ljudi u svojstvu građana organizuju u bilo kakvo udruženje, to znači i nešto posebno, po mom mišljenju daleko više, nego što je njihovo pripadništvo naciji, veri, lokal-partiotskoj sredini ili klubu za koji navijaju. Značaj nevladinog sektora vidim u društvenoj integraciji i inkluziji, aktivnom uključivanju ljudi u društvene tokove, kako bi društvo kao organizovana zajednica ljudi prevazišlo krize i probleme u koje zapadaju ova ili ona struktura vlasti, pa i država. Kontinuitet organizovanog delovanja i trajanja jednog tolerantnog, građanski utemeljenog društva, najteži je zadatak, i tek samo u pokušaju ostvarena tekovina demokratskog delovanja društvenih institucija, pa i sindikata.

Razgovarao: novinar, Svetozar Raković

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (1)

* Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme. Razgovore sa uglednim  pravnicima, ekonomistima, novinarima, psiholozima, filozofima, sociolozima… objavljivaćemo sukcesivno na portalu i socijalnim mrežama Nezavisnosti - kažu u dopisu koji nam je upućen, u ovom reprezentativnom srpskom sindikatu.

Branko Pavlović: Sindikalni rukovodioci moraju biti bolji od političara

Siromašniji slojevi nemaju svoje predstavnike na političkoj sceni i zato sindikati kao njihovi zastupnici treba da imaju svoju političku opciju na izborima. Nisu sindikati ništa gori od političkih stranaka, ali vrhovi sindikalnih organizacija moraju biti znatno bolji od političara koji zastupaju krupni kapital i imaju sve medije ovog sveta, izjavio je advokat Branko Pavlović za UGS Nezavisnost.

Branko Pavlović je bio narodni poslanik i član Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije (2001 - 2003). Bio je blisko angažovan u upravi i restrukturiranju JP NIS (2001 - 2003). Kaže da šira javnost ne zna da je tada definisana celokupna reorganizacija NIS-a sa ciljem da postane visokoprofitabilan sistem u državnom vlasništvu, uz punu primenu socijalnog dijaloga u procesu odlučivanja. Samo četiri meseca nakon usvajanja programa Pavlović je smenjen u UO NIS, a reorganizacija koja je trebalo da se završi do kraja 2006. nikada nije sprovedena. Umesto toga, prema rečima Pavlovića, NIS je namerno urušavan i na kraju potpuno nepotrebno prodat za besmisleno mali iznos novca (400 miliona EUR).

Naš sagovornik, advokat od 1989. godine, bio je direktor Agencije za privatizaciju, kao nestranačka ličnost, od 15. aprila do 15. jula 2004. godine, kada je, kako navodi, potpuno zaustavljena krupna korupcija i napravljen koncept reorganizacije svih javnih preduzeća. Međutim, Pavlović je smenjen, sve je zatim obavljeno po modelu u najširoj javnosti označenom kao „pljačkaška privatizacija“.

U kasnijim godinama, Pavlović je bio angažovan kao konsultant akcionara u brojnim preduzećima, kao što su C-market, Putnik, Politika A.D, BIP, Robne kuće Beograd, Jugoremedija, Poštanska štedionica, Optika, Energoprojekt. Takođe, bio je i konsultant sindikata velikih javnih preduzeća NIS, PTT i EPS. Bio je inicijator i koautor više zakonskih predloga o podeli besplatnih akcija u javnom sektoru, o korporativizaciji i privatizaciji javnih preduzeća i privatizacionom fondu.

Jedan je od osnivača Građanskog saveza, da bi nakon podele unutar te stranke učestvovao u osnivanju Socijaldemokratske unije (1996). Kada je napustio SDU (2003.) formirao je Inicijativu za normalnu Srbiju. Od 2007. nije angažovan ni u jednoj partiji, a po političkom ubeđenju, kaže, najbliži je levim socijal-demokratama.

* Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?

- Ako izuzmem periode kada sam bio profesionalno povezan sa nekim sindikatima, čak sam i ja koji dosta znam o sindikatima loše informisan o njihovom radu.

Mislim da sindikati imaju problem informisanosti i svojih članova. Takođe, sindikati bi morali da se izbore kod države da imaju svoje budžetski finansirane sindikalne škole i da se u okviru obrazovnog srednješkolskog sistema uči o sindikalnoj organizovanosti.

Veoma nedostaje rad sindikata u glavnim informativnim emisijama, pa čak i u štampanim nedijima. Sve su to oblasti u kojima bi sindikati morali znatno više da urade kako bi njihov rad uopšte bio poznat javnosti.

* Koliko verujete sindikatima u Srbiji?

- Nisu sindikati ništa gori od političke scene u Srbiji. Problem je u tome što vrhovi sindikalnih organizacija moraju biti znatno bolji od političara, zato što zastupaju inerese donje polovine građana, mereno stepenom društvene moći, pa je lični primer u tim uslovima neophodan. Političari zastupaju krupni kapital i imaju sve medije ovog sveta da se u predizbornoj kampanji prikažu u kom god svetlu požele, tako da njima nedoslednost nije ni izbliza takav problem kao sindikalnim liderima.

* Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

- Poverenje se stiče kroz akciju. Naravno, nije moguće jednom akcijom preokrenuti stvari, ali serijom akcija je to moguće.

Sindikat treba da definiše tri vrste svojih akcija: kada je neka tema nezavisno od sindikata već aktuelna, kada je reč o temama koje pogađaju većinu radnika, i kada sindikat sam kreira akcije sa uže utvrđenim ciljem. Primer akcija koje si tiču svih zaposlenih su rezolutni zahtevi da se mora poštovati pravilo „tri osmice“ i da se moraju poštovati prava na godišnji odmor i prekovremeni rad. Ja bih krenuo od toga.

* Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

- Oni rade pametno. To nije dobro, ali je sa njihove strane pametno, tako da nema mnogo smisla kritikovati vlast zbog odnosa prema sindikatima.

* A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

- Imamo tri vrste poslodavaca i njihov odnos je različit. Državni poslodavci vode računa o zaposlenima na nivou da „nema talasanja“. Stranci vode računa u meri da ne ugroze silne subvencije i lukrativne dogovore koje imaju sa državom. Domaći privatnici, opet, dele se u dve grupe: oni koji zapošljavaju više ljudi uglavnom poštuju prava zaposlenih, dok se oni u malim i mikro preduzećima uglavnom ponašaju kao da su vlasnici i zaposlenih.

* Ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

- Socijalni dijalog na nivou većih kompanija u Srbiji je, koliko vidim, prestao da postoji. To su razgovori interesnih grupa između poslovodstva i vrha sindikata, a to nije socijalni dijalog.

Što se Saveta tiče, tu ponekad i dođe do nekog pomaka, ali je problem što se ne vidi kontinuitet rada tog tela. Uopšte nema u pripremi sastanaka javnih debata o temama o kojima će se raspravljati na samom Savetu, niti ima značajnih analiza onoga što jeste ili nije dogovoreno. Naravno, veliki problem su zakoni koji zadiru u temeljna pitanja o kojima se Savet prethodno uopšte nije izjašnjavao.

* Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

- Ne. Stranke se bave samo ovladavanjem sindikata. Njih partnerski odnos uopšte ne interesuje. I moram da kažem da su prilično uspešne u tome, naročito delujući preko direktora velikih sistema.

* Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

- Obavezno! Donji slojevi društva, gledajući materijalno i po društvenoj moći, nemaju svoje predstavnike na političkoj sceni. To u potpunosti opravdava potrebu sindikalne političke opcije u ponudi na izborima.

* Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

- Najveći problemi društva su ujedno i najveći radnički problemi. Uvek treba poći od makro-ekonomskog modela koji Srbija primenjuje, a koji je 100 posto u interesu stranog kapitala. Loša monetarna politika sa stanovišta interesa Srbije, loše strukturiran bankarski sektor, favorizovanje stranih investicija kao „motora razvoja“ naše privrede i slično, za posledicu (u drugoj i trećoj aproksimaciji, dakle ne direktno vidljivo) imaju nužno loš položaj radnika. Prema tome, ako se ta pitanja ostave kao nesporna, onda je manevarski prostor sindikata da poboljša uslove radnika minimalan, ili približno onakav kakav je i sada.

* Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

- A šta mislite o tezi „Ja sam divan samo me članstvo ne želi“? Nema pokreta koji bi bez liderstva imao snagu za kvalitativne promene. I odatle treba početi. Uz punu svest da i kada se radi odlično, potrebno je vreme da bi se takvim radom emotivno pokrenulo članostvo u većem obimu. Prosto, tako stvari funkcionišu.

* Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

- Štrajk je neophodan metod borbe. Ali, mora biti dobro osmišljen, logistički obezbeđen i naročito sa izlaznom strategijom. Nije dobro „srljati“ u štrajk.

* Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

- Nije dobra. A može biti bolja samo kroz zajedničke akcije.

* Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

- Sindikat treba da sarađuje sa svima - i sa državom i sa civilnim društvom, držeći se svojih principa. U civilnom sektoru za sindikat su najznačajniji mediji. Ostale organizacije treba testirati - da li su za očuvanje nacionalnih interesa Srbije ili nisu. Pa ako jesu, onda tek videti koje su to teme koje su zajedničke. Na primer, da li treba omogućiti Albancima stolicu u UN i da li je zločin u Srebrenici genocid? Pa ako je za njih odgovor pozitivan na bilo koje od ova dva pitanja, onda saradnja nije moguća.

Kao što političari osluškuju javno mnjenje, tako ni sindikati ne mogu ići suprotno temeljnim opredeljenjima svog članstva. Suprotno postupanje bi sigurno vodilo do nestajanja sindikata.

Razgovarao, novinar: Svetozar Raković

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Sindikat
* U Somboru je u subotu, 22. avgusta održana izložba amaterskih fotografija pod nazivom "Stare kapije Sombora - strategija povratka". Izložba je održana u prostorijama Udruženja građana "Cimetov vrt", Čitaonička 3 u pasažu
 
Reč kapija je turskog porekla, od reči kapi. Kapija ima po pravilu bezbednosni karakter... određuje granice izmedju sigurnog, unutrašnjeg i nesigurnog spoljašnjeg sveta. Kroz istoriju zadobija simbolične i reprezentativne znake... Kapije i njihova simbolika su vekovna inspiracija u religijskim tekstovima, literaturi, umetnosti uopšte.
 
 
U Bibliji: pokucaj i otvoriće ti se...
U literaturi: Viljem Blejk, Oldos Haksli... "postoje znane stvari i ne znane stvari a između su vrata"...
Jedan od najboljih rnr bendova nosi ime "The Doors" upravo inspirisan Hakslijevim "Vratima percepcije"
 
Kapija je takođe i mesto gde domaćin dočekuje i ispraća gosta, kome želi da izrazi posebnu čast...
 
Ove fotografije su rađene kamerama mobilnih telefona.
 
Idejni tvorac izložbe je Snezana Karalić a njeni gosti koji učestvuju na ovoj izložbi su: Jelisaveta Šipčić, Srdjan Ačanski... kao i Jadranka Karalić Narančić sa svojom slikom - akril na platnu...
 
I da završimo sa mudrom besedom našeg jedinog nobelovca Ive Andrića, povodom kapija:
 
" Žena stoji kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog svijeta"
 
Snežana Karalić, predsednica Udruženja " Cimetov vrt " 
 
GALERIJA
 
 
 

- interesantan detalj sa izložbe -

Pratio, učestvovao i fotografisao

Srđan Ačanski, dipl.turizm.

acanskiSphoto 

Canon EOS 4000d+ EF-S 18-55 III

 

 

 

Rubrika je sastavni deo ovogodišnjeg projekta "Uvek na licu mesta" sufinansiranog iz budžeta grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
 
Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Prva vest

* Povodom početka izrade „Strategije razvoja kulture Grada Sombora“ danas je u zgradi Županije održana konferencija na kojoj su govorili gradonačelnica Sombora Dušanka Golubović i direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije Vuk Vukićević

- S obzirom da Grad Sombor slovi za grad kulture, naša želja je bila da u budućnosti sve svoje kulturne programe i aktivnosti kulturno-umetničkih društava, ali i samostalnih umetnika i celokupan kulturni razvoj na odgovarajući način iskoordiniramo i planiramo kroz jedan strateški dokument. I do sada je Grad Sombor radio na izradi brojnih strateških dokumenata u smislu strategija održivog razvoja, različitih sektorskih strategija, ali se do sada nikada zvanično nismo bavili strategijom kulturnog razvitka kao što planiramo u budućnosti da činimo - rekla je gradonačelnica Dušanka Golubović i dopunila:

- Za nas je značajno da u ovom procesu imamo jednog referentnog partnera, a to je Zavod za proučavanje kulturnog razvitka. S ozbirom da je Grad Sombor grad koji značajna budžetska sredstva izdvaja za realizaciju kulturnih programa, za podršku kulturno-umetničkih društava, ali i kulturni razvoj uopšte, za nas jeste značajno da se to čini u skladu sa odgovarajućim planom i da kroz ovaj proces planiranja uključimo što širi segment, kako stručne kulturne javnosti Grada Sombora, ali isto tako i svih onih koji su zainteresovani da učestvuju u izradi ovog strateškog dokumenta, pre svega kroz profilisanje kulturnih sadržaja koji će se nuditi u budućnosti.

Direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije Vuk Vukićević je rekao da bi Strategija razvoja kulture Grada Sombora trebalo da zaživi već od sledeće godine.

- Veoma mi je drago da imamo priliku da na ovom poslu radimo upravo u Somboru, u gradu koji dosta izdvaja za kulturu, mnogo više nego mnogi drugi gradovi u Srbiji. To je pokazatelj da vlast u Somboru vodi računa o kulturi i razvoju kulture. Takođe, Sombor je pokazao agilnost i u pogledu dobijanja dodatnih finansijskih sredstava za razvoj kulture iz različitih izvora - istakao je Vuk Vukićević i podvukao da mu je drago što će Sombor biti prvi grad u Srbiji koji će na osnovu Zakona o planskom sistemu Republike Srbije i na osnovu Zakona o kulturi izraditi lokalnu strategiju razvoja kulture grada.

Poslovi informisanja i odnosa sa javnošću

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost”, u cilju unapređenja programske platforme, ciljeva i prioriteta za naredni period, otvaraju dijalog o reformi organizacije u pravcu redizajniranja identiteta i imidža sindikata i podizanja prepoznatljivosti i nivoa poverenja u njega

U tom cilju, UGS NEZAVISNOST su organizovali tematsku raspravu pod nazivom „Strategija i medijski nastup sindikata”, na kojoj smo tragali za odgovorima na ključno pitanje: kako svakodnevni sindikalni rad transformisati u produktivni socijalni marketing?

S obzirom da sindikalno delovanje nije ograničeno samo na sferu rada, već da se na sindikalnoj agendi nalaze i pitanja kvaliteta života, dostupnosti javnih dobara, blagostanja, vladavine prava i ravnopravnosti, prava na informisanje i učestvovanje, UGS NEZAVISNOST teži daljem razvoju saradnje sa brojnim partnerima i pojedincima iz akademskog i civilnog društva.

Stoga su, na ovu tematsku raspravu, osim članova našeg Izvršnog i Programskog odbora, kažu u UGS NEZAVISNOST, za civilno društvo, političko delovanje i javne kampanje Ujedinjenih granskih sindikata NEZAVISNOST, pozvani i brojni prijatelji sindikata i predstavnici nezavisnih medija.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat
Strana 1 od 2

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…