Prikazivanje članaka po tagu sindikati

* Protest železničkih radnika Srbije zakazan za utorak 23. marta odlaže se zbog “sve lošije epidemiološke situacije i sve većeg broja preminulih, kao i zbog ogromnog rizika od zaražavanja zaposlenih koji bi došli na protest”, saopštio je juče Glavni štrajkački odbor
 
Štrajkački odbor, u čijem su sastavu predstavnici pet sindikata zaposlenih u kompanijama železnica Srbije, odlučio je da se najavljeni protest odlaže “najkasnije za 15. april 2021. godine” uz napomenu da se “može održati i ranije što će zavisiti od epidemiološke situacije”.
 
U štrajkačkom odboru su predstavnici Sindikata železničkog saobraćaja Srbije "Nezavisnost", Savez sindikata železničara Srbije, Sindikat Srbija Kargo, Nezavisni sindikat železničara Srbije i Regionalno-granski sindikat železnice Srbije. Protest zbog niskih zarada navedeni sindikati su zakazali pre nekoliko dana, posle više bezuspešnih pokušaja da rešenja za svoje zahteve nađu u pregovorima sa poslovodstvima i Vladom Srbije kao osnivačem železničkih preduzeća.
 
Na konferenciji za novinare predsednici pet sindikata tada su saopštili, podsetimo, da su plate zaposlenih sa srednjom stručnom spemom ispod minimuma tako da im se doplaćuje do minimalne zarade, dok zarade zaposlenih sa fakultetskom diplomom iznose oko 40.000 dinara. Takođe, sindikalci su objasnili da je novim kolektivnim ugovorom predviđeno da cena radnog sata železničara bude 77,53 dinara. To je znatno manje od 183,93 dinara, koliko prema odluci Vlade Srbije iznosi najniža cena radnog sata za 2021. godinu.
 
Inače, novi kolektivni ugovor potpisali su neki sindikati koji nisu u Štrajkačkom odboru.
 
Vlada Srbije je sredinom 2015. godine donela odluku o statusnoj promeni kompanije „Železnice Srbije“, kojom su izdvojena i osnovana nova akcionarska društva - Društvo za upravljanje železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Društvo za železnički prevoz robe „Srbija kargo“ i Društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“.
 
U svim tim društvima država je ostala najveći akcionar i glavni poslodavac.
 
Autor: Sveta Raković
Izvor: UGS Nezavisnost
 
Medijska pratnja: Novi Radio Sombor
Objavljeno u Sindikat

Autorski tekstovi / Piše: Predrag Zvijerac

* Sigurnosni problemi poput požara u tvornici i urušavanja rudnika u prošlosti često potaknuli kolektivne akcije, budući da su radnici osjećali da su im životi ugroženi

Međunarodna organizacija rada (International Labour Organization - ILO) ocijenila je da radničke organizacije imaju presudnu ulogu u suzbijanju pandemije novog korona virusa SARS-CoV-2 i COVID-19, bolesti koju izaziva.

ILO navodi da je ova tekuća pandemija najteža kriza od Drugoga svjetskog rata s kojom se svijet suočava.

“To nije samo pitanje javnog zdravstva, već uzrokuje velike poremećaje u svijetu rada. Radničke organizacije imaju presudnu ulogu u suzbijanju pandemije”, naglasili su iz ILO-a. 

Pandemija kao motivacija

Vanredna situacija izazvana pandemijom COVID-19 poremetila je tržište rada. Multinacionalne kompanije širom svijeta masovno otpuštaju radnike, dolazi do smanjenja plaća i radnog vremena, korištenja obaveznih odmora, uključujući i neplaćeni ili se pregovara o novim uvjetima ugovora. Suočeni s ovim scenarijem, radnički sindikati kao tijela za kolektivno pregovaranje i slobodno udruživanje radnika te socijalni dijalog postali su demokratski minimum za društva suočena s krizom. Posebno je to slučaj s medicinskim radnicima.

Istraživanja u Sjedinjenim Američkim Državama su pokazala da zdravstvene ustanove u kojima su organizirani sindikati imaju bolji ishod za pacijente jer će vjerojatnije imati inspekcije koje mogu pronaći i ispraviti opasnosti na radnom mjestu.

Druga studija je pokazala da su i starački domovi u New Yorku čiji su radnici u sindikatima imali niže stope smrtnosti od COVID-19, kao i bolji pristup osobnoj zaštitnoj opremi te jače mjere kontrole infekcije od ustanova čiji uposlenici nisu u sindikatima.

Prepoznajući to, neki radnici osnivaju nove sindikate ili prvi put razmišljaju o organiziranju. Drugi, koji već pripadaju sindikatu, preuzimaju aktivnije vodeće uloge, glasaju za štrajk, pokreću kampanje javnog informiranja i podnose tužbe protiv poslodavaca, kao što su to napravili uposlenici HCA Healthcare and Riverside Community Hospital iz Južne Karoline koji su tužili ovaj lanac bolnica za neadekvatnu zaštitu uposlenika, bolesnika i zajednice.

Najveći sindikat medicinskih sestara u New Yorku pokrenuo je u aprilu prošle godine slične tužbe protiv zdravstvenog odjela svoje države i dvije bolnice u New Yorku. U to je vrijeme regija New Yorka bila središte pandemije u zemlji.

Studije pokazuju da je vjerojatnije da će se medicinski radnici zaraziti korona virusom nego opća populacija, a stotine su umrle. Prema američkim Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti, među zdravstvenim je radnicima zabilježeno najmanje 138.000 slučajeva zaraze korona virusom, uključujući 637 smrtnih slučajeva, iako savezna agencija kaže da su te brojke premale, jer podaci koje prikupljaju ne sadrže uvijek profesiju ljudi.

- Razgovarali smo s radnicima koji su rekli: ‘Bio sam protiv sindikata prije pet godina, ali COVID je to promijenio’” - kazala je Cass Gualvez, direktorica sindikalne organizacije International Union-United Health Workers West iz Kalifornije, a prenio National Public Radio (NPR).

Ne organiziraju se samo medicinske sestre i respiratorni terapeuti, već i radnici koji pripremaju hranu i osoblje za čišćenje, uključujući i one iz ruralnih dijelova SAD-a u kojima je sindikalna zastupljenost tradicionalno slaba.

Organiziranje u sindikate nije lijek, priznaju sindikalni dužnosnici. Njihovi su se članovi tokom pandemije suočavali s nedostatkom osobne zaštitne opreme i visokim stopama zaraze. No, kolektivna akcija može pomoći radnicima da poguraju i postignu neke promjene, rekli su.

David Zonderman, stručnjak za povijest rada na Državnom univerzitetu Sjeverne Karoline, rekao je da su sigurnosni problemi poput požara u tvornici i urušavanja rudnika u prošlosti često potaknuli kolektivne akcije, budući da su radnici osjećali da su im životi ugroženi. No, zakoni o radu mogu otežati organizaciju, rekao je Zonderman, a mnogi napori za udruživanje u sindikate neuspješni su.

- Poznato je da su posebno poslodavci u zdravstvu pokretali agresivne i dobro financirane protusindikalne kampanje - rekla je Rebecca Givan, stručnjakinja za studije rada s Univerziteta Rutgers.

- Ipak, radnike bi moglo motivirati ono što su svjedočili tokom pandemije - dodala je.

BBC navodi kako se od vrhunca udruživanja 1970-ih sindikati u industrijaliziranim zemljama muče kako zadržati starije članove i regrutirati mlađe.

Mladi i sindikati

U Velikoj Britaniji i Francuskoj broj sindikata otprilike je polovina onog koje je bila u doba procvata sindikata iako je tada još uvijek bila manjina radnika koji su bili u sindikatima. Situacija je još lošija u SAD-u, gdje je članstvo u sindikatu opalo s oko 25 posto radne snage u 1970. na deset posto trenutno.

Sveukupni trend bio je da sindikat privlači zaposlenike srednje i starije dobi, obično one koji imaju stalne poslove ili stalne poslove u javnom sektoru ili u industrijama u kojima su sindikati u prošlosti bili važni. No, takve su se industrije suočavale sa stalnim padom, dok su sindikati imali tendenciju manjeg utjecaja na područja poput maloprodaje, ugostiteljstva i zdravstva. A upravo to su vrste poslova na kojima mnogi mladi započinju karijeru, često s niskim plaćama i ugovorima na određeno.

No, 2019. godine osnovan je pokret Zaposlenici Amazona za klimatsku pravdu (Amazon Employees for Climate Justice). U početku se zalažući za snažnije akcije ove kompanije protiv klimatskih problema, njezino zagovaranje proširilo se na pitanja poput bolje zaštite od COVID-19 za zaposlenike Amazona i godišnje odmore.

Nezavisni radnički sindikat Velike Britanije (The Independent Workers’ Union of Great Britain), koji zastupa radnike koji se najčešće ne udružuju u sindikate, uključujući spremačice, recepcionare, radnike u dobrotvornim organizacijama i programere igara, također je u martu 2020. zabilježio porast broja novih članova koji su stariji od 35 godina. Iz sindikata kažu kako je, sve u svemu, porast broja članova bio skroman, ali značajan i nastavlja se.

- Mladi se članovi nam se pridružuju, jer je COVID-19 jasno stavio do znanja da se čak ni naša osnovna prava, čak ni zdravlje i sigurnost, u ovoj krizi ne mogu uzeti zdravo za gotovo - kazao je predsjednik ovog sindikata Henry Chango Lopez.

Institut za ekonomske politike iz Washingtona navodi da kreatori politika moraju provesti reforme koje promiču kolektivnu moć radnika.

Čelnici koji su zainteresirani da iskoriste svoju moć kako bi zaustavili i preokrenuli četiri desetljeća star trend porasta nejednakosti i gotovo stagnacije plaća za većinu radnika, ne mogu si priuštiti čekanje, naveli su iz ovog instituta.

Izvori: UGS Nezavisnost i Radio Slobodna Evropa 

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
sreda, 09 decembar 2020 17:35

Žene i sindikati: Više ih je, a mnogo manje!

Autorski tekstovi, piše Jelka Jovanović

* Žene su već dugo nešto brojnije u opštoj populaciji, nešto ih je manje zaposleno mada su već godinama obrazovaniji deo društva. Ipak su manje uticajne svuda, pa i u sindikatima. Mnogo je odgovora na pitanje zašto su žene inferiorne u organizacijama u čijoj su osnovi interesno povezivanje po osnovu rada i solidarnost, a svode se, na koncu, na očiglednu rodnu neravnopravnost koja se i sistematski i praktično neprestano obnavlja

U Izvršnom odboru Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost među 11 članova/ica samo je jedna žena, Čedanka Andrić i to na mestu izvršne sekretarke, što je pozicija koja zahteva veliko organizaciono znanje i veliki operativni rad.

- Tačno je, jedina sam žena u Izvršnom odboru jer su svi predsednici granskih sindikata muškarci. Nema žena predsednica granskih sindikata, ima ih na potpredsedničkim mestima i na pozicijama izvršnih sekretarki. Ja sam u Glavni odbor, posledično i u Izvršni, ušla na predlog predsednika. U Glavnom odboru ima pet žena što je takođe malo imajući u vidu da su žene u ukupnom članstvu uvek bile negde polovina članstva ili nešto manje, teško je precizno reći - objašnjava Čedanka Andrić za portal Nezavisnost.

Uz konstataciju da „nisu žene nesklone da se organizuju u sindikatu, ali ih na rukovodećim mestima nezasluženo nema dovoljno“, naša sagovornica dodaje i podatak vredan pažnje: „Kada su u pitanju naše stručne službe tu su žene u većini.“

U Nadzornom odboru UGS su znatno „ravnopravnije“ nego u GO/IO, čine bezmalo polovinu nadležnih za povremeno neprijatnu i svakako zahtevnu kontrolu rada izvršnih i izabranih funkcionera, finansijskih i drugih ključnih tokova sindikata.

Da statistika nije slučajnost, pokazuje i kratka analiza druge nacionalne reprezentativne centrale - Saveza samostalnih sindikata Srbije, u čijem je Veću od 112 izabranih članova oko petina žena, odnosno njih 25. Nešto je nepovoljniji odnos u Predsedništvu, gde je među 27 članova pet žena, ali tu očitu neravnotežu donekle popravlja činjenica da su dve na poziciji potpredsednica, naspram tri potpredsednika i, naravno, predsednika SSSS. Takođe, sedam od 27 granskih sindikata u SSSS vode žene.

Žene retko u „vrhovima“

Prvo lice nevladine organizacije Fond za socijalnu i demokratsku inicijativu Nataša Milojević za sajt Nezavinost podseća da je pre bezmalo četiri decenije tadašnji Savez sindikata Jugoslavije vodila Marija Todorović, te da je jedan od najvećih štrajkova u socijalističkoj Srbiji/Jugoslaviji, štrajk tekstilaca (organizovan zajedno sa metalcima) predvodila Slobodanka Branković. Kao i da je danas čast dama u sindikalnim vodama u rukama Ranke Savić, dugododišnje predsednice Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Milojević ubacuje i dilemu koju deli i većina onih koji prate sindikalnu scenu makar fragmentarno: „U neprivrednim granama velika većina zaposlenih su žene, ali ne mogu da se setim da li je, sem Samostalnog sindikata pravosuđa, žena na čelu još nekog sindikata.”

Prirodno, čelne pozicije rezervisane su u sindikalnim sekcijama žena, a i Sekciju mladih Nezavisnosti u ovom mandatu predvodi jedna devojka, Ivana Pavlović.

- Kada je reč o izjavama za medije, često se pojavljuju drugarice. I šalju jasnu i tužnu poruku: došlo im je do grla”, kaže još Nataša Milojević.

U prilog blic analize naše sagovornice ide i podatak da poslednjih godina, posebno ove odlazeće, vrlo aktivan Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, čije članstvo većinski čine žene, takođe vodi muškarac. S tim što je žena na čelnoj poziciji Glavnog odbora, a u Glavnom odboru SLFS je 12 žena uz 16 muškaraca. Takođe, dva od četiri reprezentativna sindikata prosvete vode žene. Nema sumnje da bi opsežnija analiza - koja zbog impresivne brojnosti registrovanih sindikata zahteva bukvalno rudarski rad “češljanja” više desetina hiljada organizacija! - pokazala da je “na terenu” više žena na vodećoj poziciji, ali ne u odnosu na kolege, već na vrhove organizacionih piramida, posebno u javnim službama i ustanovama, kao i granama poput sve razuđenije trgovine i sve manje značajne tekstilne industrije.

Akutne krize, kakva je ova izazvana epidemijom koronavirusa, žene isturaju u prvi plan, ali ne na pozicijama odlučivanja, već angažovanja, u ovom slučaju u zdravstvu, prosveti i trgovini, ali i u kući, što paradoksalno umanuje njihov društveni uticaj, pa i društveni aktivizam.

Zašto je statistika takva ako se zna da žene čine većinu u ukupnoj populaciji, samo nešto manje ih je na spisku zaposlenih nego kolega, pri tome sve više nose prevagu u obrazovanosti, a dobra paralela se može povući sa nevladinim sektorom, kome u širem smislu pripadaju i sindikati kao deo civilnog društva, gde žene dominiraju.

- Razloga je više, sa jedne strane to oslikava delom i situaciju u celom društvu, a delom u sindikalnom pokretu. Nekada je to zato što angažman u sindikatu od lokalnog povereništva pa nadalje podrazumeva i podršku porodice koja neretko izostane. Sa druge strane, u izbornim procesima unutar sindikata ostali smo samo na nivou preporuka i nismo uspeli da ostvarimo brži napredak kroz afirmativne norme - objašnjava Čedanka Andrić i dodaje“: - U nekim slučajevima se radi o tome da sindikalni angažman može da bude odricanje od profesionalnog napredovanja. Negde ima i organizovanog otpora samih kolega koji sindikalni rad vide kao ’rezervisan za muško društvo’. Dakle razlozi se često preklapaju sa razlozima zbog kojih nema više žena i u drugim institucijama.

Za nju nema dileme da će se slika menjati nabolje i generalno i u sindikalnom pokretu, pošto ženama ne nedostaje hrabrosti za sindikalni rad, mada često izostaju solidarnost i pomoć samih koleginica i mirenje sa trenutnom situacijom. U prilog tome Čedanka Andrić nabraja: - Žene ravnopravno u smislu svojih kapaciteta učestvuju u pregovorima za kolektivne ugovore, u odbrani prava zaposlenih, ne libe se ni da uđu u štrajk, niti da izađu na ulicu da protestuju.

Otpori “jačeg pola”

Neizbežno je, dodaje izvršna sekretarka UGS Nezavisnost, zaključiti da na rukovodećim pozicijama ima otpora kolega, „ali to nije nešto šta je nemoguće prevazići i to ne samo aktivizmom već i zalaganjem da se promene politike i dokumenta sindikata kako bi se i formalno podstaklo i omogućilo povećanje broja žena na rukovodećim mestima, jer im kompetencije svakako ne nedostaju.#

- Mislim da je naredna, izborna godina u UGS Nezavisnost šansa za to - kaže Andrić, zadajući radni zadatak ili bar temu za ozbiljnije razmišljanje i kolegama i koleginicama.

Njenu tezu o preslikanom društvenom stanju po pitanju rodne ne/ravnopravnosti i u sindikatima deli sociolog Srećko Mihailović, s tim što jedan od najvećih poznavalaca sindikalnog pokreta i društvenih promena u Srbiji ne deli optimizam: - Zastupljenost žena u sindikatima je u ravni njihovog društvenog položaja gledano u celini, od porodice do državnih organa i političkih stranaka. Žene su potcenjene i nema šansi da u dogledno vreme i u sindikatima dođe do drugačijeg odnosa prema njima, sve dok se ne promeni ključni društveni odnos koji, kako kaže većina muškaraca, ženu smešta ’tamo gde joj je mesto’, u kuću i kuhinju.

Na tezu da su same dobrim delom odgovorne za obnavljanje tradicionalnih obrazaca ponašanja u svakom segmentu društva, pa sledstveno i sindikalnim vodama, Mihailović odgovara kontratezom - nije to stvar izbora žena: „One su rođenjem, vaspitanjem, celokupnim društvenim odnoson stavljene u takvu poziciju potčinjenosti. To što se žene mire isto je kao što se radnici mire sa svojim podređenim položajem, kao što se birači mire sa svojim položajem. Što bi žene bile drugačije od ostalih? Mirenje sa potčinjenošću je karakteristika svih nižih društvenih klasa i slojeva.“

Za njega je, međutim, značajno pitanje zašto ne reaguju žene iz srednje klase za koje se može pretpostaviti da su u povoljnijem društvenom položaju od većine pripadnica svog pola? Često mogu, ali to ne čine. Takođe, uveren je da u odnosu prema moći nema bitnijih razlika između žena i muškaraca, ali ukazuje na jedan bitan aspekt koji proizilazi iz istraživanja - žene su manje obaveštene o društvenim kretanjima. I manje su aktivne, pri čemu dodaje još jednu dimenziju - apatičnost; uverenje da se sopstvenim aktivizmom ništa neće promeniti.

- Osećanje nemoći ženu prati na svim niovima - kaže Mihailović, a kad je reč o mogućoj pokretačakoj energiji žena u sindikatima odgovara pomalo apokaliptično: - Sindikatima ne može ni bog pomoći a kamoli žene. Članstvo sindikata pristaje na odnose i situaciju koju imamo, jasno im je da moraju da rade za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima i da protest i pobuna nemaju šanse jer time ugrožavaju sopstvene živote.

Ključna je erozija solidiranosti koju kapitalizam razvija sitemom „svaka vaška obaška“, a posledica je manjak društvene, u ovom slučaju sindikalne akcije, uveren je Mihailović.

I za Natašu Milojević nema sumnje da je sindikat izgubio poziciju u društvu. “Umesto da je ojačao u tranziciji, postao je servis, sa malom društvenom i političkom moći. Sama uloga sindikata je mutirala. Nema socijalnog dijaloga jer su na čelu države oni koji ne znaju šta bi to trebalo da bude. Sve se završava pregovorima i kombinacijama”, smatra ona i dodaje jedan rodni aspekt sa kojim se čelnici društva sigurno neće saglasiti: - Mislim da žene koje vode više teže za redom, pravilima, uređenim i jasnim odnosima. Muljanje im nije blisko.

To što je na strani jednog od tripartirnih pregovarača - države - došlo do izvesnih promena izborom velikog broja žena u Vladu i na druge javne poslove, puko je zadovoljavanje forme, mada, donekle je interesantno to što “te žene, izabrane, moraju da dokazuju da nisu tu samo zato što to izgleda lepo u zemlji koja se kandidovala za članstvo u EU”.

“Postoji i jedan, potpuno rodni razlog nedovoljne sindikalne i uošte društvene angažovanosti: žene zaista nemaju vremena. Emancipacija im je donela mnogo više obaveza i različite vrste odgovornosti i poslove osim profesionalnih, pa one jednostavno nemaju vremena za aktivnosti koje traže pun angažman, rizik, izloženost, sa malim šansama za uspeh.”

Zajednički strah od promena

Da li je stanje zaista tako meritorno može da odgovori Vesna Vojvodić Mitrović, nesumniivo jedna od najpoznatijih žena u sindikatima u Srbiji. Premda profesorka Vojvodić nema zvučnu funkciju u Sindikatu provetnih radnika Nezavisnost, ona je za javnost njegovo najvidljivije lice i nema sumnje da bi blic anketa pokazala uverenost i uže i šire javnosti da je upravo ona na vodećoj poziciji.

Profesorka shvata društvenu inferiornost žena, ali naglašava prednosti koje beleže i istraživanja - veću posvećenost i sitematičnost u radu, često bolje organizacione sposobnosti, a i odlučnost kada reše da se aktiviraju. - Muškarci odrastaju u porodičnom i društvenom ambijentu koji im govori da će oni biti ti koji menjaju, od njih se to očekuju, ali kad se žene organizuju itekako se čuju. Ipak, ključni je taj početni impuls.

Ili, aktuelnim rečnikom kazano, “virus” od kog boluju oba pola je uverenost da je na muškarcima vodeća uloga. Vojvodić Mitrović to objašnjava na primeru njihove sindikalne organizacije u školi GŠMH “Milutin Milanković”, u kojoj je samo jedan muškarac. Početnu dilemu koleginica “hoće li to moći” da iznesu su, kaže, uspele da samo/demantuju. Kad je reč o višim organizacionim novoima, prva grana, pa centrala, pozicioniranje na vrhu ide po principu “muškarci bolje mogu”, premda ženama rado prepuštaju operativna zaduženja i rad.

Slično Čedanki Antić i Vesna Vojvodić Mitrović ukazuje na žensku nesolidarnost ili bar nedovoljnu solidarnost i navodi primer kada je predsednica jednog od reprezentativnih sindikata u prosveti postavila ultimatum “ova ili ja” za učešće na stručnom sastanku. Takođe kaže da je unutar organizacije žene mnogo lakše kritikovati nego muškarce, pa su njoj nedavno pripisane nezdrave ambicije i “zadnje namere” zbog novinarske greške u predstavljanju.

No, uprkos, društvenom kontekstu i unutrašnjim slabostima i nedoslednostima i samih sindikata, ali i samih žena, Vojvodić Mitrović vidi tri ključna koraka u afirmaciji rodnog principa i aktivizaciji žena u sindikatima. Prva je edukacija, ali ne uopštena, već vrlo usmerena na poznavanje propisa i vitalnih funkcija u okruženju u kom žena radi: - Ne sme nijedna žena da trčkara okolo i pita za svoje obaveze i nadležnosti, sve postoji u aktima i prvi korak je naoružati se znanjem. Drugi je povezivanje i organizovanje žena, formalno ili neformalno, to je na početku manje važno.

Treći korak je - puštanje glasa. I to preciznog, zasnovanog na znanju i snazi organizacije, koja nije samo ženska, ali zasniva se na nesumnjivoj ženskoj snazi i odlučnosti da se ne prepuste letargiji i kolotečini, koja uključuje i nemirenje sa nepravdom.

Pri tome, ne sme se zanemariti jedan od ključnih strahova koji vodi i muškarce i žene u pozicioniranju moći, preciznije u obnovi odnosa - strah od promena i onoga što promena, makar personalna, posebno polna, donosi svakom pojedincu i pojedinki, kolektivu i društvu u celini. Sindikati, kao i sve ostalo, nisu izuzetak, što “kumuje” krugu bez izlaza.

- Svima bi bilo čudno da postoji sekcija muškaraca u sindikatu, ali nije čudno da postoji sekcija žena i mene interesuje da li je postojanje sekcija žene u raznim organizacijama, pa i sindikatima, priznanje da postoje specifično ženska prava i specifično ženski problemi koji se ne mogu preslikati na muške - kaže Vojvodić Mitrović odgovarajući na pitanje otkud potreba da se prave posebne organizacije unutar organizacija poput “ženskih”, “mladih”, “penzionera” itd. Pri čemu bi za mlade i starije još i moglo da se nađe opravdanje, delimično sa društvenog aspekta, ali i sa rodnog pošto obuhvataju i žene i muškarce.

Ključno je, međutim, a u tome su saglasni svi koji se na bilo koji način bave rodnom tematikom, da nijedno pitanje iz ove oblasti ne može da se reši samo aktivizmom žena - neophodna je i “asistencija” muškaraca. Prvenstveno zbog činjenice da su muškarci ubedljiva većina na mestima odlučivanja, premda selekcija na vrhu nije najčešće zasnovana na većim sposobnostima, znanju i veštinama.

- Koja je matematička verovatnoća da u 1.780 škola u Srbiji imate mnogo veći broj direktora nego direktorki, a prosveta je dominantno žensko zanaimanje - pita Vojvodić Mitrović i dodaje da se i pri izboru u viša zvanja u visokom obrazovanju profesori češće odlučuju za asistente nego za asistentkinje.

Za našu sagovornicu nisu validni argumenti tipa da će žene češće ići na bolovanje i odsustva kao majke: “Pa i u trgovini žene imaju isti ‘problem’, pa se svi začudimo kad vidimo muškarca za kasom!”

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Granski sindikat prosvetnih radnika “Nezavisnost”, Sindikat obrazovanja Srbije i Sindikat radnika u prosveti Srbije, uputili su zajednički dopis predsednici Vlade Ani  Brnavić, Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja  i Ministarstvu finajnsija: pod naznakom HITNO, reprezenetativni srpski sindikata u prosvete i traže od Vlade Republike Srbije da se prosvetnim radnicima isplati nagrada u iznosu od 10.000 dinara

U zajedničkom obrazloženju tri sindikata se navodi da je delatnost obrazovanja najmanje plaćena od svih delatnosti koje se finansiraju iz budžeta, kao i nesporne činjenice kako navode, da za vreme pandemije virusa kovid-19 zaposleni u obrazovanju ulažu velike napore da bi obrazovni sistem dobro funkcionisao i pri tome ulažu i svoja sredstva.

U prilogu (u slajdu ispod teksta) Zahtev u originalu, koji su potpisali glavni poverenik GSPRS "Nezavisnost" dr Tomislav Živanović, predsednica Sindikata obrazovanja Srbije mr Valentina Ilić i predsednik Sindikata radnika u prosveti Srbije Slobodan Brajković.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Iako pripadaju civilnom sektoru, sindikati i nevladine organizacije nisu ista priča, ali isprepletanost njihovih interesa i ciljeva jeste, pa su prirodno mesto susretanja i saradnje radna prava i široko socijalno polje kojim vlada sve izraženija nejednakost

Sindikati i nevladine organizacije kao kontrapunkt državi koja je glavni arbitar u određivanju ljudskih, radnih i kolektivnih prava, upućeni su, pa i prinuđeni na saradnju. Hoće li njihovo povezivanje biti samo akciono ili/i organizaciono umnogome zavisi od rešavanja problema na koji su usmereni, nivoa na kojem se ta pitanja otvaraju i rešavaju, ali i sistema organizovanja i jednih i drugih. Činjenica je da se zbog prirode i vremena nastanka sindikati i nevladin sektor prilično razlikuju, iako oba pripadaju civilnom društvu (CD), u kome su, kako za portal Nezavisnosti kaže Nataša Vučković iz Centra za demokratiju  ilustrujući svu šarolikost CD, između ostalog i crkve i verske zajednice kao poseban entitet.

Sindikati na ovim prostorima beleže formalno 117 godina postojanja, od 1903. i osnivanja Radničkog saveza kao prve interesne organizacije radnika. Nasuprot tome, nevladin sektor u smislu deluje tri decenije, praktično od nastanka Helsinškog odbora za ljudska prava. Ključna razlika je u definiciji sindikata kao interesne organizacije zaposlenih, dok su nevladine organizacije (NVO) neprofitna udruženja građana. Naravno, razlike su u vrsti i brojnosti članstva i organizacionoj šemi. Takođe, sindikati zahvaljujući socijalnom dijalogu i Socijalno-ekonomskom savetu (SES) čine i deo sistema, dok NVO nemaju aktivnu ulogu slične prirode. Ono što ih vezuje jesu propisi koji čine da i jedni i drugi imaju više desetina nula u broju organizacija - sindikata je formalno oko 25.000, udruženja građana nekoliko hiljada više.

Prinuđeni na saradnju

Dakle, iako su u istom civilnom sektoru, sindikati i NVO nisu ista priča, ali isprepletanost njihovih interesa i ciljeva jeste, pa su prirodno mesto susretanja radna prava i široko socijalno polje kojim vlada sve izraženija socijalna nejednakost. Pitanje je, međutim, koliko sarađuju i da li se nešto promenilo u odnosu na poslednju deceniju prošlog veka, kada su se UGS Nezavisnost i NVO našli na istoj strani naspram ratnohuškačkog režima Slobodana Miloševića - a samim tim i naspram Saveza samostalnih sindikata Srbije i organizacija poput Udruženja novinara Srbije (UNS) koji su podržavali vlast? Ili, ako se pomerimo na početak ovog veka i bujanje i sindikata i NVO u uslovima neokapitalizma, kada su se oba krila civilnog društva našla na udaru klijentelizma, kako je to okarakterisao sociolog Miroslav Ružica, svojevremeno na okruglom stolu „Sindikati i nevladine organizacije, saveznici ili ravnodušni jedni prema drugima“.

Uprkos okolnostima, za Natašu Vučković nema dileme da sindikati i NVO moraju sarađivati, pošto u osnovi dele iste vrednosti, a često im se i ciljne grupe podudaraju “s tim što se sindikati bave pravima zaposlenih, dok su NVO usmerene i na angažovane u sivoj ekonomiji”. Između ostalog i zato što “postoji i veliki broj samozaposlenih koji kao ‘poslodavci’ ne pripadaju sindikatima, ali izuzetno su ranjjivi, kako je pokazala kriza izazvana pandemijom.”

Zbog širine spektra interesovanja nevladine organizacije mogu a često i jesu pokretači akcija čiji se uspeh multiplikuje u saradnji sa sindikatima: - Bez obzira na često negativan stav javnosti o sindikatima, oni imaju organizacionu strukturu koja garantuje uspeh ili mu umnogome doprinosi. Danas kada marginalizacijom opozicionih političkih partija na javnoj sceni nema puno društvenih aktera, sindikati i NVO mogu odigrati ključnu ulogu u promenama, posebno zajedno - kaže Nataša Vučković.

Pri tome kroz saradnju jedni mogu učiti od drugih - nevladine organizacije od sindikata kako se efikasnije organizovati, a sindikati od NVO kako uključiti i marginalizovane grupacije, poput žena, u rukovođenje i upravljenje i organizacijom i procesima, posebno u odlučivanju. Centar za demokratiju, dopunjuje Vučković, od 2012. godine ima sporazume o saradnji sa oba reprezentativna sindikata, a blisko sarađuje i sa drugim sindikalnim centralama i upravo kroz te kontakte je “razbijeno mnogo predrasuda o sindikatima”. Konkretan primer uspešne saradnje je i kroz Nacionalni konvent za evropske integracije u grupi za Poglavlje 19 (socijalna politika i zapošljavanje), koja obuhvata deo NVO koji se bave ovom tematikom, reprezentativne sindikate i Uniju poslodavaca. Poslednjih godina je primetna još veća zainteresovanost sindikata za saradnju: “U početku su sindikati insistirali na ekskluzivnosti u zaštiti radnih i socijalnih prava, ali su kroz direktnu saradnju sa NVO iz ove oblasti shvatili da se do konkretnih rezultata bolje stiže u čvrstoj saradnji.”

Vučković insistira na međusobnom poverenju, a kao primer dobre prakse navodi podršku koju su Centar i slične organizacije dali sindikatima koji su 2014. izašli iz javne rasprave o donošenju novog Zakona o radu.

Sa ocenama svoje imenjake saglasna je Nataša Dragojlović, koordinatorka Nacionalnog konventa  koji obuhvata više od 750 aktera iz različitih segmenata društva, uključujući sindikate, NVO, naučne institute i univerzitete… Uspešnost rada Konventa kao kontrolnog mehanizma u procesu evropskih integracija Srbije, prema njenim rečima, bazirana je upravo na saradnji svih članica i iskustvima koja imaju, s jedne strane sindikati, a s druge NVO. Naravno, uz podršku stručnjaka iz različitih oblasti, pošto se kroz pregovarački proces sa EU, praktično, menja čitavo društvo. Dragojlović za sajt Nezavisnosti kaže da je veoma važna i istorija (dela) sindikata i nevladinih organizacija oličena u rušenju režima Slobodana Miloševića, jer zahvaljujući civilnom društvu, “Srbija može da se pohvali većim potencijalom za demokratizaciju nego druge države u regionu, čak iako je trenutno ometana pokušajima da se nivo demokratije spusti na predoktobarski nivo.” A sindikati, posebno oni koji su bili akteri petooktobarskim promena, važan su segment tog civilnog društva.

Umrežavanjem do promena

Za predsednika UGS Nezavisnost Zorana Stojiljkovića saradnja između sindikata i NVO nije upitna. Ni kao deo bliske prošlosti, ni kao aktuelna praksa. On podseća da je Nezavisnost i devedesetih kroz Partnerstvo za promene,  platformu za demokratizaciju društva, uspešno sarađivao sa (ostatkom) civilnog društva. Ispostavljena je tada mreža saradnje sa NVO u 17 gradova. - Očekujući da se institucionalnim mehanizmima može uticati na nove ‘demokratske’ vlasti, mi smo, nažalost, tu mrežu ukinuli. Tokom godina u dobroj meri smo obnovili saradnju sa nevladinim organizacijama, posebno onima koje se bave radnim, ekonomskim i socijalnim pravima, sa svima sa kojima delimo isti cilj, a to je, pre svega, dostojanstven rad - obajšnjava Stojiljković za sajt Nezavisnosti.

Predsednik Nezavisnosti  navodi i konkretne sporazume o saradnji sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije, Centrom za demokratiju, Evropskim pokretom u Srbiji, akademskim zajednicama i mrežama: - Jednostavno to je način da se sa ograničenim resursima učini što više i da se što dalje i jasnije čuje glas građana, da se prostor javnih rasprava i političkog odlučivanja ne ‘rezerviše’ samo za političke partije.

Stojiljković, koji se i kao sociolog, profesor Fakulteta političkih nauka, bavio empirijskim istraživanjima i sindikalnog pokreta i uloge OCD, umrežavanje smatra bitnim segmentom demokratizacije čitavog društva, posebno zbog apatije u koju je zapao veliki broj građana. Ljudi, kako naglašava, sve manje veruju u moć pojedinih aktera, kao što su sindikati i nevladine organizacije, da kanališu njihove interese: “Iako opada i poverenje u politčke partije generalno one imaju veliku moć, pa je saradnja unutar civilnog sektora izuzetno korisna da se to stanje menja, da se građani motivišu i ekspertizama koje OCD imaju, ali i akcijama koje sindikati mogu da sprovedu u različitim oblastima rada i života.”

U istoj meri u kojoj je značajno sarađivati na nacionalnom novou, važno je i lokalno umrežavanje, direktna saradnja “na terenu”, smatra naš sagovornik i ističe da je Nezavisnost podržavala i podržava i sve akcije usmerene na zaštitu životne sredine poput pokreta protiv minihidroelektrana, protesta protiv zagađivača u Boru, Smederevu, Pančevu i drugim gradovima, jer su to problemi koji posredno ili direktno utiču i na članstvo sindikata, kao i sve zaposlene i sve građane. Takođe, Nezavisnost aktivno sarađuje sa lokalnim i nacionalnim NVO u zaštiti marginalizovanih grupa poput žena i Roma čija su i radna i ljudska prava ugrožena. Podsećajući da se u godišnjim izveštajima poverenice za zaštitu ravnopravnosti visoko na agendi diskriminacije kotiraju radna i sindikalna prava, Stijiljković stavlja akcenat na isprepletanost problema kojima se bave i sindikati i NVO, što ih upućuje na čvršću saradnju.

Specifičnost sindikata, posebno reprezentativnih, jeste kanal direktne komunikacije sa izvršnom vlašću kroz SES i socijalni dijalog, što nezadovoljni i neupućeni često vide kao spregu sa vlašću, ali je zapravo komparativna prednost jer omogućava direktan pritisak, a može se osnažiti kroz saradnju sa NVO koje mogu ponuditi ekspertsku pomoć.

Za razliku od pre dve decenije, na razuđenoj sindikalnoj i NVO sceni danas je bitno i prepoznavanje i odvajanje autentičnih sindikata od onih “direktorskih”, stvaranih po volji poslodavaca a ne na interesima zaposlenih, kao i tzv. gongo organizacija koje su zapravo ispostave vladajućih partija. U skladu sa tim i članice UGS Nezavisnost uspostavljaju svoje mreže, a jedan od primera je saradnja Sindikata penzionera Srbije Nezavisnost i Saveza penzionera Srbije, koja je prošle godine i formalizovana memorandumom u kome su precizirani i ciljevi zajedničkog delovanja.

Zajedno i lokalno i šire

Recept uspešne saradnje sa sindikatima ima Lokalni front, udruženje građana u Kraljevu koje vodi Predrag Voštinić. Lokalno, ali vrlo prepoznatljivo na nacionalnom nivou zahvaljući nizu uspešnih akcija koje vode samostalno ili u saradnji sa drugim akterima građanskog društva, među kojima zapažena uloga pripada sindikatima.

- Sindikate ne biramo po oblastima u kojima deluju, već po kredibilitetu, mada je ispravnije možda reći da oni biraju nas. Nama je važna ta saradnja pošto kroz nju možemo bolje da ostvarimo svoje ciljeve, a možemo dosta i da naučimo kroz ekspertize i obostrano podižemo kapacitete u uticaju na donosioce političkih odluka. Takođe, nevladin sektor je bitan za sindikate, jer ih navodi na moderizaciju. Naši sindikati su, tako da kažem, arhaični, primereniji dobu u kome su nastali nego sadašnjci i moraju se menjati - navodi Voštinić u razgovoru za portal Nezavisnosti.

Lokalni front  je zainteresovan za socijalnu politiku i radna prava, učestvuje u radu sindikalnog foruma, ali postoji i konkretna akciona saradnja. Najnoviji primer koji traje koliko i virusna epidemija jeste saradnja sa Sindikatom lekara i farmaceuta (SLF) na nabavci zaštitne opreme i medicinskog materijala za Opštu bolnicu u Kraljevu, jer je ta urgentna sitacija zahtevala i urgentno delovanje, objašanjava Voštinić. Činjenica da je predsednik tog sindikata Rade Panić, anesteziolog u Opštoj bolnici, dakle na izvoru informacija o potrebama, tu je saradnju učinila vrlo efikasnom i bez mogućnosti ikakve manipulacije.

I sam Panić kaže za sajt Nezavisnost da saradnju sa Lokalnim frontom smatra vrlo važnom i kvalitetnom, kao i saradnju sa nizom drugih NVO na lokalnom i nacionalnom nivou, ističući značaj rada kroz Nacionalni konvent i OCD koje su tamo zastupljene.

- Mi smo u timu za Poglavlje 28 i veoma nam je pomogla saradnja sa drugim članicama grupe da i sami sagledamo nedostatke u svom radu. Aktivno učestvujemo i u radu na drugim poglavljima, a zahvaljujući ekspertizi organizacije Transparentnost Srbija predložićemo novi način utvrđivanja reprezentativnosti u strukovim sindikatima, kao što su primera radi, piloti i lekari. Odnedavno smo proširili saradnju i na druge građanske organizacije kao što su Ne davimo Beograd, Novi optimizam i Skupština slobodne Srbije - zaključuje Panić.

Autorski tekstovi: Jelka Jovanović  / Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

Intervju  

* Svedoci smo svojevrsnog ruganja radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, plasira se iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama - zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći, kaže profesor Mario Reljanović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost

Mario Reljanović je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, naučni saradnik Instituta za uporedno parvo, aktivista i analitičar Centra za dostojanstveni rad iz Beograda. Povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada za sajt Nezavisnosti govori o položaju radnika u Srbiji, radnom zakonodavstvu, predatorskom kapitalizmu, državi koja štiti interese investitora… Između ostalog, ističe da se u Srbiji ne poštuju čak ni zakoni nepovoljni po radnike.

- Svedoci smo da državni organi i institucije koji bi trebalo da štite radna prava, u skladu sa politikom dodvoravanja svakom kapitalu bez obzira na njegovo poreklo, okreću glavu i ne konstatuju teška kršenja zakona, ili aktivno učestvuju u pravdanjima takvog postupanja poslodavaca - kao nečeg potpuno normalnog. Radnici su obeshrabreni kada percipiraju da se ceo sistem oko njih gradi i održava na njihovoj eksploataciji, da nemaju uticaj na stvaranje antiradničkih politika i propisa, kao i da se nezakonito ponašanje poslodavaca ne kažnjava. U takvim uslovima pre svega im ostaju na raspolaganju buntovni načini iskazivanja nezadovoljstva, i svedoci smo da su radnici spontano, uz podršku ili nezavisno od sindikata, sve češće u fokusu javnosti zbog štrajkova i protesta - tu bi trebalo tražiti put kanalisanja energije koja je preostala. Naravno, takav vid borbe je uzaludan ukoliko ga ne prati formiranje političkih snaga koje bi artikulisale radničke zahteve i za njih se borile u okviru političkih institucija - konstatuje Reljanović.

* Brojni primeri ukazuju na to da su ugrožena temeljna ekonomska ljudska prava, na dostojanstven život radnika i njegove porodice. Vi apostrofirate nesrazmeru između uloženog rada i zarade, ukazujete na loše, radnicima nenaklonjeno zakonodavstvo. Vidite li način da se iz tog kruga nasilja izađe?

- Zarada je postala sinonim za preživljavanje, a radna eksploatacija je danas sve vidljivija. Otuda se zarada, kako sam već pisao, efikasno koristi kao simbol ugnjetavanja radnika, pre nego što je simbol njihovog opstanka i razvoja. Prosečan radnik danas ulaže višestruko veću vrednost rada nego što mu se plaća, i to je jedan od osnovnih problema takozvanog predatorskog kapitalizma koji sprovode vlasti već duže od jedne decenije. Ovakvo unižavanje ima dvostruku ulogu. Sa jedne strane uvećava profit poslodavca, sa druge služi držanju radnika pod stalnom tenzijom fizičkog opstanka - zadržati posao i mizernu zaradu je za radnika imperativ po svaku cenu, pa samim tim on pristaje i na uslove koji su ponižavajući i ispod zakonskog minimuma.

Takav trend se može preokrenuti samo promenom politike, odnosno političkih struktura na vlasti. Ne gajim ni zrno nade  da će u toku ostanka na vlasti sadašnje koalicije političkih partija bilo šta biti učinjeno da se položaj radnika poboljša. Naprotiv, svedoci smo svojevrsnog ruganja tim istim radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, očigledno se plasira ta iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama - zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji sebi mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći. Za radnike tu nema mesta, oni nisu subjekti koji uživaju prava i slobode, već objekti koji svojim radom omogućavaju privilegovanoj manjini da prava i slobode neograničeno uživa.

* U lavirintu zakonskih odredbi, konzistentno fokusiranih na ekonomsko iscrpljivanje radnika u korist profita, belodano registrujemo snažan lobi kapitalista i investitora, ali i njihovu vaninstitucionalnu svemoć. Stiče se utisak da radnici ne mogu ili ne žele da odgovore na nasilje, čak i kada ono ima, Vaša je ocena, fašističke karakteristike?

- U nekim tekstovima ukazivao sam da ne treba bežati od upotrebe pojma fašizam, najpre zato što se on u savremenoj mitologiji poistovećuje isključivo sa koncentracionim logorima, rasizmom, antisemitizmom. A u realnosti je fašizam neraskidivo uvezan upravo sa imperijalizmom, a čini se još više sa predatorskim kapitalizmom. U društvu u kojem se neguju isključivo vrednosti novca, zanemaruje socijalna uloga države, nejaki se proglašavaju nesposobnima, a primarna akumulacija kapitala je najčešće rezultat kriminalno-političkih sprega, nema mesta za solidarnost, humanist i socijalnu brigu. Nema, međutim, mesta ni za pluralizam, slobodu misli i govora, za radničke i druge akcije, sindikalno organizovanje. Svedoci smo mnogih procesa koji se odvijaju, a koji podsećaju na te odlike fašističkog društva, počev od koncentracije vlasti u jednoj političkoj partiji i njenim satelitima, koncentracije donošenja odluka u jednom centru moći uz obesmišljavanje ustavnih institucija države.

U takvim uslovima deluje taj lobi takozvanih kapitalista, investitora, koji koristi pogodnosti koje mu država pruža, ali i neformalne pogodnosti koje uživa zahvaljujući urušavanju institucija, enormnoj korupciji, nepostojanju vladavine prava. U takvim okolnostima je veoma teško savladati državu, sa jedne strane, i vaninstitucionalno delovanje lobista sa druge. Otuda i naziv “predatorski kapitalizam” koji koristim - ti poslodavci ne deluju u Srbiji da bi se razvili i dokazali kao biznismeni, odnosno potvrdili svoj preduzetnički duh i inovativnost. Naprotiv, oni su tu da za što kraće vreme otmu na račun tuđeg uloženog rada što više profita i legalno ga iznesu iz zemlje.

- U datim uslovima otpor dominantnoj politici je veoma težak - videlo se to i na primeru Jure u toku vanrednog stanja, kada je poslovodstvo te kompanije počinilo nekoliko krivičnih dela protiv rada ali i protiv opšte bezbednosti, a jedini uhapšeni je bio - sindikalni rukovodilac koji je pokušavao da skrene pažnju države na ugrožavanje života radnika ali i stvaranje lokalnog epidemiološkog žarišta. Radnik je kasnije oslobođen a krivični postupak nije ni pokrenut, a do stvaranja žarišta je naravno došlo. To govori o sistemu zastrašivanja koji je na snazi i u kojem državni organi aktivno pomažu pljačkanje sopstvenog radništva.

* Koja rešenja u sadašnjem definisanju radnog odnosa su najlošija i kako bi radni odnos trebalo da bude definisan? Gde u tome vidite mesto agencija za zapošljavanje koje ste ocenili kao oličenje interesa krupnog kapitala?

- Kao što je već poznato, osnovna mana radnog odnosa je njegova isključivost. Zakon ga ograničava na pojam zaposlenog, umesto pojma radnika, tako da se radni odnos praktično definiše kao ekskluziva onih radnika koji imaju zaključen ugovor o radu, dok drugi ugovori o radnom angažovanju ostaju van radnog odnosa. Srbija je po tom rešenju gotovo jedinstvena u svetu. Radni odnos bi, dakle, trebalo da definiše odnos rada, bilo kakvog njegovog oblika, kao i da u centru ima radnika, a ne zaposleno lice. Sveobuhvatna definicija radnog odnosa mora da inkorporira svakog pojedinca koji ulaže rad, bez obzira na pravni osnov. Sveobuhvatna zaštita osnovnih radnih prava, međutim, ide i korak dalje i štiti sve one koji ulažu rad čak i kada pravni osnov ne postoji, ili je on fingiran ili ništav.

Kada je reč o agencijskom zapošljavanju, nije sporno da je ono nastalo zbog specifičnih potreba tržišta rada za određenim radnim profilima. Međutim, agencijsko zapošljavanje u svetu odavno ne služi takvoj svrsi, a u Srbiji tome nikada nije ni služilo. Umesto toga smo imali deset godina nezakonite izuzetne eksploatacije agencijskih radnika, praktično bez ograničenja i, opet, uz prećutno odobravanje države. Sada kada je usvojen pravni okvir agencijskog rada imamo situaciju da je zakon loš i prepun nedorečenosti, kontradiktornosti i praznina, koje su očigledno namerno inkorporirane u tekst kako bi se ostavila mogućnost kontinuiteta što većeg profitiranja na agencijskim radnicima. Ni ona dostignuća koja se smatraju najvažnijim kod donošenja novog zakona - najpre činjenica da više ne mogu postojati agencijski radnici van radnog odnosa - isključiva su posledica usaglašavanja zakona sa pravnim tekovinama Evropske unije, a ne iskrene želje zakonopisaca da se omogući dostojanstven rad ovih radnika.

- Stav prema agencijskom radu je jasan, on se mora ograničiti tako da predstavlja izuzetak a nikako pravilo, da se može primenjivati samo u određenim delatnostima i pod određenim uslovima, kao i da agencijski radnik mora biti značajno skuplji za poslodavca od redovnog radnika.

* Odgovor na pitanje iz naslova Vašeg Manifesta: Kako osvojiti pravo na dostojanstveni rad  kao da je iz godine u godinu teže naći, pogotovu ostvariti ga u praksi?

- Unutrašnji problemi su pre svega okrenutost sindikata ka samoodržanju po svaku cenu, zaštita partikularnih interesa koja se ne poklapa uvek sa zaštitom radnih prava, kao i visoka birokratizovanost, inertnost i nesposobnost da se sindikat prilagodi novim realnostima. Spoljni faktori su upravo te nove realnosti - sindikalni čelnici moraju biti svesni da država nije na njihovoj strani, da država ne stvara povoljnu klimu za udruživanje radnika i da ne pomaže sindikatima (osim nominalno) da opstanu u takvim nemogućim uslovima za funkcionisanje. Drugi spoljni faktor je posledica prvog - država i sindikati se sada nužno nalaze na suprotstavljenim stranama jer to faktički i jesu. Sindikati se često postavljaju kao poslednja, odnosno jedina brana samovlašću poslodavaca koji krše zakone. Zadatak sindikata je da odbrani radnička prava, a zadatak države je da odbrani poslodavce. Tu ne može biti dublje saradnje, posebno kada se kao posledica takvog tretiranja sindikata javlja i njihovo izopštavanje iz donošenja strategijskih i političkih odluka o budućem razvoju radnog prava i politike rada i zapošljavanja, dok se učešće sindikata u formiranju normativnog okvira koristi isključivo kao formalni pokazatelj postojanja (fingiranog) socijalnog dijaloga a zapravo se njihov realni uticaj na zakonodavca ne može videti, jer ne postoji.

Sindikat mora da radikalizuje, u granicama (takođe loših) zakona, svoju borbu za prava radnika - pre svega kroz štrajkove i proteste. Najviše, čini mi se, treba raditi na vraćanju poverenja ljudi u sindikat, a to se može učiniti na opisani način. Moram da dodam i nešto što zasigurno nije lako čuti ako ste sindikalni funkcioner, ali je po mom verovanju tačno: treba raditi na tome da sindikat bude utočište svim radnicima, pa i onima koji to po slovu zakona nisu (studenti, penzioneri), a odustati od tipa sindikata koji se svodi na održavanje na površini lica koja imaju celoživotne sindikalne karijere i na neprestanom fokusiranju samo na one grupe radnika koje mogu biti potencijalni članovi sindikata, dok se svi ostali radnici zanemaruju. 

* Kako su radnici namah ostali uskraćeni bezobzirnim favorizovanjem stranih investitora?

- Kada bi postojao socijalni dijalog, i to onaj najšireg tipa koji uključuje i akademsku zajednicu, strukovne organizacije i civilno društvo, svakako bi bilo lakše sagledati puteve kako dalje iz ove tačke u kojoj se danas nalazimo. Budući da tako nešto ne postoji, mislim da je trenutno jedini uticaj eventualno moguć upravo putem političkog angažmana i političkih partija. Drugi put koji se nekako spontano nametnuo jeste udruživanje u formalne i neformalne grupe, pokrete i organizacije koje deluju, najčešće na lokalnom nivou, u pravcu sputavanja konkretnih lokalnih vlasti i poslodavaca (“investitora”) u njihovim planovima daljeg urušavanja radničkog dostojanstva.

* Položaj radnika, prema Vašoj analizi, podrazumeva da je Srbija “najbolje mesto za ulaganje” zato što ima kvalitetnu, a jeftinu radnu snagu, zaštićene poslodavce i investitore, te legalizovane eksploatatorske uslove rada?

- Srbija nije jedina država u kojoj to prolazi, po tome nikako nismo specifični. Ono što je temelj takvog razmišljanja jeste užasno izvedena privatizacija koja je uništila srednju klasu, a radnike masovno dovela iz statusa relativno komfornog života u status pukog preživljavanja i kontinuiranog straha. Time je pripremljen teren za logiku u kojoj je “bolje primati minimalac nego ništa”, odnosno bolje raditi u bilo kakvim pa i nezakonitim uslovima, nego ne raditi uopšte. Dugoročna nezaposlenost je potpuno normalna pojava u Srbiji, iako se ona na stabilnim tržištima rada javlja kao statistička greška. Ovo dovodi do sledećeg stepena očaja “ako izgubim ovaj posao, drugi neću nikada naći”, što dalje utiče na svest radnika da prihvate šta im se nudi, kako god to ponižavajuće bilo. Konačno, oni su sve vreme bombardovani porukama da je to malo što sada imaju zapravo jako dobro i po njih i po državu, da je mnogo bolje nego što radnici u drugim državama ostvaruju, kao i da je politika koja je do toga dovela bez alternative - po tome je čini mi se trenutna propaganda jača nego u najrigidnijim godinama postojanja komunističkog sistema.

* Kako ocenjete činjenicu da radnici na izborima glasaju upravo za nosioce takvih ideja i prakse, odnosno krivce za njihov loš, često i ponižavajući položaj?

- Delimično sam na ovo pitanje odgovorio, a dodao bih samo još jedan važan činilac - potpunu nedostupnost alternativnih ideja. Naime, stranke koje čine opoziciju nisu suštinska alternativa vladajućoj politici. Drugim rečima, potencijalnim dolaskom na vlast ubedljivo najvećeg broja sadašnjih opozicionih partija, ništa se ne bi promenilo kada je reč o radnim pravima i politici privlačenja investicija i zapošljavanja, kao ni kada je reč o socijalnoj politici države. Oni glasovi koji promovišu različitosti su trenutno tako slabi da - u inače monopolizovanoj medijskoj sferi - ne mogu da dosegnu do svojih potencijalnih simpatizera.

Kada radnik usvoji mantru “samo da ne bude gore” a pri tome ne vidi ništa novo u političarima koji sebe predstavljaju kao “neprijatelje režima”, a suštinski ne nude raskid sa trenutnim načinom upravljanja državom, logično je da se odlučuje da glasa na način koji garantuje stabilnost sistema. Istovremeno, važno je ukazati na još dve činjenice - da nema mnogo radnika koji iz ideološkog ubeđenja aktivno glasaju za politike i političare na vlasti. Kao i da mnogi od onih koji glasaju, ili se učlane u političku partiju na vlasti, pre svega to čine kako bi ostvarili neki svoj lični interes, čak i onda kada im to nije eksplicitno obećano. To zato jer političku partiju vide kao instant individualistički supstitut nekadašnjem solidarnom delovanju sindikata.

* Aktuelna vlast u Srbiji hvali se značajnim rastom prosečne zarade u poslednjih osam godina. Primetno je, međutim, da se smanjuje razlika između tzv. najniže i prosečne zarade. Kako to tumačiti?

- Statistički podaci o zaradama su obesmišljeni do te mere, da je teško govoriti o zvaničnim kretanjima i tendencijama. Prosečna zarada je tako veštački “napumpana” da nije moguće ozbiljno govoriti o njoj kao o relevantnom ekonomskom pokazatelju. Ono što je sasvim jasno je da je medijana zarade i dalje značajno niža od prosečne zarade (i daleko bliža minimalnoj zaradi), što znači da daleko više radnika prima minimalnu zaradu, ili nešto višu zaradu od minimalne, nego prosečnu zaradu. Druga jasna stvar je da se minimalna zarada, čak i sa kontinuiranim uvećanjem, ovim tempom rasta ni za nekoliko decenija neće približiti prosečnoj potrošačkoj korpi. Minimalna potrošačka korpa nije, kao što je poznato, realna kategorija već statistička imaginacija kako bi služila u političke svrhe - otuda je svako poređenje minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe besmisleno.

* Kako vidite šanse sindikata za savezništvo sa civilnim društvom i političkim organizacijama kako bi uspešnije štitili radna i druga prava zaposlenih?

- Jedan od važnijih ciljeva sindikata morao bi biti otvaranje prema organizacijama civilnog društva, pokretima i formalnim i neformalnim grupama koje dele iste ili slične ciljeve kada je reč o borbi za radnička prava. Zalažem se i za uključivanje sindikata u politički život, kroz podršku određenim političkim partijama i saradnju sa njima, kao i kroz formiranje sopstvenih političkih platformi na osnovu kojih bi se realizovala takva saradnja sa drugim političkim organizacijama.

Novinar: Bojan Tončić

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat
Strana 1 od 4

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…