Prikazivanje članaka po tagu minimalna zarada

* Zaposleni u pogonu za proizvodnju košulja „Đuzepe Leva“ u Knjaževcu obustavili su rad zbog plata od 20.000 do 25.000 dinara. Stručnjaci kažu da su plate niže od “minimalca” nezakonite ali i savetuju knjaževačkim tekstilcima da se sindikalno organizuju i da štrajk organizuju u skladu sa zakonom da ne bi trpeli sankcije
 
Grupa radnika knjaževačkog pogona “Đuzepe Leva“ obratila se medijima jer, kažu, državni organi ne čine ništa kako bi se okončalo njihovo obespravljivanje.
 
- U ponedeljak smo jednostavno rekli: ‘Dosta je više!’ i obustavili proizvodnju. Vlasnik nije došao iz Beograda, gde mu je sedište firme, već nas je sve redom zvao i pretio otkazima. Naterao nas je da potpišemo rešenje o korišćenju šest dana starog godišnjeg odmora. Pitanje je šta će biti sa nama nakon isteka tog roka - izjavili su za agenciju Beta zaposleni koji su zatražili da im se ne objavljuju imena jer strahuju za sopstvenu bezbednost.
 
Radnici zahtevaju da im vlasnik firme „Đuzepe Leva“ Rado Simikić isplaćuje makar propisanu minimalnu zaradu koja je u aprilu iznosila nešto više od 32.000 dinara.
 
Tim pre što rade i svake subote.
 
Zahtevaju i redovnu isplatu nadoknada za vreme bolovanja, što je, takođe, zakonska obaveza poslodavca.
 
Prema rečima radnika, niko od onih koji su bili na bolovanju, od februara nisu dobili ni jedan dinar. Navode i da nikakvu nadoknadu od firme nema ni radnica koja obolela od karcinoma i koja ovih dana treba da bude operisana. Nadoknada nije isplaćena ni radnici koja je pola meseca bila na bolovanju zbog korone.
 
Radnici kažu i da je krajem prošle godine vlasnik firme iz „bizarnih“ razloga otpustio 12 zaposlenih: - Otpustio je koleginicu samo zato što ga je pitala kada ćemo primiti platu, a drugu zato što je nosila kapuljaču u pogonu jer joj je bilo hladno - navode sagovornici Bete.
 
Žalbe inspekcijama u Knjaževcu i u Beogradu do danas nisu imale nikakvog efekta: - Prolazili su inspektori i zatekli radnice koje nisu bile prijavljene, ali ništa povodom toga nije urađeno, kao ni povodom toga što ne primamo platu kada smo na bolovanju i što primamo zarade manje od minimalnih - rekli su zaposleni.
 
Povodom štrajka knjaževačkih tekstilaca šefica pravne službe UGS Nezavisnost Slađana Kiković izjavila je da se iz informacije o obustavi rada ne vidi da li je štrajk zakonito organizovan, što je veoma važno kako radnici ne bi trpeli sankcije od poslodavca. Osim toga, skreće pažnju da je direktor, odnosno poslodavac, a ne vlasnik firme “prava adresa” za postupanje nezadovoljnih radnika.
 
Kiković u izjavi za portal UGS Nezavisnost savetuje radnicima knjaževačkog pogona da poslodavcu jasno istaknu svoje zahteve i da formiraju štrajkački odbor koji će ih zastupati i pregovarati sa poslodavcem.
 
Stefan Aleksić, koordinator međunarodne mreže Klin klouz Kempejn, koja se bavi pravima radnika u tekstilnoj industriji izjavio je da su ovakvi postupci „nedopustivi, veoma često i nezakoniti ali i da su relativno česti u ovoj grani u kojoj su uslovi tradicionalno loši“, preneo je portal Mašina.rs.
 
Prema njegovim rečima, radnice se retko usuđuju da sa takvim informacijama izađu u javnost ili stupe u obustave rada jer su u nezavidnoj socijalnoj poziciji.
 
- Plata na nivou minimalca, ispod nivoa minimalca, neplaćanje prekovremenog rada i pritisci na radnike su redovna pojava. Ali, iako su ove prakse protivzakonite, radnici često nisu u mogućnosti da se bore za svoja prava zbog toga što su ucenjeni od strane poslodavca. I najbolji način da se radnici za svoja prava izbore je da se sindikalno organizuju - izjavio je Aleksić.
 
Vlasnik firme „Đuzepe Leva“ Rado Simikić nije odgovorio na pitanja koju mu je elektronskom poštoma uputila agencija Beta, a na internet stranici firme stoji pogrešan broj kontakt telefona.
 
Inače, poslodavci koji isplaćuju niže zarade od minimalne cene rada skloni su da to pravdaju neispunjenjem radne norme ili “standardnog učinka”, što inspekcije rada ponekad uvažavaju kao opravdan razlog. Pravni stručnjaci, međutim, ukazuju da je takva praksa nezakonita.
 
Povodom jednog takvog slučaja, Mario Reljanović sa beogradskog Instituta za uporedno pravo rekao je da inspektori rada uglavnom utvrđuju da je prekršen zakon kada se umanjuje minimalna zarada.
 
- Nigde ne piše da se sme smanjiti osnovna zarada na osnovu radnog učinka jer osnovna zarada ne zavisi od radnog učinka. Zarada za radni učinak je dodatak na osnovnu zaradu - objasnio je Reljanović za portal Radnik.rs.
 
Naveo je da ukoliko neko od radnika ne ispunjava ni 50 % norme na radnom mestu može:
da dobije upozorenje, dodatnu obuku ili, na kraju krajeva, otkaz, ali ne i smanjenje plate ispod minimalne.
 
Izvor: UGS Nezavisnost, Sveta Raković 
 
Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
 
(Sva autorska prava na objavljivanje zaštićena i zadržana!)
Objavljeno u Sindikat

* Prema podacima Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” u Srbiji svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, a oko 60 odsto zaposlenih prima platu ispod prosečne zarade

Minimalna zarada u Srbiji u 2021. godini iznosi 32.126 dinara (oko 273 evra) i veća je za 6,6 odsto u odnosu na prošlu godinu. I neoporezivi deo zarade povećan je sa 16.300 na 18.300 dinara.

Iako socijalni partneri (država, sindikati i poslodavci), u okviru Socijalno-ekonomskog saveta nisu uspeli da se dogovore o visini minimalca (sindikat je tražio da najniža zarada prati minimalnu potrošačku korpu, odnosno da bude oko 38.000 dinara), država je ,,prelomila” i tako je napravljen vidljiv iskorak u visini najniže zarade.

Međutim, surova statistika pokazuje da su Srbija i druge zemlje regiona daleko od najnižih zarada u zemljama Evropske Unije, pa čak i onih iz okruženja.

Tako je na primer najniža zarada u Crnoj Gori na nivou od 222 evra, dok je u Severnoj Makedoniji minimalac 234 evra, a u Bosni i Hercegovini najniža zarada je oko 210 evra.

Dodatni problem predstavlja i činjenica da veliki broj zaposlenih u zemljama regiona prima minimalnu zaradu. Tako, prema podacima Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” u Srbiji svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, a oko 60 odsto zaposlenih prima platu ispod prosečne zarade.

I u drugim zemljama regiona, situacija je slična a ponegde čak i teža. Tako na primer u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji skoro 30 odsto zaposlenih prima minimalnu zaradu, a slična situacija je i u Bosni i Hercegovini.

Počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije (UPS) Nebojša Atanacković kaže za Biznis.rs da se Srbija po visini minimalne zarade ne može porediti sa zemljama EU, ali da je ona sada otprilike na nivou polovine prosečne plate u zemlji. Atanacković je naglasio da je minimalna zarada u Srbiji proteklih godina rasla brže od privrednog rasta zemlje.

Velike razlike u Evropskoj Uniji

Mesečna minimalna zarada pokazuje i velike razlike u ekonomskom razvoju i među zemljama članicama Evropske Unije. Podaci Eurostata za januar ove godine pokazuju da se mesečna minimalna zarada u zemljama EU kreće od 332 evra u Bugarskoj do 2.202 evra u Luksemburgu.

Prosečni minimalac na istoku Evrope je oko 700 evra dok je na severozapadu Unije iznad 1.500, prema podacima 21 članice EU koje imaju određenu minimalnu zaradu.

Minimalna zarada u deset država Unije prošlog meseca bila je ispod 700 evra: Bugarska (332), Mađarska (442), Rumunija (458), Letonija (500), Hrvatska (563), Češka (579), Estonija (584), Poljska (614), Slovačka (623) i Litvanija 642 evra.

U pet zemalja, uglavnom na jugu EU, minimalne zarade su u rasponu od 700 do 1.100 evra: Grčka (758), Portugalija (776), Malta (785), Slovenija (1.024) i Španija (1.108), dok najveći minimalac primaju građani u državama zapada i severa EU: Francuska (1.555), Nemačka (1.614), Belgija (1.626), Holandija (1.685), Irska (1.724) i Luksemburg 2.202 evra.

Radi poređenja, minimalna zarada na nivou SAD u januaru 2021. iznosila je 1.024 evra.

Najnižu minimalnu zaradu, među zemljama obuhvaćenim statistikom Eurostata, ima kandidat za članstvo u EU - Albanija i to 213 evra.

Izvor: UGS "Nezavisnost"

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Sa novom minimalnim cenom rada za 2021. godinu od oko 32 hiljade dinara, Srbija nije promenila svoje osrednje žalosno mesto u regionu, a posebno brine činjenica da je sve manja razlika između najniže i prosečne zarade. Ne zbog naglog rasta životnog standarda onih na dnu, već činjenica da je njih mnogo, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, još toliko njih samo desetak procenata više, a čak 60 odsto je ispod prosečne zarade. Nije utešno što je slična statistika u Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu, mada nisu svi pokazatelji isti. Izdvajaju se Hrvatska i Slovenija gde minimalac tretiraju kao obavezu koju poslodavci primenjuju retko i kratkoročno, na samo nekoliko procenata zaposlenih, ali koji obezbeđuje prostojan život

Sledeći uputstva nimalo nadležnog u meritumu stvari predsednika Srbije i vladajuće stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije - kojoj su mandat i ovlašćenja istekla poodavno - mimo volje socijalnih partnera, odlučila je da minimalna cena rada naredne godine bude od 29.428,80 do 33.843,12 dinara, zavisno koliko mesec ima radnih sati, odnosno 6,6 odsto više nego ove. Po satu.

Reprezentativni sindikati i poslodavci nisu uspeli tokom višenedeljnjih razgovora-pregovora da se usaglase, pa pred formalno nadležan Socijalno-ekomonski savet (čiji su članovi) nisu izašli sa kvalifikovanim predlogom. Sindikati su, podsetimo, hteli dvocifreno uvećanje do vrednosti tzv. minimalne (redukovane do praga siromaštva) potrošačke korpe, oko 37.5000 dinara, a poslodavci da se stavi moratorijum na tu obavezu i zadrži postojećih tridesetak hiljada dinara.

PRESEČENO: Premda, u konstelaciji akutne ekonomske krize izavane koronavirusom, ali i realnih ekonomskih parametara ni 30, ni 32, a ni 37 hiljada dinara ne garantuju ono što se zove iole dostojanstvenim životom, s jedne strane, a s druge bitno ugrožavaju opstanak mnogih malih firmi.

Privremeno kao trajno

Vlada je, malo po babu, malo po stričevima, iako bez mandata, “presekla” da ne bude ni nula (do četiri odsto) ni 12 odsto (do 15 procenata), već oko 6,6. Uz navodno popuštanje poslodavcima povećanjem za oko dve hiljade dinara neoporezovanog dela zarade, čime se donekle amortizuje trošak istog tolikog povećanja minimalca. Pri čemu je, zapravo, tzv. država najviše sebi učinila uslugu i snizila izdatke za poreze pošto je sama najveći poslodovac formalno oko 350.000 zaposlenih koji su na najnižoj ceni rada. Treba li naglasiti godinama, iako bi ta mera zakonski trebalo da bude privremena i povremena, dok se ne prevaziđe akutna kriza u poslovanju.

Izgledi da se taj fundus bedno plaćene radne snage promeni su dvojaki; sa istekom obaveze poslodavaca koji su prihvatili državnu pomoć u minimalcima tokom trajanja koronavirusa (tri meseca neto po radniku, plus dva po 18.000 neto) da ne otpuštaju zaposlene - može ih biti nešto manje. Pritom, ako reše da zadrže zaposlene mnogi poslodavci će biti prinuđeni da se uključe u mini-plate, čime se broj onih koji će raditi za garantovani iznos značajno povećati. Procene idu i do pola miliona, što je četvrtina ukupno zvanično zaposlenih.

Taknuto-maknuto, šahovski rečeno, a ko preživi pričaće.

Izvesno je da će i naredne jeseni, kao i prethodnih godina, reprezentativni sindikati tražiti izjednačavanje najniže cene rada i najjeftinije potrošačke korpe, a poslodavci predah ili minimalne korekcije uz povećanje neoporezovanog dela zarada (svih, ne samo minimalne). A, u nastojanju da 2025. prosečna zarada bude 900 evra, vlast će sve više primicati minimalnu i prosečnu zaradu. Pri čemu se niko neće truditi da objasni da u prosečnoj plati učestvuju i izvršitelji i notari sa desetinama hiljada evra mesečno, za razliku od nekih ranijih godina kad ih nije bilo, a odnos minimalne zarade i prosečne plate nije bio kao sada jedva jedan prema dva, već 1:3, kao 2008.

POČECI: Valja biti realan i reći da minimalna cena rada poslednjih godina “skače” redovno, ponekad kao lane ubedljivo (dvocifreno), pa vlastima omogućava samohvalu da je za manje od decenije udvostručena, no cena toga je sve izraženija uravnilovka. Taj već zaboravljeni termin iz socijalističkog doba opisuje težnju da se plate za sve poslove i sve zaposlene, bez obzira na kvalifikaciju, znanje i zalaganje, “uravnoteže”, bezmalo izjednače, da se upkos proklamovanom neokapitalizmu paradigma vlasti da su svi “jednaki” izdigne na nivo principa. Pa makar bili jednaki u siromaštvu, ako ne u raspodeli opšteg dobra, o čemu najbolje svedoči činjenica da više od 60 odsto zaposlenih prima tzv. referentu zaradu koja je tek nešto veća od minimalca.

Nonsens je da se ta takozvana socijalistička paradigma prilično razlikuje od stvarne, pošto je pred kraj počivše četvrte Jugoslavije (SFRJ), u kojoj je obnovljeno kolektivno pregovaranje i ugovaranje, krajem devete decenije XX veka u okviru firme bio predviđen raspon zarada jedan prema sedam. Pri čemu “kec” nije bio nužno na nivou zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom zajamčene/zagarantovane zarade, već u skladu sa ekonomskim moćima firme, pa i čitavnih grana, što se regulisalo posebnim kolektivnim ugovorima.

Pregovaračko nasleđe

Na nesreću, a i sramotu, danas čak ni analitičari radnih i socijalnih odnosa i prava ne znaju da Srbija - a i ostale države u regionu nastale na temeljima zajednički srušene SFRJ - tripartitno pregovaranje i formalni socijalni dijalog baštini upravo iz tog vremena kada su partneri bili (državni) sindikati i privrednici udruženi u privrednu komoru, a kao treći element država, poslodavac dobrom delu zaposlenih. I, naravno, kapo di kapo, što se bar ovde održalo i 2020, uprkos formalnoj promeni svojinskih i radnih odnosa i samog sistema.

Istorija kaže da su prva kolektivna ugovaranja uslova rada, uključujući nadnicu, priznata u Engleskoj 1891. godine, Nemačkoj 1918. i Francuskoj 1919. Tri godine posle Francuske i tri godine pre Italije, Kraljevina Jugoslavija, a time i Srbija, uvode taj institut, koji definitivno postaje opštevažeći princip 1935, kada je u SAD donet Vagnerov zakon. U prvim kolektivnim ugovorima sindikati i poslodavci bili su bukvalno na dve strane barikade, pri čemu barikade nisu bile samo figurativne; u ime svetosti privatne svojine i kapitala, poslodavci nisu dopuštali mešanje u “svoje” poslove, dok su sindikati zahtevali da se valorizuje učešće rada u konačnoj ceni proizvodnje. Sa barikadama ili pored njih.

POREĐENJA: Ovako formulisane osnovne pregovaračke pozicije održane su i danas, u zemljama bivšeg spocijalizma, realnog i posebno onog našeg samoupravnog, umnogome su čak istovetne, sem što su nekim čudom centralizma sile pregovarača prilično oslabile. Poslodavci, podsetimo, na nacionalnom nivou u Srbiji imaju samo jedno reprezentativno udruženje Uniju poslodavaca Srbije, a sindikati dve centrale sa pravom pregovaranja Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije.

Jedini posle 2000. godine doneti Opšti kolektivni ugovor odavno je u penziji, a novog nema na vidiku, iako ni pređašnji nije mnogo značio, čak ni sa tzv. proširenim dejstvom, odnosno obavezom svih poslodavaca da ga primenjuju iako nisu u članstvu formalnih pregovarača - Unije i oba sindikata.

Praksa nastala na temelju SFRJ sa manje ili nešto više izmena ostala je na snazi u svim novonastalim državama, što nije ni čudno pošto je tada započet proces bio u skladu sa evropskim zakonodavstvom i praksom MOR-a i međunarodnih sindikalnih centrala. No, razlike u privrednoj snazi koje su se i tokom života SFRJ osećale uvećane su, pa je i praksa minimalne cene rada, kao i ukupna platna politika različita.

Srbija je, valja odmah reći, upkos svim pričama o nikad boljem standardu i neviđenom rastu najvećem ne samo u regionu već i diljem evropskih, pa i svetskih meridijana, u jadnoj regionalnoj sredini, bar kada je visina minimalne cene rada u pitanju.

Po učestalosti njene isplate je pri vrhu, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalac. I to godinama.

Slovenački maksi minimalac

U svemu prednjači, naravno, Slovenija u kojoj je na snazi minimalac od za nas neverovatnih 940,58 evra (prošle godine nešto više od 886 evra). Pri čemu plava koverta kod njih ne podrazumeva samo tu svotu - ona se uvećava za noćni i prekovremeni rad, kao i za rad tokom praznika. I u skladu sa najboljim socijalističkim (sic!) načelima, u minimalnu zaradu nije moguće uračunati obavezne troškove poslodavca za obrok i prevoz, a naravno ni službena putovanja, nagrade, otpremnine… Što, istina, formalno važi za sve zemlje regiona, uključujući Srbiju, ali zakon ide drumom, a praksa šumom, pa se malo gde primenjuju te odredbe o minimalcu uvećanom za uvećano radno angažovanje (i pripadajuća prava).

Za naše prilike zvuči čudno da je prosečna plata u Sloveniji veća od minimalne za samo oko 300 evra, odnosno nešto više od četvrtine, ali je to više nego logično ako se zna da u deželi samo četiri odsto zaposlenih prima minimalac. U Sloveniji se minimalna zarada redovno koriguje, slično kao i kod ostalih, u skladu sa troškovima života i rastom BDP-a (sa izuzetkom Crne Gore).

U Hrvatskoj je na snazi minimalac nešto veći od 400 evra. Poređenja radi, prvi Opći kolektivni ugovor, na osnovu saveznog zakona o radnim odnosima, Hrvatska je usvojila 1989, a najniža “osnovna plaća”, utvrđena je tada na 2.800 dinara, odnosno 15,38 dinara po satu rada. Za neupućene, nemačka marka je te godine vredela između sedam i osam dinara (pre minihiperinflacije Ante Markovića), odnosno minimalac je bio oko 400 maraka, što je ekvivalent današnjih 400 evra. Ove godine u Hrvatskoj minimalac od 3.250 kuna prima manje od tri odsto zaposlenih, ali je prosečna zarada u skladu sa drugim ekonomskim pokazateljima više nego dvostruko veća i iznosi oko 850 evra.

Crna Gora, pak, ima prosečnu zaradu veću nego u Srbiji, oko 520 evra, ali minimalac je minimalniji, pa je od 2018. na oko 220 evra, pri čemu je godinama pre toga bio “stabilnih” oko 190 evra.

U Bosni i Hercegovini prosečna i minimalna zarada slične su onima u Srbiji, mada entiteti samostalno određuju vrednost minimalca.

Severna Makedonija je na začelju eks-ju statistike sa prosečnom zaradom od oko 420 evra i bezmalo upola manjim minimalacem od 234 evra, koji propagandno dva meseca primaju i svi državni funkcioneri da bi se solidarisali sa najsimorašnijim radnicima.

Ako se prave validna poređenja jedan od glavnih parametara mora biti koliki je procenat ljudi na najnižoj zaradi pa da utvrdimo znanje; lane je u Srbiji od 2,16 miliona zaposlenih još aktuelnih 350.000 radnika bilo u minizoni, u Sloveniji je oko 3,7 odsto od ukupno 885.700 (slično je i sada), a u Hrvatskoj samo 2,25 odsto zaposlenih. Goru statistiku od Srbije beleže BiH, Makedonija i Crna Gora. U BiH ukupan broj zaposlenih je 820.000, a minimalac nešto veći od 210 evra prima bezmalo svaki treći radnik, kao i u Crnoj Gori (28 odsto). U Makedoniji je 26.000 denara garantovano za oko 70.000 od ukupno 247.200 radnika (28 odsto).

Još je jedno poređenje bitno - koliko minimalac stvarno vredi: u Srbiji ne doseže ni tu redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, a za prosečnu su potrebne 2,4 minimalne zarade. Njena vrednost je slična i u Crnoj Gorti, pa su tamo potrebna tri minimlca za prosečan život, u Hrvatskoj dva (potrošačka korpa teži 895 evra mesečno). S tim što Hrvati, kao ni Slovenci, ne znaju za redukovanu potrošačku korpu. U BiH bezmalo beleže regionalni rekord, jer je potrebno više od tri minimalca da se napuni korpa za četvoročlanu porodicu.

Na kraju, u većini evropskih zemalja zakonom je propisana minimalna plata koja predstavlja donju granicu za poslodavce. Kako navodi Eurostat, osim Danske, Italije, Kipra, Austrije, Finske i Švedske, sve ostale članice Evropske unije imaju nacionalnu minimalnu platu, kao i sve zemlje kandidati za članstvo u EU. Raspon minimalnih plata u zemljama EU na kraju 2018. godine kretao se od 261 evra u Bugarskoj do 1.999 evra u Luksemburgu. Ovaj prvi podatak zvuči utešno, ako se siromaštvo uzima kao mera života.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici (utorak, 15. septembar) Odluku o visini minimalne cene rada za period januar - decembar 2021. godine, kojom je utvrđena visina od 183,93 dinara (neto) po radnom času, što iznosi 32.126 dinara

Visina minimalne cene rada za ovaj period određena je na osnovu analize parametara koju je izvršilo Ministarstvo finansija.

Reč je o povećanju od 6,6 odsto u odnosu na minimalnu cenu rada iz 2020. godine.

Ova odluka doneta je kako bi se zadržala radna mesta i očuvale privredne aktivnosti u Republici Srbiji u uslovima epidemije bolesti COVID–19 - objavljeno je na sajtu Vlade Republike Srbije.

Kao što smo do sada već izveštavali, u okviru tripartitnog tela - Socijalno ekonomskog saveta Srbije, održano je više pregovaračkih sastanaka. Jedino su oba reprezentativna sidnikata u Srbiji, Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" i Saveza samostalnih sindikata Srbije bili za predlog da "minimalac" u narednoj godini bude povećan na 37.500 dinara prosečno mesečno neto, što bi odgovaralo kako su navodili, barem iznosu svote koju građani Srbije izdvajaju za tzv. potrošačku korpu. U tome su sindikati ostali usamljeni, predstavnici Unije poslodavaca tražili su konsezus pa je na kraju prelomila odluka Vlade Srbije, što je potvrđeno na ovoj sednici, nakon poslednjih pregovora, prethodnog dana, 14. septembra kada su poslodavci i predstavnici Vlade predloži sada već usvojenu cifru.

Tako će minimalna zarada za zaposlene koji će u 2021. godini primati ovaj način neto plate, iznositi oko 2 hiljade više mesečno nego u ovoj godini.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Nakon sednice Socijalno-ekonomskog saveta održane danas, predsedavajući Zoran Stojiljković je izjavio da će nova minimalna cena rada biti 32.126 dinara (oko 272 evra sa današnjim danom) što predstavlja rast od 6,6 odsto, "uz povećanje neoporezivog dela zarade i neke olakšice koje će omogućiti poslodavcima da to u uslovima pandemije to podnesu". Odluku treba da potvrdi Vlada Srbije. Tako će nova minimalna mesečna plata od narednog januara biti za dve hiljade više nego sada, umesto za 7,5 hiljada dinara koliko su tražili sindikati

Dogovora nije bilo, jer su sindikati na početku pregovora tražili povećanje koje bi bilo na nivou minimalne potrošačke korpe - oko 37.500 dinara. I ovoga puta, kao i tokom dosadašnjih pregovora i ranijih godina, država je bila ta koja je presekla i odlučila koliko će povećanje da iznosi, što je krajem prošle nedelje najavio i predsednik Aleksandar Vučić.

Poslednji rok za dogovor socijalnih partnera bio je 15. septembar, ali je minimalac dogovoren jutros.

Prošlog septembra dogovor je bio da se minimalna zarada za ovu godinu podigne za 11,1 odsto i kada je 1. januara počela da važi, iznosila je 30.022 dinara, odnosno 256 evra. Bilo je to povećanje za 3.000 dinara. Prema procenama, "minimalac" u Srbiji prima otprilike 350.000 zaposlenih, mada sindikati procenjuju da je taj broj veći i da se penje i do oko pola miliona.

Stojiljković, koji je i predsednik UGS "Nezavisnost", je napomenuo na konferenciji za medije posle sastanka, da nije došlo do konsenzusa oko minimalne cene rada.

- Za nas u sindikatima to nije bilo prihvatljivo jer u zonu beskrajnog produžavanja ostavlja dogovor od pre tri godine, da minimalna zarada stigne makar minimalnu potrošačku korpu - podvukao je Stojiljković.

Napomenuo je da su sindikati pokazali razumevanje u teškoj situaciji zbog pandemije.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović je takođe podsetio na dogovor o izjednjačavanju minimalca sa potrošačkom korpom.

- Bili smo svesni da zbog krize koja nastaje oko koronavirusa to nije realno i prihvatili smo smanjenje, ali nismo očekivali ovoliko. Očekivali smo cifru koja bi bila prihvatljiva za zaposlene, a to je 34.000 - rekao je Orbović.

Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije je ocenio da će privreda dobiti dodatno opterećenje u vremenu neizvesnosti, ali da su prihvatili ponudu.

- Nadamo se da će i inflacija ostati u okvirima u kojima je bila dosad i da ćemo narednu godinu dočekati sa nekim povećanjem privredne aktivnosti. Povećanje neoporezivog dela sa 16.300 na 18.300 dinara će značajno pomoći privredi - rekao je Atanacković.

Ministar finansija Siniša Mali je izjavio da je na Vladi Srbije da donese konačnu odluku, ali da su se vodili prevashodno interesom zaposlenih, ali da su želeli da očuvaju i interese poslodavaca.

- Po radnom satu to znači da sa 172,5 idemo na 183,9 dinara - naveo je Mali i dopunio da će najveći teret povećanja preuzeti država kroz povećanje neoporezivog dela zarade.

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević je izjavio da je bitno da dijalog postoji i da se to radi na transparentan način.

- Kad se oduzme rast cena na malo mi smo povećali minimalnu zaradu za 5,1 odsto. Kad uporedite sa prošlom godinom, ona se približila minimalnoj potrošačkoj korpi za hiljadu dinara - rekao je Đorđević.

I dalje ćemo pratiti aktuelna stanja kada je u žiži životni standard zaposlenih, ali i onih radno sposobnih koji nemaju osnovna radna i socijalna prava. Za sada ostaje zaključak da su se danas, ponedeljak, 14. septembra u tripartitnom telu - Socijalno ekonomskom savetu Srbije, Vlada i poslodavci ostali pri jednakom stavu, jedino su sindikati tražili povećanje minimalne plate u visini (37.500 dinara) koje nije prihvaćeno.

Izvor: Tanjug

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Predstavnici sindikata, poslodavaca i Vlade Srbije počeli su kao što redovno izveštavamo, pregovore o minimalnoj ceni rada za 2021. godinu, a završni razgovori isplanirani su za 14. septembar

Prva faza pregovora je završena - dogovor nije postignut. Kako će proticati razgovori tokom naredne dve sedmice i šta bi bilo najbolje prihvatljivo rešenje? 

Predlog sindikata je da minimalna zarada sa trenutnih 30.000, bude poveća na 37.500 dinara, a to znači da minimalna cena rada po satu poraste sa sadašnjih 172,5 dinara na blizu 217.

-To je poznata procedura utvrđivanja minimalne zarade koja nije naša specifičnost nego evropska praksa. Do nje se dolazi putem nekih šest indikatora - od kretanja društvenog proizvoda, inflacije, zaposlenosti, kretanja produktivnosti, do tog socijalnog kriterijuma koji se bavi time da li je ta minimalna zarada dovoljna za pristojnu egzistenciju tročlane porodice - podvlači Zoran Stojiljković, predsednik reprezentatitivnog srpskog sindikata Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost".

Stojiljković dopunjuje da sindikati pregovaraju o tim kriterijumima i pokušavaju da dođu do kompromisa između socijalnih partnera, poslodavaca i reprezentativnih sindikata, a vlada posreduje.

Ljiljana Pavlović (Unija poslodavaca Srbije) naglašava da Unija - kao tripartitni činilac Socijalno-ekonomskog saveta, uobičajeno u ovo vreme organizuje šire konsultacije sa privrednicima i da uzima u obzir uključivanje dijaloga poslodavaca iz različitih regiona i iz različitih preduzeća, kako bi uočili kakvo je njihovo mišljenje u vezi sa rastom minimalne cene rada.

- Ova godina je donela to da svega 15 odsto poslodavaca jeste za rast minimalne cene rada. Uobičajeno, prethodnih godina, to je bilo na granici od oko 50 odsto - potvrđuje Pavlović.

Ona tvrdi da je to direktno u vezi sa koronavirusom, odnosno padom prometa i krizom, a da zbog toga poslodavci nisu u mogućnosti da isplaćuju veću minimalnu cenu rada.

Izvor: Beta

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
Strana 1 od 2

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…