Prikazivanje članaka po tagu kriza

Autorski tekstovi: Svetozar Raković

* Približno 114 miliona ljudi u svetu ostalo bez posla zbog pandemije virusa COVID-19, ali i antipandemijskih mera i ograničenja njihovih država i kompanija. Najteže pogođeni mladi radnici, žene, samozaposleni i nisko i srednje kvalifikovani radnici. I u 2021. godini svet suočen sa neviđenom krizom u poslovanju i velikom nesigurnošću ekonomskog ozdravljenja, upozorava Međunarodna organizacija rada. Pandemija je uzdrmala planetarnu ekonomiju u razmerama kakve nisu zabeležene od Drugog svetskog rata, a ekonomski oporavak do kraja 2020. godine je skroman i neravnomeran, ukazuje Međunarodna organizacija (MOR) u obimnom izveštaju „Covid-19 i svet rada“, objavljenom krajem januara 

Analize MOR o uticajima pandemije na svetsku ekonomiju pokazuju da je u 2020. godini u svetu izgubljeno 114 miliona radnih mesta u odnosu na 2019. Najveći gubici zaposlenja bili su u Americi, a najniži u Centralnoj Aziji i Evropi, gde su sprovođene aktivne mere zadržavanja posla smanjivanjem radnog vremena i finansijskom podrškom preduzećima i radnicima.

Analize MOR-a na osnovu dostupnih podataka iz raznih zemalja pokazuju da su mere finansijske podrške radnicima ublažile udar krize, ali i da je podrška bila neujednačena u različitim sektorima rada. Rezultat je da su generalno najteže pogođeni mladi radnici, žene, samozaposleni i nisko i srednje kvalifikovani radnici. U relativnom smislu, gubitak zaposlenja je bio veći kod žena (5,0 odsto) od muškaraca, i veći za mlade radnike (8,7 procenata) nego za starije radnike.

Gubici sveta rada

Najnovije ažurirane procene MOR-a su da je u toku cele 2020. godine usled pandemije u svetskoj ekonomiji izgubljeno 8,8 procenata globalnog radnog vremena u poređenju sa poslednjim tromesečjem 2019. godine, što je ekvivalentno gubitku 255 miliona poslova sa punim radnim vremenom (tabela 1, u slajdu ispod teksta).

Treba imati na umu da pomenuti pad radnog vremena u 2020. godini predstavlja zbir veličina izgubljenog zaposlenja i smanjenja radnog vremena za one koji su ostali zaposleni.

Gubici radnog vremena su naročito veliki u Severnoj i Južnoj Americi, Južnoj Evropi i Južnoj Aziji.

Najveći gubici radnog vremena u svetskoj ekonomiji u toku 2020. godine ostvareni su u drugom tromesečju - 18,2%, što je ekvivalentno broju od 525 miliona poslova sa punim radnim vremenom od 48 sati nedeljno (tabela 2).

Procenjuje se da je u prošloj godini globalni prihod od rada (bez mera finansijske podrške) opao za 8,3 procenta, što iznosi 3,7 hiljade milijardi američkih dolara, ili 4,4 procenta globalnog bruto proizvoda. Najveći gubitak dohotka od rada ostvaren je u zemljama američkog kontinenta (10,3%), dok je najmanji gubitak zabeležen u regionu Azije i Tihog okeana (6,6%).

Analize MOR ukazuju da se tokom drugog talasa virusne pandemije situacija poboljšavala pa je tako u trećem kvartalu 2020. evidentirano smanjenje gubitka radnog vremena od 7,2% u odnosu na 12,1% u celoj prvoj polovini 2020. godine. Rast radnog vremena, veći od očekivanog, posebno je bio izražen u zemljama sa srednje nižim prihodima. U četvrtom kvartalu gubici su dodatno opali: globalno radno vreme smanjeno je za 4,6 procenta, što je ekvivalentno obimu od 130 miliona radnih mesta sa punim radnim vremenom.

Najnovije ankete o radnoj snazi (do trećeg kvartala 2020) otkrivaju jak kontrast između masovnih gubitaka poslova u teško pogođenim sektorima (usluge smeštaja i ishrane, umetnosti i kulture, maloprodaje i građevinarstva) i rasta zaposlenja u velikom broju sektora visokokvalifikovanih usluga (informacije i komunikacije, finansije i osiguranje).

MOR ocenjuje da će ova divergencija povećavati nejednakost unutar pojedinačnih zemalja, zajedno sa već značajnim razlikama nastalim zbog negativnih uticaja krize na poslovanje u najteže pogođenim sektorima.

Sve pomenute nesrazmere u podrškama država ukazuju na rizik od neravnomernog oporavka, što će povećati nejednakosti u narednim godinama.

Za oporavak po meri čoveka

Svet je ušao u 2021. godinu i dalje suočen sa neviđenom krizom u poslovanju i prihodima i sa velikom nesigurnošću. MOR ukazuje da odgovorne nacionalne politike traba da kombinuju vakcinaciju i druge mere javnog zdravlja sa podrškom privredi i tržištu rada. Kreatori politike treba da nastoje da podrže snažan i šroko zasnovan oporavak, fokusirajući se na zapošljavanje i odgovarajuće zarade, prava radnika i socijalni dijalog: oporavak usmeren na čoveka.

Da bi se ostvario takav oporavak, kreatori politike moraju uzeti u obzir:
(a) održavanje prilagodljive makroekonomske politike za podršku prihodima i investiranju;
(b) pružanje pomoći zemljama sa niskim i srednjim prihodima u vakcinaciji;
(c) podršku teško pogođenim grupacijama (mladi, žene, slabo plaćeni i nekvalifikovani radnici) u pronalaženju pristojnih mogućnosti za rad kako ne bi dugoročno trpeli najteže socijalne posledice pandemije („efekat ožiljaka“);
(d) uravnoteženje potreba različitih sektora tako što bi se efikasnim merama podržale tranzicije tržišta rada, kao i preduzeća, posebno manja;
(e) sprovođenje strategija oporavka na osnovu socijalnog dijaloga, promovišući prelazak na više inkluzivan, elastičan i održiv svet rada.

Na početku 2021. godine čak 93 odsto radnika u svetu žive i rade u zemljama koje su zadržale razne mere ograničenja na radnom mestu u vezi sa virusom COVID-19. MOR primećuje da više geografski i sektorski ciljanih mera protiv pandemije postepeno prerastaju u zakonske norme. Najteža situacija je u zemljama u kojima je blokirana cela ekonomija, osim osnovnih delatnosti. U tim zemljama danas živi 3 odsto svetskog radništva, što jeste značajno bolje nego na vrhuncu krize, u aprilu 2020, kada je u takvim uslovima živelo čak 41 odsto radnika širom sveta. Procenat zaposlenih koji borave u zemljama sa pojedinim zatvorenim sektorima, u januaru je takođe opao na 11 odsto sa više od 30 procenata u septembru prošle godine. Međutim, i dalje je veoma veliki udeo radnika (77%) koji žive u zemljama u kojima su na snazi mere izolacije nekih područja ili sektora (85% krajem jula 2020).

Trendovi zatvaranja radnih mesta znatno se razlikuju među glavnim svetskim regijama (Afrika, Amerika, Arapska regija, Azija i Pacifik, Evropa i Centralna Azija).

Sa drugim talasom pandemije, u drugoj polovini 2020. godine, u regionu Evrope i Centralne Azije zabeleženo je značajno povećanje ograničenja na radnom mestu. Na početku 2021, svaki peti zaposleni u regionu živi u zemljama sa zatvorenim ekonomijama, osim neophodnih sektora, što je najveći udeo između pet glavnih regiona sveta. Taj trend je naglo povećan od decembra novim ograničenjima u pojedinim zemljama na severu, jugu i zapadu Evrope. Danas čak 40 odsto radnika u toj podregiji boravi u zemljama sa velikim brojem privremeno zatvorenih radnih mesta.

Najveća ograničenja za radna mesta su u Aziji i na Pacifiku (više od 90 procenata radnika). Međutim, u skladu sa globalnim trendom, i u ovom regionu mere su više geografski ciljane (za delove zemlje), dok je veoma mali udeo radnika pogođen potpunim ograničenjima ekonomije.

Svi ostali glavni regioni (Afrika, Amerika, Arapska regija) postepeno su omekšavali antipandemijske mere. Približno polovina zaposlenih u regiji arapskih država trenutno boravi u zemljama sa ograničenjima na radnom mestu, za razliku od perioda april-jun 2020. kada su ograničenja važila za skoro 100 procenata radnika.

U Africi, približno svaki peti radnik živi u zemljama sa ograničenjima na poslu, što je skoro četiri puta manje nego u aprilu prošle godine. Većina mera ograničenja u radu u ovom regionu ciljana je na određene sektore ili geografska područja u okviru pojedinačnih zemalja. Na američkom kontinentu blizu 90 procenata zaposlenih žive u zemljama sa nekim oblikom zatvaranja radnog mesta. Međutim, skoro sva ograničenja usmerena su na određena geografska područja ili ekonomske sektore, što ukazuje na ublažavanje situacije i u tom regionu.

Projekcije za 2021. godinu

Uprkos očekivanjima i najavama da će snažan ekonomski oporavak uslediti već u drugoj polovini 2021. godine, nakon masovne vakcinacije protiv virusa COVID-19, MOR upozorava da je globalna ekonomija i dalje suočena sa visokim nivoom nesigurnosti, te da postoji rizik neujednačenog oporavka svetske ekonomije. Najnovije prognoze ukazuju na trajni deficit u radu u godini koja je počela (tabela 2).

Međunarodni monetarni fond (polazna prognoza) predviđa gubitak radnog vremena od 3,0 odsto u 2021. godini u odnosu na četvrti kvartal 2019. što je ekivalentno sa 90 miliona radnih mesta sa punim radnim vremenom.

Prema pesimističkoj prognozi, gubici u radnom vremenu 2021. godine ostaće na 4,6 odsto, ili 130 miliona poslova (puno radno vreme), u odnosu na četvrti kvartal 2019.

Čak i optimistička prognoza, zasnovana na značajno povoljnijim ekonomskim uslovima, u tekućoj godini predviđa gubitak od 1,3 odsto globalnog radnog vremena (36 miliona poslova sa punim radnim vremenom).

Analize MOR-a pokazuju da su brojni faktori, uključujući i bolju kontrolu virusa, pomogli u promenama politike ograničavanja i zatvaranja radnih mesta. Vlade su prepoznale da su geografski ciljane i sektorski specifične mere prihvatljivije ljudima i da se tako smanjuju negativne ekonomske posledice pandemije.

Ipak, zaključuje se u izveštaju MOR-a, rizici po zdravlje su i dalje visoki, pa je potrebno uspostaviti odgovarajuću ravnotežu između mera javnog zdravlja protiv virusa i mera podrške radnicima i preduzećima pogođenim posledicama pandemije.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

7. oktobar 2020.  Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Dostojanstven rad podrazumeva siguran, bezbedan, ugovoren, pristojno i na vreme plaćen posao koji bi, uz to, morao da zadovoljava i davno formulisanu “formulu” tri osmice - osam sati rada, toliko sna i još toliko sati društvenog života

Šta ste radili danas? To nije retoričko pitanja, još manje šala, mada bi većina zaposlenih 7. oktobra, uz kiseli osmeh, odmahnula rukom. Posebno ako im kažete da je baš danas Međunarodni dan dostojanstvenog rada - za šta se uglavnom malo zna i mari! - koji, ovako ili onako, ipak, obeležavaju ljudi širom planete.

Za one koji po savesti ili službenoj dužnosti misle o tom danu i radu uopšte tri su odrednice bitne - poštovanje znanja i uloženog truda; poštovanje ličnosti i - sloboda. Jer bez poštovanja i slobode nema ni kvalitetnog rada, sledstveno ni razvoja, kako učesnika u onome što se banalno zove proces rada, dakle ljudi sa obe ugovorne strane, tako ni kolektiva u kom se radi i društva u celini.

Kriza kao lakmus

Ove godine 7. oktobar se zagubio - mada se i inače lako zagubi - u globalnoj krizi izazvanoj koronavirusom, pa su sticajem tih okolnosti već mesecima u prvom planu ljudi koji moraju da rade da bi svi ostali kako, tako opstali, pa i bukvalno preživeli. Pandemija, odnosno napad virusa, odneo je desetine miliona života širom sveta, a sva je prilika da neće mirovati ni do sledećeg 7. oktobra.

Lekari različitih usmerenja, medicinske sestre, laboranti, čistači/ce u zdravstvenim ustanovama i sva sila drugih ljudi iz tzv. zdravstenog sektora, uključujući i one u naučnim ustanovama i farmaceutskoj industriji koji rade na pronalaženju leka i vakcine, na prvoj su - tako se kaže - liniji fronta u borbi sa nevidljivim neprijateljem. Oni su proteklih meseci na raznim meridijanima bukvalno skapavali i skapavaju od posla u danonoćnoj opsadi virusa koji je gotovo paralisao svet i prilično, praktično preko noći izmenio i prioritete i način života i rada. Svih, ne samo zdravstvenih radnika. No, baš zbog te izloženosti, njihov rad se hvali i javno i privatno, ali uprkos činjenici da je život bez njih bukvalano nemoguć, hvale i priznanja retko pronalaze iskaz koji bi se mogao okarakterisati svim atributima koje sintagma dostojanstven rad nosi. Uključujući i onaj koji bi dušebrižnici mogli okarakterisati kao bizaran, a to je zarada, koja svakako ne može i ne sme biti ista ako podrazumeva prekovremeni i noćni rad, spajanje smena, višesatno angažovanje pod teškom opremom kakvu su u sudaru sa infektivnim bolestima zaposleni prinuđeni da nose.

Svedoci smo već mesecima da oni koji su zbog požrtvovanog rada na poslu inficirani virusom nemaju ni „poštedu“ ni akedvatnu naknadu - tretiraju ih kao glinene golubove, samo što metak usmeren na njih nije vidljiv golim okom. A „pohvale“ dobiju oni koje je taj nevidljivi odveo s one strane života.

Zahvaljujući virusu čija priroda još nije otkrivena - pa time ni savladana - beli mantili su u središtu pažnje, ali uz njih su meseci svetske pošasti pod lupu svakoga doveli još niz ljudi bez kojih je i inače život nezamisliv, a koje drugi manje, više tretiraju kao nešto što se podrazumeva. U javnoj orbiti su tako zaposleni u trgovini, posebno u radnjama sa prehrambenom i higijenskom robom, što znači većina, jer se trgovina odavno preselila u lance koji imaju maltene sve - od igle do lokomotive. nezaobilazni su zaposleni u komunalnim službama, zaduženi za javnu čistoću, odnosno održavanje higijene u javnim prostorima i na javnim površinama… Takođe, kontrolori javnog reda i mira, uključujući i one zadužene za zaštitu ljudskih prava i sloboda, odnosno policiju, tužilaštvo i sudije.

Tu su i angažovani u prosveti kojima je korona nametnula novi način rada, sasvim drugačiji od dosadašnjeg, koji podrazumeva veštine koje nisu dovoljno vežbane, ni u tehničko-tehnološkom smislu (za nastavu na daljinu), ni u uspostavljanja odnosa sa đacima bez kontakata.

Napokon, mada ne poslednji - a njihov angažman će tek doći do izražaja - jesu oni koji rade u inače poniženom sistemu socijalne zaštite i brinu o osetljivim kategorijama stanovništva, u vremenima krize još izloženijim nedaćama, kao što su stariji, nemoćni i siromašni. Zbog nameta pandemijske bolesti „socijalci“ su morali dodatno da se angažuju, pri čemu njihov rad nije baš vidljiv - jer većina izbegava da vidi nevolje drugih, pa tako i one koji pomažu u njihovom prevazilaženju.

Pravila, pravila

Dakle, korona je postala lakmus pod kojim su sam rad i dostojanstvenost rada „pocrveneli!“, a zbog vanrednih okolnosti ni oni kojima je obaveza upravo zaštita rada i uslova postali su nevidljivi. Pre svega sindikati i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Jer, za boga miloga, svet je u krizi, ko će još brinuti o detaljima koji podrazumevaju poštovanje tuđeg truda! Ili slobodu kao takvu i slobodu u izboru i obavljanju posla.

"Smisao postojanja sindikata je da obezbedi dostojanstven rad. Dostojanstven rad je suprotan prekarnom radu koji znači nesiguran, nebezbedan, neugovoren posao. Rizičan u svakom smislu" kaže predsednik UGS "Nezavisnost" Zoran Stojiljković.

Za Stojiljkovića nema sumnje da i u ovoj kriznoj godini - ili baš zbog nje - rad mora biti ugovoren, bezbedan, pristojno i na vreme plaćen. Svuda, pa naravno i u Srbiji: “Uslovi se dogovaraju i realizuju kroz ugovore o radu, a oni su proizvod kolektivnog ugovaranja i dogovaranja. Kroz kolektivne ugovore uspostavljena su, ili bi trebalo da budu uspostavljena, pravila ponašanja obe strane, zaposlenih i poslodavaca.” Odnosno onih koji ulažu rad i onih koji taj rad plaćaju.

“Nisu samo bezbednost i zarada važni, oni su neophodni, a da bi rad zaista bio dostojanstven ne sme biti ‘gruvanja karaktera’, odnosno dovođenja zaposlenih u ponižavajući položaj, bilo kroz klasični mobing, bilo kroz uslovljavanje zaposlenih u javnoj upravi, medijima, prosveti, zdravstvu… da deluju i rade po pravilima profesije i savesti a ne po nalogu ‘odozgo’ ", kaže predsednik Nezavisnosti.

Čuvanje karaktera

Stojiljković je uveren da obim tih nepoželjnih “ugruvavanja” karaktera na radnim mestima govori o razmerama klijentelizma i partijskog zapošljavanja koji po prirodi stvari poništavaju i dostojanstvenost rada i sam rad: “Naravno, element koji ne smemo nikako zaboraviti jeste zarada od koje se pristojno živi, a to svakako nije ova minimalna koja ne garantuje ni pokriće minimalne potrošačke korpe za tročlanu porodicu, tačnije ispod je linije siromaštva.”

I predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić deli ova gledišta, uz napomenu da se rada i dostojanstva rada sećamo samo povodom dana kada se obeležavaju, a svim ostalim danima, sedmicama i mesecima u godini okrećemo se sitnim interesima i strahovima - da se sačuva (pre toga dobije) poslić, da se ne zameri nekome “gore” koji može da se osveti… A to sve rad pretvara u nedostojanstven, pri čemu tako stečeno i očuvano radno mesto ne znači i stvarni beg od siromaštva. Jer, u Srbiji je sve više zaposlenih na plati koja se bliži minimalnoj, svesnih da “prosek” dižu oni na privilegovanim poslovima. “Jedan od šest radnika živi ispod granice siromaštva”, upozorava Savić. Pri čemu ni većina ostalih zaposlenih nije mnogo iznad, plus sve brojniji penzioneri koji najčešće žive baš tu negde oko linije siromaštva ili ispod nje.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko, uz pridev dostojanstven (rad), dodaje i druge dve odrednice - pristojan i dobar. Onaj posao od kog može da se živi pristojno, dobro, dostojanstveno.

„Kad kažem dobar mislim na ukupne uslove rada, u kojima je plata samo jedan od uslova za rad. Što bolja to bolje, ali važno je da zarada odgovara kvalifikacijama, da se ne osećaš eksploatisano, ugroženo, progonjeno. Taj nivo dostojanstvenosti rada ima i socijalnu i psihološku dimenziju. Značajno je i da imaš osiguranje, da nisi izložen preteranim rizicima, da očekuješ izvesno penziju“, kaže Arandarenko.

Drugi aspekt je odnos poslodavca prema zaposlenom, a ključno je da to bude „odnos institucionalizovane saradnje“. Doslovno po ugovoru koji se sklapa za svaki angažnman.

Arandarenko ne sumnja u ono što se i golim okom vidi, a i forsira u Srbiji, da je sigurnije i isplativije biti angažovan, odnosno zaposlen u javnom sektoru. Tu se, napominje, neki od elemenata dostojanstvenog rada lakše ističu, pre svega sigurnost posla, a i zarada koja je u proseku veća kad vam je država poslodavac.

Sigurnost takvog radnog mesta, međutim, uslovljena je drugim odnosima koji dostojanstvenost i rada i radnika poništavaju ili barem smanjuju, a Stojiljković njihov izraz vidi u klijentelizmu, nepozitmu i partijskom zapošljavanju.

Ako se polje rada premesti iz zona koje je već naglašena pandemija isturila na svetlo dana, pa i rada kao preduslova preživljavanja, dolazi se u široko polje koje vezuje posao i zadovoljstvo. Svako ko živi od svojih deset prstiju zna da je za kvalitetno obavljanje bilo kog posla, uz kvalifikacije, bitna sklonost ka nekom poslu i da rad koji prija, godi čoveku i celokupan život čini kvalitetnijim. Već godinama, pa i decenijama, postoje zanimanja koja ljudima nude mogućnost da se izraze u potpunosti, od sve značajnijeg IT sektora, preko nekada ponižavanih a danas kreativnih poslova kao što su, primerice, kuvar, krojač… To su, istovremeno, poslovi koji omogućavaju dobru perspektivu i napredovanje, što je takođe značajna dimenzija dostojanstva rada.

Uz platu, bezbedne uslove rada i poštovanje, to je karika koja čoveku ne dozvoljava da, kako je to Stojiljković sociološki konstatovao, ne bude „mrtvac na dopustu“ i da ne hoda po svetu kao zombi.

Mada, ako se podvuče crta, dostojanstven rad bi morao da zadovoljava i bitnu vremensku odrednicu davno formulisanu kroz tri osmice - osam sati rada, osam sati sna i osam sati društvenog života, ali to je tema za drugi dan posvećen radu -1. maj.

Beleži novinarka: Jelka Jovanović

Izvor: UGS Nezavisnost 

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Ministar finansija Siniša Mali rekao je da će Vlada Srbije do do kraja naredne nedelje izaći sa predlogom o visini minimalne zarade za 2021. godinu. Mali je istakao da će se tražiti kompromisno rešenje kojim će, u trenutnoj krizi izazvanom koronavirusom, biti zadovoljni i radnici i poslodavci

Siniša Mali je rekao za srpsku novinsku agenciju Tanjug da je povećanje minimalca pitanje kompromisa, jer, kako navodi, sindikati traže veće povećanje minimalne zarade, a s druge strane poslodavci gledaju šta je za njih realno.

- Pogotovo sada, imajući u vidu da smo mi danas u jednoj velikoj ekonomskoj krizi, ne samo Srbija, već cela ekonomija globalno. Zbog toga moramo biti oprezni i pametni. Radimo analize, Vlada Srbije će do kraja naredne nedelje izaći sa predlogom minimalne zarade, pa ćemo na kraju sesti i sa poslodavcima i sindikatima da nađemo kompromis - rekao je Mali.

Dopunjuje da minimalna zarada u glavi građana Srbije znači da se životni standard poboljšava, a s druge strane, kaže, treba imati u vidu i interese poslodavaca, jer preveliko povećanje minimalca vodi u sivu zonu i otpuštanje radnika.

- Zbog toga je balans veoma važan. Ja se minimalnom zaradom bavim poslednje dve godine, uvek smo nalazili dobro i kompromisno rešenje, tako da nemam sumnju da ćemo naći i ove godine - naveo je ministar Mali.

Podseća da je prošle godine minimalna zarada povećana za najveći apsolutni iznos od 3.000 dinara, i da sada iznosi 30.022 dinara.

Mali je podsetio i da su pregovori oko minimalca za 2021. godinu već počeli i da su i sindikati (oba reprezentativna srpska sindikata - Ujedinjeni granski sindikati "Nezavisnost" i Savez samostalnih sindikata Srbije) i poslodavci izneli svoje stavove.

Članovi Socijalno-ekonomskog saveta zvanično su u utorak, 25. avgusta kao što smo već izvestili, počeli pregovore u vezi sa visinom minimalne zarade za 2021. i na sastanku su sindikati zatražili da minimalna zarada bude u iznosu minimalne potrošačke korpe od 37.500 dinara, a poslodavci da rast minimalca ne padne na teret privrede.

Na sastanku su bili pregovarački timovi Saveza samostalnih sindikata Srbije, UGS Nezavisnost, Unije poslodavaca Srbije, kao i Ministarstva za rad i Ministarstva finansija.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

(Preuzeto sa MONS – Platforme za monitoring socijalne situacijue u Srbiji (www.mons.rs)

Mihail Arandarenko

Dragan Aleksić)

* Vanredno stanje, proglašeno polovinom marta 2020. godine, prouzrokovano širenjem pandemije koronavirusa Covid-19 na Srbiju, dovelo je u veoma kratkom roku do prisilnog, delimičnog ili potpunog, prestanka rada velikog broja ekonomskih agenata - preduzeća, javnih ustanova, radnika zaposlenih za platu i samozaposlenih. Priroda tog prinudnog karantinskog zatvaranja je takva da se govori o šoku ponude (pre svega, rada), jer je delovanjem više sile firmama i radnicima onemogućeno da rade, mada bi oni to želeli i mada za njihovim proizvodima i uslugama postoji načelna tražnja. Zapravo, i tražnja (pre svega, za proizvodima i uslugama, a izvedeno i za radom) istovremeno je osujećena na sličan način kao i ponuda. Ipak, korisno je zadržati distinkciju između šoka ponude i šoka tražnje zbog različitog intenziteta sa kojim ova dva šoka utiču na ekonomsku aktivnost sa proticanjem vremena. Na kratak rok, šok ponude je dominantan. Određeni delovi ekonomije, takozvane delatnosti visokog kontakta, poput ugostiteljstva, turizma, ličnih usluga i slično, skoro potpuno se zatvaraju na više nedelja ili meseci. Kako neposredna opasnost od nekontrolisanog širenja epidemije počinje da jenjava, težište krize se pomera na stranu tražnje - ako je deo radnika, pre svega u teško pogođenim kontaktnim delatnostima, izgubio posao ili deo zarade, to ne može da ne ostavi negativan uticaj i na sektore koji su inicijalno daleko manje pogođeni i ekonomija tako ulazi u spiralu generalizovanog pada proizvodnje, zaposlenosti i realnih zarada

U ovom kratkom prilogu, zadržaćemo se na razmatranju diferenciranog uticaja pandemijske krize na različite ekonomske sektore u Srbiji i, posebno, na to kako će ona uticati na sektorska tržišta rada na kratak i srednji rok. Razmatranje je delimično zasnovano na prvim uporednim globalnim procenama ovog uticaja (pre svega ILO, 2020)[1], delimično na opservacijama dosadašnjeg toka krize, a delom i na osnovu hipotetičkih (ex ante) razmatranja srednjoročnog uticaja krize na tržište rada Srbije, kada efekat šoka tražnje postane jasno dominantan u odnosu na kratkoročni efekat šoka ponude.

Tabela 1. ispod sumira naše procene. Osnovne informacije o sektorima (naziv sektora u skladu sa nacionalnom klasifikacijom delatnosti, broj zaposlenih u svakom sektoru i relativno učešće sektora u ukupnoj zaposlenosti u 2019. godini, na osnovu podataka CROSO i prosečne neto zarade u septembru 2019. godine) predstavljene su u prve četiri kolone tabele. Naredne dve kolone daju ocenu kratkoročnog i srednjoročnog uticaja krize na tržište rada odgovarajućeg sektora, služeći se petostepenom gradacijom tog uticaja (nizak, nizak do srednji, srednji, srednji do visok i visok). Najzad, poslednja kolona nastoji da ponudi kratko objašnjenje za ove procene kroz identifikaciju glavnih mehanizama kojima se potencijalna kriza u sektoru inicira u kratkom i prenosi u srednjem roku.

Tabela 1. Uticaj pandemije Covid-19 na sektorsku zaposlenost u Srbiji na kratak i srednji rok

Tabela 1. u dobroj meri je samoobjašnjavajuća i stoga zahteva malo dodatnih komentara. U delatnostima visokog rizika tržišta rada, na kratak rok zaposleno je čak 44,4% od ukupnog broja registrovanih zaposlenih (osim registrovanih poljoprivrednika), dok je u delatnostima srednjeg do visokog rizika zaposleno dodatnih 7,4% registrovanih zaposlenih. Na srednji rok, 3,9% zaposlenih ostaće izloženo visokom riziku, dok će u delatnostima srednjeg do visokog rizika ostati 27,2%. Naravno, treba imati u vidu da su ove procene veoma grube aproksimacije generalizovanog sektorskog rizika i da ne uzimaju dovoljno u obzir niti detaljniju strukturu užih delatnosti u okviru pojedinačnih sektora (čiji rizik može biti veoma različit), niti sektorsku strukturu zaposlenosti po zanimanjima, nivou obrazovanja i slično.

Interesantan je još jedan momenat - u proseku, sektori sa višim prosečnim zaradama imaju niži prosečni rizik tržišta rada, i obrnuto. To je vizualizovano preklapanjem boja na našoj tabeli - dok pet od šest sektora sa najvišim prosečnim zaradama imaju nizak rizik, to je slučaj sa samo tri od sedam sektora sa najnižim prosečnim zaradama. Ovo sugeriše da se može očekivati rast sektorske nejednakosti u zaradama u odnosu na stanje pre krize. Dodatno, prve međunarodne analize ukazuju na to da su zanimanja koja su ‘imunizovana’ od šoka ponude, zbog toga što se njihovi radni zadaci mogu u najvećoj meri obavljati od kuće, u proseku znatno bolje plaćena u odnosu na ona koja zahtevaju prisustvo zaposlenih na radnom mestu (Dingel and Neiman, 2020)[2].

To bi, kroz restrukturiranje radnih mesta i zadataka unutar pojedinačnih sektora, moglo da dodatno oteža relativni položaj niskoplaćenih visoko-kontaktnih zanimanja.

Najzad, dok smo do sada razmatrali potencijalne diferencirane negativne efekte krize na sektorsku zaposlenost, na standardne kvantitativne indikatore tržišta rada - stope zaposlenosti, nezaposlenosti i aktivnosti - svakako će uticati i tokovi između ostalih statusa stanovništva na tržištu rada.

Važno je razumeti da kretanje nivoa nezaposlenosti zavisi - kako od intenziteta priliva u nezaposlenost, tako i od intenziteta odliva iz nezaposlenosti. Priliv u nezaposlenost ne zavisi samo od broja otpuštenih radnika, nego i od priliva novih ulaznika na tržište rada - uglavnom onih koji završavaju školovanje, ali i onih koji žele ili su primorani da se ponovo aktiviraju na tržištu rada. Najveći ‘redovan’ priliv novih ulaznika u Srbiji dogodiće se sa završetkom školske godine, na leto i na jesen, ali će njihove mogućnosti za nalaženje posla ostati ograničene, tako da će to dodatno povećati nivo nezaposlenosti, u meri u kojoj tržište rada ne bude bilo u stanju da ih apsorbuje na uobičajen način. Na godišnjem nivou, novi ulaznici odgovaraju veličini jedne godišnje kohorte mladog stanovništva, što je nešto manje od 70.000 lica.

Na ‘plus’ strani (mada je u normalnim okolnostima to ograničenje, a ne prednost), svake godine iz stanovništva radnog uzrasta (do 65 godina) izađe oko 100.000 ljudi, što je za oko 35.000 više od novih ulaznika, tako da taj faktor zamene delimično olakšava apsorpciju novih mladih ulaznika na tržište rada, čak i u teškim vremenima kao što je ovo.

Najzad, još jedan faktor koji može dodatno da podigne nivo nezaposlenosti čine naši kratkoročni spoljni migranti koji deo godine provode radeći u inostranstvu (kao sezonski radnici u poljoprivredi i turizmu, građevinski i industrijski radnici, u sektoru zdravstvene nege i brige o starima, ličnih usluga itd), a zarađeni novac troše u Srbiji, uglavnom se ne uključujući uopšte, ili tek marginalno, na domaće tržište rada. Na osnovu zvaničnih podataka o prelascima granice na početku pandemije, može se grubo proceniti da se otprilike njih 50-60 hiljada vratilo sa kratkoročnog rada u inostranstvu tokom marta. Na godišnjem nivou, taj broj potrebno je pomnožiti otprilike sa tri. Premda neće svi oni završiti kao nezaposleni (neki će verovatno uspeti da odu u inostranstvo, drugi se prosto neće uključivati na tržište rada, treći će se uključiti u neki porodični posao i sl), ipak se i po ovom osnovu može očekivati dodatan porast nezaposlenosti od nekoliko desetina hiljada.

Još jednom podvlačimo da je uzročnik tekuće krize specifičan, neekonomski faktor i stoga je veoma teško povlačiti paralele sa krizama iz bliske prošlosti i njihovim efektima na tržište rada. S tim u vezi, sve prognoze su, u ovom trenutku, ekstremno nezahvalne, jer se još ne mogu predvideti ni orijentaciona dužina trajanja ni intenzitet poremećaja globalnih i regionalnih ekonomskih tokova usled pandemije. Naivno bi bilo očekivati da će se, sa prolaskom epidemije i ukidanjem vanrednog stanja, situacija na tržištu rada Srbije vratiti u pretkriznu. Sasvim je izvesno da stanje na tržištu rada neće zavisiti isključivo od stepena oporavka privrede Srbije, već i od brzine jenjavanja epidemije i privrednog rasta u zemljama sa kojima imamo najjače ekonomske veze.

[1] https://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/@dgreports/@dcomm/documents/briefingnote/wcms_740877.pdf

[2] https://bfi.uchicago.edu/wp-content/uploads/BFI_White-Paper_Dingel_Neiman_3.2020.pdf

Izvor: UGS "Nezavisnost" https://nezavisnost.org/

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sindikat

* Iskreno verujemo da je, uz dalje poštovanje svih mera zaštite koje nalaže struka, kritična faza borbe za odbranu života i zdravlja zaposlenih i građana, unutar krize izazvane pandemijom, iza nas - navode nakon sastanka Izvršnog odbora reprezentativnog srpskog sindikata, Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost"

Time su otklonjeni i razlozi za uvođenje vanrednog stanja. Vanredno stanje može da traje samo dok traje akutna opasnost zbog kojeg je i uvedeno.

I u uslovima vanrednog stanja naše kolege u zdravstvu i javnim službama su pokazale, uz sve rizike kojima su bili izloženi, maksimalni samopregovor i na delu pokazali koliko su neprimereni i pogrešni bili napadi na javni sektor i zaposlene u njemu. Oni koji i sada zagovaraju otpuštanja i smanjivanja zarada i u javnom sektoru su očito ostali bez argumenata, uključiv i one ekonomske. Uz značajan izuzetak kritike partijskog zapošljavanja i postavljenja na pozicije nestručnih po čemu je Nezavisnost uvek bila prepoznatljiva.

Sada je potrebno hitno intenzivirati mehanizme suspendovanog socijalnog dijaloga - odgovor na krizu ovih razmera ne može biti samo pitanje izbora i političkih elita. Za izradu strategije razvoja posle pandemije biće nužno uspostvaljanje konsenzusa svih socijalnih partnera, ali i najšira društvena rasprava koja uključuje sve društvene i političke aktere, stručnjake i akademsku zajednicu.

I sama Međunarodna organizacija rada naglašava važnost očuvanja stalnog i intenzivnog dijaloga sa reprezentativnim organizacijama radnika i poslodavaca naročito u procesu usvajanja zakona, koji mogu uticati na radnička prava, uključujući i onih koji za cilj imaju ublažavanje težine krizne situacije.

Za određivanje specifičnih, konkretnih mera za zaštitu radnika i prevazilaženje negativnih uticaja pandemije, odnosno u kontroli virusa na radnim mestima, ali i sprečavanja masovnog gubitka radnih mesta od odlučujućeg značaja je i otvoreni socijalni dijalog na nivou privrednih subjekata.

Naši granski sindikati i povereništva vode odlučnu, svakodnevnu bitku pri čemu su mnogi od njih suočeni sa pretnjama otkazom. Branićemo odlučno svakoga od njih.

Sindikatima je u dijalogu neophodan snažan i glasan, objedinjen nastup oko odbrane osnovnih prava, koji uključuje i uticaj na ekonomsku i socijalnu politiku. Recesija i dolazeća kriza nose realnu opasnost redukcije i onako malih zarada i rast nezaposlenosti. Sindikat ne sme da dozvoli da radnici i ovoga puta podnesu najveći teret krize.

Državne vlasti polažu ispit odgovornosti, sposobnosti i solidarnosti. Pored jednokratne podrške i odlaganja obaveza i privredi i građanima one moraju stvoriti  prostor i za produktivna ulaganja koja tek trajno obezbeđuju poslove i prihode.

Krajnje nezahvalno je prognozirati trajanje i ishod krize izazvane pandemijom koja ima elemente i krize ponude i krize tražnje. Neortodoksnoj krizi odgovaraju neortodoksni lekovi - svi se danas opredeljuju za izdašne intervencije uz obilne državne garancije. Bar u ovom trenutku u toku je zaborav neoliberalne mantre o stabilizacionim sidrima u pogledu deficita, duga i zaduživanja.

Izvesno je, međutim, da je pored paketa kratkoročnih mera, preko potreban dijalog i obavezujući dogovor o izlasku iz krize i održivom razvoju koji uključuje i novo radno i socijalno zakonodavstvo i odnosi se na ovu i narednu godinu. Kao reprezentativna i međunarodno priznata sindikalna centrala koja polazi od vrednosti evropskog socijalnog modela, odnosno vrednosti solidarnosti, socijalne pravde i socijalnog partnerstva unutar razvijenog socijalnog dijaloga, učinićemo sve da iz krize izađemo sa dugoročno ojačanom a ne dalje oslabljenom pozicijom sveta rada. Zadovoljavanje palijativnim merama kojima slede otpuštanja, sužavanja radnih prava i rast nejednakosti nisu za nas opcija. Tako se ne pobeđuje, tako se samo odlaže poraz.

Primera radi, ako želimo da redukujemo u najvećoj mogućoj meri, a ne samo da odložimo, razornu krizu, mere pomoći privredi i zaposlenima i svim radno angažovanima moraju važiti bar 3 + 3 meseca a u posebno pogođenim delatnostima i do kraja godine.

U suprotnom, uz one koji će izgubiti povremene prihode, kao i one koji su se, bar na kraći rok, vratili u zemlju imaćemo milionsku masu nezaposlenih i atmosferu straha kod većine preostalih zaposlenih.

Kratkoročne mere

Prevashodni cilj donetih antikriznih mera je očuvanje poslova i radnih mesta i to kroz pružanje neophodne podrške poslodavcima u delatnostima pogođenim krizom. Osnovni okvir i cilj je dobro određen ali je neselektivo dat, kratkoročan i nepotpun i bez adekvatnih mehanizama kontrole.

  1. Članstvu Nezavisnosti i javnosti poznat je naš stav da je paket nedovoljno socijalno usmeren pre svega zato što u maksimalnih 10 odsto otpuštenih kao uslovu za dobijanje pomoći ne ulaze svi radno angažovani i, posebno, zbog neselektivne dodele 100 evra pomoći svim punoletnim građanima. Sredstva koja će ovaj „poklon“ koštati državu, mogla bi se upotrebiti na mnogo efikasniji i pravedniji način. U Srbiji, recimo, oko 250.000 ljudi živi od socijalne pomoći, koja iznosi ponižavajućih 8.000 dinara mesečno. Taj novac bi država preko evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje mogla raspodeliti i svima onima koji su dobili otkaze zbog novonastale situacije.
  2. Istovremeno, neophodno je donošenje posebnog plana socijalnih mera za zaštitu porodica radnika koji su izgubili posao zbog posledica pandemije koji uključuje obimnije osiguranje u slučaju nezaposlenosti, ali i direktnu novčanu pomoć, beneficije kod plaćanja komunalija, struje, javnog prevoza i moratorijum na dugove javnim preduzećima i obustavu svih izvršenja po bilo kom osnovu.
  3. Pitanje je i šta je sa samozaposlenima, najvećem delu slobodnih profesija, umetnika što podvlači urgentnost državne podrške sferama nestandardnog zaposlenja. Iako ne mogu biti naši članovi jednaku brigu kao za zaposlene i sve radno angažovane pokazujemo i za sve samozaposlene, kao i poljoprivrednike. I oni su deo sveta rada. I njima je Nezavisnost krov i kuća.
  4. Svesni smo da je teško napraviti pravičan sistem pomoći, a pogotovo je to teško u državi koja ima slab administrativni kapacitet. Sistem koji je napravljen je neselektivan, ali se da popraviti.

Istovremeno, treba obezbediti potpunu transparentnost, odnosno objavljivanje podataka i javni uvid i nadzor nad korišćenjem javnih sredstava. Tim pre što se dodeljuju sredstva iz budžeta ili se radi o kreditima koje ćemo godinama svi mi morati da otplaćujemo.

Primera radi, ako je preduzeće uzelo bespovratnu pomoć i odložilo plaćanje poreza, a u 2020. nema pad prihoda u odnosu na 2019, trebalo bi da vrati novac budžetu i uplati sve poreze i doprinose.

Moramo takođe aktivno pratiti posebno isplatu minimalnih zarada - ključno pitanje je da li poslodavci imaju mogućnost da dobijena sredstva uplaćuju samo kao minimalac ili uplaćuju i deo ugovorenih zarada.

Dilema je ako pravo na pomoć imaju samo ona preduzeća koja ne otpuste više od 10 odsto radnika od početka vanrednog stanja do datuma primena mera, da li mnoga preduzeća koja nisu u mogućnosti da dočekaju maj i prinuđena su da otpuste više od 10% radnika, treba da trajno budu  isključena iz paketa mera pomoći države.

Kao odgovoran sindikat i socijalni partner kritikovaćemo svaki sebičan, socijalno neosetljiv i neodgovoran odnos poslodavaca prema zaposlenima. No za nas ne postoje samo crne liste - ohrabrićemo i podržati svaki potez i zahtev poslodavaca koji vodi prevladavanju krize i održivom razvoju.

  1. Istovremeno, realna je bojazan da puko oslobađanje od poreza za mnoge privrednike nije dovoljno. Bilo bi bolje da su napravljeni kriterijumi po kojima bi se najviše pogođenim delatnostima ne samo odložilo plaćanje poreza već i omogućio njihov otpis.

Mnoge zemlje su se odlučile upravo za kombinaciju odlaganja i otpisivanja poreskih dugova za najugroženije delove privrede. Priroda krize primorala ih je da deluju brzo i da sprovode ekonomske programe koji bi se u normalnim okolnostima smatrali radikalnim.

Ključni deo ovih mera je, poput prakse u Danskoj, i vezivanje trajnijeg ućešća države u isplati zarada zaposlenih, uključujući i samozaposlene i frilensere, za visinu izgubljenog prihoda.

Susedna Hrvatska će isplaćivati plate svim radnicima zaposlenim u pogođenim sektorima u iznosu od 525 evra, a platiće i doprinose na iste plate umesto poslodavaca i u naredna tri meseca. Pored toga, omogućiće otpisivanje poreza svim malim preduzećima kojima je prihod opao za više od 50%, kao i uvođenje sistema PDV-a po naplati koji će u velikoj meri olakšati poslovanje privrede.

Testira se i  praksa da poslodavci skrate radno vreme dok se ne pokrene i stabilizuje proizvodnja i druge ekonomske aktivnosti i to tako što bi razliku do punog radnog vremena subvencionisala država. Na taj način izbegavaju se veća otpuštanja i, zbog privremenih teškoća, veće štete po ekonomiju i tržište rada. Ove mere bi se posebno odnosile  na velike kompanije koje, po pravilu, dobijaju velike državne subvencije  i zbog toga moraju da imaju i posebnu društvenu odgovornost.

Razvojna faza

Sledeća godina treba da sadrži celovite ekonomske i fiskalne mere za podršku pokretanju ekonomskih aktivnosti, obezbeđenje likvidnosti, stimulisanje tražnje, jeftinih i dostupnih kredita i državnih garancija. Ove mere će zahtevati veliko povećanje državnih rashoda, odnosno javne potrošnje kako bi se nadoknadio izgubljeni priliv iz delatnosti privatnog sektora. Takav ambiciozan plan fiskalne ekspanzije mogao bi se finansirati ozbiljnijim monetarnim finansiranjem budžetskih deficita.

Ne treba isključiti i ograničeno i kontrolisano zaduživanje iz primarne emisije u ono što će održati proizvodnju poput državne podrške poljoprivrednicima kroz formiranje Fonda za razvoj ili formiranje posebnog fonda.mere

Istovremeno, treba:

  1. Obezbediti snažnu uključenost socijalnih partnera u proces kreiranja nacionalne strategije zapošljavanja, posebno zbog činjenice da će mere aktivne politike zapošljavanja morati da imaju znatno širi obuhvat, jer će se do sada identifikovanim ranjivim grupama pridružiti armija novonezaposlenih.
  2. Očekujući porast nezaposlenosti treba tražiti povećanje naknade za nezaposlenost i vraćanje obaveza poslodavca da plaćaju doprinos za nezaposlenost, ili u suprotnom, pravo na naknadu, treba da imaju svi nezaposleni, jer sami plaćaju doprinos za nezaposlenost.
  3. Krizom se pokazuje krajnje opravdanim insistiranje na razvoju osnovnih javnih usluga iz oblasti socijalne politike (prvensteveno, na razvoju zdravstvenog i obrazovnog sistema) koje mora da bude orijentisano ka univerzalnoj dostupnosti, a ne ka tržišnoj logici.
  4. Kriza neophodnim čini obnavljanje dijaloga o fleksibilnim oblicima rada i zahtev za krovnim karakterom Zakona o radu - pandemija je, nažalost, samo dodatno snažno argumentovala već postojeće zahteve sindikata u oblasti radnog zakonodavstva

***

Jedini put za izlazak iz krize je najširi dijalog i dogovor o načinima i pravcima zajedničkog delovanja. Više solidarnosti i socijalne pravde nije dakle moguće bez obnove rada demokratskih institucija, slobode medija i otvaranje prostora za istinski demokratski dijalog.

Ključno pitanje je: hoće li novi ekonomski model biti i dalje usmeren na očuvanje korporativne moći, ovoga puta unutar nacionalnih država, ili će biti usmeren ka zaštiti radnika i očuvanju demokratskih institucija?

Što se ekonomske politike budu više zatvarale u nacionalne okvire, to se snažnije sindikalni pokret mora internacionalizovati, kako bi bio spreman da odgovori na  brojne izazove.

Zadatak sindikata danas je da zaštite zdravlje, položaj i interese svih zaposlenih i povremeno radno angažovanih. Naš cilj nije, međutim, samo da odložimo, već i da na duži rok na najmanju moguću meru svedemo gubitak poslova, pad zarada i sprečimo narušavanja radnih prava. Polažemo ispit za koji nema dodatnog, popravnog roka.

U Beogradu, 23. 04. 2020. godine               

Zoran Stojiljković, predsednik

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Kraljevine Norveške podržaće sa ukupno 1.850.000 dinara lokalna udruženja građana, neformalne aktivističke grupe i medije u realizaciji projekata koji će pomoći zajednicama da iskažu građansku solidarnost tokom krize u Srbiji izazvane koronavirusom

Realizacijom projekta, korisnici sredstava promovisaće solidarnost, podsticati druge da se aktivno uključe u pomoć zajednici u kojoj žive i pomagati najugroženijima u ovoj krizi.

Ovaj vid podsticaja takođe će pomoći da se realizuju već započete ili ostvare nove inicijative koje će  imati širok uticaj na zajednicu da se odgovorno i solidarno suoči sa krizom.

Projekti koji budu odabrani, a na osnovu kriterijuma, biće realizovani do 15. jula 2020. godine. Komisija za rangiranje i projekata počela je sa pregledom pristiglih prijava.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
Objavljeno u Prva vest
Strana 1 od 2

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…