Prikazivanje članaka po tagu Slovenija

* Udruženje građana za razvoj eko-ruralnog turizma „Podunav“ Bački Monoštor partner je na novom transnacionalnom projektu, kojim se nastavljaju aktivnosti sa obučenim Dunavskim vodičima u regionu. U saradnji sa još četiri partnera, iz Nemačke, Bugarske, Rumunije i Slovenije, kroz projekat „Danube Gides Action“ (Akcija Dunavskih vodiča), unapređuje se rad na polju edukacije o životnoj sredini i zaštiti prirode. Osim Dunavskih vodiča iz Srbije, UG „Podunav“ će realizovati aktivnosti i sa Dunavskim vodičima iz Republike Hrvatske

Vodeći partner u projektu je Dunavska kancelarija iz Ulma, koja će biti angažovana na koordinaciji rada sa projektnim partnerima i obučenim Dunavskim vodičima. Projekat je finansiran od strane Ministarstva države Baden-Virtemberg, a realizacija aktivnosti počinje 23. novembra 2020. godine, zvaničnim početnim sastankom i naknadnim sastankom projektnih partnera.

Akcija Dunavskih vodiča usredsređena je na dalje obrazovanje i profesionalizaciju 93 Dunavska vodiča, koji su bili obučeni u sklopu projekta Interreg B, Dunavski transnacionalni program, projekat LENA (2017-2019). Projekat će trajati dve godine, ukupna vrednost je 125.816 €, a  iznos finansiranja 94.362 €.

Dunavski vodiči su posebni vodiči za kulturni i eko turizam dunavskog regiona, sa ciljem prenošenja i očuvanja vrednog prirodnog i kulturnog nasleđa Podunavlja, kroz inovativne programe i ponude za različite ciljne grupe (turisti, učenici, lokalno stanovništvo, deca, osobe sa invaliditetom itd.). Projekat doprinosi zaštiti životne sredine i podizanju svesti o ekološkom i značaju Podunavlja. Tokom njega, biće realizovani treninzi intenzifikacije za dunavske vodiče i sastanci sa predstavnicima turističkog sektora, kako bi obučeni vodiči bili što više uključeni u stvarni razvoj i realizaciju ponude. Druga važna stavka je nastavak i dalji razvoj saradnje između projektnih partnera u oblasti obrazovanja o životnoj sredini kako bi u budućnosti bila izgrađena (regionalna i transnacionalna) mreža Dunavskih vodiča, koja će služiti kao održiva osnova za brend Dunavski vodiči u Podunavlju.

Projekat će započeti 23. novembra službenom otvarajućom konferencijom i naknadnim sastankom projektnih partnera. Prvobitno su ove aktivnosti trebalo da budu realizovane u Bačkom Monoštoru, ali zbog aktuelne pandemije, konferencije će biti održane digitalnim putem.  

Projektni partneri:

Danube Office Ulm/ Neu-Ulm gGmbH

Nemačka

WWF Bulgaria

Bugarska

Comana Nature Park Administration

Rumunija

UG "Podunav" Bački Monoštor

Srbija

Regional Development Agency of Gorenjska,

BSC, Business Support Center, Ltd, Kranj

Slovenija

Više o Dunavskim vodičima možete pogledati na linku:  www.danube-guides.net(logo projekta - u slajdu ispod rubrike)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Sa novom minimalnim cenom rada za 2021. godinu od oko 32 hiljade dinara, Srbija nije promenila svoje osrednje žalosno mesto u regionu, a posebno brine činjenica da je sve manja razlika između najniže i prosečne zarade. Ne zbog naglog rasta životnog standarda onih na dnu, već činjenica da je njih mnogo, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, još toliko njih samo desetak procenata više, a čak 60 odsto je ispod prosečne zarade. Nije utešno što je slična statistika u Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu, mada nisu svi pokazatelji isti. Izdvajaju se Hrvatska i Slovenija gde minimalac tretiraju kao obavezu koju poslodavci primenjuju retko i kratkoročno, na samo nekoliko procenata zaposlenih, ali koji obezbeđuje prostojan život

Sledeći uputstva nimalo nadležnog u meritumu stvari predsednika Srbije i vladajuće stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije - kojoj su mandat i ovlašćenja istekla poodavno - mimo volje socijalnih partnera, odlučila je da minimalna cena rada naredne godine bude od 29.428,80 do 33.843,12 dinara, zavisno koliko mesec ima radnih sati, odnosno 6,6 odsto više nego ove. Po satu.

Reprezentativni sindikati i poslodavci nisu uspeli tokom višenedeljnjih razgovora-pregovora da se usaglase, pa pred formalno nadležan Socijalno-ekomonski savet (čiji su članovi) nisu izašli sa kvalifikovanim predlogom. Sindikati su, podsetimo, hteli dvocifreno uvećanje do vrednosti tzv. minimalne (redukovane do praga siromaštva) potrošačke korpe, oko 37.5000 dinara, a poslodavci da se stavi moratorijum na tu obavezu i zadrži postojećih tridesetak hiljada dinara.

PRESEČENO: Premda, u konstelaciji akutne ekonomske krize izavane koronavirusom, ali i realnih ekonomskih parametara ni 30, ni 32, a ni 37 hiljada dinara ne garantuju ono što se zove iole dostojanstvenim životom, s jedne strane, a s druge bitno ugrožavaju opstanak mnogih malih firmi.

Privremeno kao trajno

Vlada je, malo po babu, malo po stričevima, iako bez mandata, “presekla” da ne bude ni nula (do četiri odsto) ni 12 odsto (do 15 procenata), već oko 6,6. Uz navodno popuštanje poslodavcima povećanjem za oko dve hiljade dinara neoporezovanog dela zarade, čime se donekle amortizuje trošak istog tolikog povećanja minimalca. Pri čemu je, zapravo, tzv. država najviše sebi učinila uslugu i snizila izdatke za poreze pošto je sama najveći poslodovac formalno oko 350.000 zaposlenih koji su na najnižoj ceni rada. Treba li naglasiti godinama, iako bi ta mera zakonski trebalo da bude privremena i povremena, dok se ne prevaziđe akutna kriza u poslovanju.

Izgledi da se taj fundus bedno plaćene radne snage promeni su dvojaki; sa istekom obaveze poslodavaca koji su prihvatili državnu pomoć u minimalcima tokom trajanja koronavirusa (tri meseca neto po radniku, plus dva po 18.000 neto) da ne otpuštaju zaposlene - može ih biti nešto manje. Pritom, ako reše da zadrže zaposlene mnogi poslodavci će biti prinuđeni da se uključe u mini-plate, čime se broj onih koji će raditi za garantovani iznos značajno povećati. Procene idu i do pola miliona, što je četvrtina ukupno zvanično zaposlenih.

Taknuto-maknuto, šahovski rečeno, a ko preživi pričaće.

Izvesno je da će i naredne jeseni, kao i prethodnih godina, reprezentativni sindikati tražiti izjednačavanje najniže cene rada i najjeftinije potrošačke korpe, a poslodavci predah ili minimalne korekcije uz povećanje neoporezovanog dela zarada (svih, ne samo minimalne). A, u nastojanju da 2025. prosečna zarada bude 900 evra, vlast će sve više primicati minimalnu i prosečnu zaradu. Pri čemu se niko neće truditi da objasni da u prosečnoj plati učestvuju i izvršitelji i notari sa desetinama hiljada evra mesečno, za razliku od nekih ranijih godina kad ih nije bilo, a odnos minimalne zarade i prosečne plate nije bio kao sada jedva jedan prema dva, već 1:3, kao 2008.

POČECI: Valja biti realan i reći da minimalna cena rada poslednjih godina “skače” redovno, ponekad kao lane ubedljivo (dvocifreno), pa vlastima omogućava samohvalu da je za manje od decenije udvostručena, no cena toga je sve izraženija uravnilovka. Taj već zaboravljeni termin iz socijalističkog doba opisuje težnju da se plate za sve poslove i sve zaposlene, bez obzira na kvalifikaciju, znanje i zalaganje, “uravnoteže”, bezmalo izjednače, da se upkos proklamovanom neokapitalizmu paradigma vlasti da su svi “jednaki” izdigne na nivo principa. Pa makar bili jednaki u siromaštvu, ako ne u raspodeli opšteg dobra, o čemu najbolje svedoči činjenica da više od 60 odsto zaposlenih prima tzv. referentu zaradu koja je tek nešto veća od minimalca.

Nonsens je da se ta takozvana socijalistička paradigma prilično razlikuje od stvarne, pošto je pred kraj počivše četvrte Jugoslavije (SFRJ), u kojoj je obnovljeno kolektivno pregovaranje i ugovaranje, krajem devete decenije XX veka u okviru firme bio predviđen raspon zarada jedan prema sedam. Pri čemu “kec” nije bio nužno na nivou zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom zajamčene/zagarantovane zarade, već u skladu sa ekonomskim moćima firme, pa i čitavnih grana, što se regulisalo posebnim kolektivnim ugovorima.

Pregovaračko nasleđe

Na nesreću, a i sramotu, danas čak ni analitičari radnih i socijalnih odnosa i prava ne znaju da Srbija - a i ostale države u regionu nastale na temeljima zajednički srušene SFRJ - tripartitno pregovaranje i formalni socijalni dijalog baštini upravo iz tog vremena kada su partneri bili (državni) sindikati i privrednici udruženi u privrednu komoru, a kao treći element država, poslodavac dobrom delu zaposlenih. I, naravno, kapo di kapo, što se bar ovde održalo i 2020, uprkos formalnoj promeni svojinskih i radnih odnosa i samog sistema.

Istorija kaže da su prva kolektivna ugovaranja uslova rada, uključujući nadnicu, priznata u Engleskoj 1891. godine, Nemačkoj 1918. i Francuskoj 1919. Tri godine posle Francuske i tri godine pre Italije, Kraljevina Jugoslavija, a time i Srbija, uvode taj institut, koji definitivno postaje opštevažeći princip 1935, kada je u SAD donet Vagnerov zakon. U prvim kolektivnim ugovorima sindikati i poslodavci bili su bukvalno na dve strane barikade, pri čemu barikade nisu bile samo figurativne; u ime svetosti privatne svojine i kapitala, poslodavci nisu dopuštali mešanje u “svoje” poslove, dok su sindikati zahtevali da se valorizuje učešće rada u konačnoj ceni proizvodnje. Sa barikadama ili pored njih.

POREĐENJA: Ovako formulisane osnovne pregovaračke pozicije održane su i danas, u zemljama bivšeg spocijalizma, realnog i posebno onog našeg samoupravnog, umnogome su čak istovetne, sem što su nekim čudom centralizma sile pregovarača prilično oslabile. Poslodavci, podsetimo, na nacionalnom nivou u Srbiji imaju samo jedno reprezentativno udruženje Uniju poslodavaca Srbije, a sindikati dve centrale sa pravom pregovaranja Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije.

Jedini posle 2000. godine doneti Opšti kolektivni ugovor odavno je u penziji, a novog nema na vidiku, iako ni pređašnji nije mnogo značio, čak ni sa tzv. proširenim dejstvom, odnosno obavezom svih poslodavaca da ga primenjuju iako nisu u članstvu formalnih pregovarača - Unije i oba sindikata.

Praksa nastala na temelju SFRJ sa manje ili nešto više izmena ostala je na snazi u svim novonastalim državama, što nije ni čudno pošto je tada započet proces bio u skladu sa evropskim zakonodavstvom i praksom MOR-a i međunarodnih sindikalnih centrala. No, razlike u privrednoj snazi koje su se i tokom života SFRJ osećale uvećane su, pa je i praksa minimalne cene rada, kao i ukupna platna politika različita.

Srbija je, valja odmah reći, upkos svim pričama o nikad boljem standardu i neviđenom rastu najvećem ne samo u regionu već i diljem evropskih, pa i svetskih meridijana, u jadnoj regionalnoj sredini, bar kada je visina minimalne cene rada u pitanju.

Po učestalosti njene isplate je pri vrhu, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalac. I to godinama.

Slovenački maksi minimalac

U svemu prednjači, naravno, Slovenija u kojoj je na snazi minimalac od za nas neverovatnih 940,58 evra (prošle godine nešto više od 886 evra). Pri čemu plava koverta kod njih ne podrazumeva samo tu svotu - ona se uvećava za noćni i prekovremeni rad, kao i za rad tokom praznika. I u skladu sa najboljim socijalističkim (sic!) načelima, u minimalnu zaradu nije moguće uračunati obavezne troškove poslodavca za obrok i prevoz, a naravno ni službena putovanja, nagrade, otpremnine… Što, istina, formalno važi za sve zemlje regiona, uključujući Srbiju, ali zakon ide drumom, a praksa šumom, pa se malo gde primenjuju te odredbe o minimalcu uvećanom za uvećano radno angažovanje (i pripadajuća prava).

Za naše prilike zvuči čudno da je prosečna plata u Sloveniji veća od minimalne za samo oko 300 evra, odnosno nešto više od četvrtine, ali je to više nego logično ako se zna da u deželi samo četiri odsto zaposlenih prima minimalac. U Sloveniji se minimalna zarada redovno koriguje, slično kao i kod ostalih, u skladu sa troškovima života i rastom BDP-a (sa izuzetkom Crne Gore).

U Hrvatskoj je na snazi minimalac nešto veći od 400 evra. Poređenja radi, prvi Opći kolektivni ugovor, na osnovu saveznog zakona o radnim odnosima, Hrvatska je usvojila 1989, a najniža “osnovna plaća”, utvrđena je tada na 2.800 dinara, odnosno 15,38 dinara po satu rada. Za neupućene, nemačka marka je te godine vredela između sedam i osam dinara (pre minihiperinflacije Ante Markovića), odnosno minimalac je bio oko 400 maraka, što je ekvivalent današnjih 400 evra. Ove godine u Hrvatskoj minimalac od 3.250 kuna prima manje od tri odsto zaposlenih, ali je prosečna zarada u skladu sa drugim ekonomskim pokazateljima više nego dvostruko veća i iznosi oko 850 evra.

Crna Gora, pak, ima prosečnu zaradu veću nego u Srbiji, oko 520 evra, ali minimalac je minimalniji, pa je od 2018. na oko 220 evra, pri čemu je godinama pre toga bio “stabilnih” oko 190 evra.

U Bosni i Hercegovini prosečna i minimalna zarada slične su onima u Srbiji, mada entiteti samostalno određuju vrednost minimalca.

Severna Makedonija je na začelju eks-ju statistike sa prosečnom zaradom od oko 420 evra i bezmalo upola manjim minimalacem od 234 evra, koji propagandno dva meseca primaju i svi državni funkcioneri da bi se solidarisali sa najsimorašnijim radnicima.

Ako se prave validna poređenja jedan od glavnih parametara mora biti koliki je procenat ljudi na najnižoj zaradi pa da utvrdimo znanje; lane je u Srbiji od 2,16 miliona zaposlenih još aktuelnih 350.000 radnika bilo u minizoni, u Sloveniji je oko 3,7 odsto od ukupno 885.700 (slično je i sada), a u Hrvatskoj samo 2,25 odsto zaposlenih. Goru statistiku od Srbije beleže BiH, Makedonija i Crna Gora. U BiH ukupan broj zaposlenih je 820.000, a minimalac nešto veći od 210 evra prima bezmalo svaki treći radnik, kao i u Crnoj Gori (28 odsto). U Makedoniji je 26.000 denara garantovano za oko 70.000 od ukupno 247.200 radnika (28 odsto).

Još je jedno poređenje bitno - koliko minimalac stvarno vredi: u Srbiji ne doseže ni tu redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, a za prosečnu su potrebne 2,4 minimalne zarade. Njena vrednost je slična i u Crnoj Gorti, pa su tamo potrebna tri minimlca za prosečan život, u Hrvatskoj dva (potrošačka korpa teži 895 evra mesečno). S tim što Hrvati, kao ni Slovenci, ne znaju za redukovanu potrošačku korpu. U BiH bezmalo beleže regionalni rekord, jer je potrebno više od tri minimalca da se napuni korpa za četvoročlanu porodicu.

Na kraju, u većini evropskih zemalja zakonom je propisana minimalna plata koja predstavlja donju granicu za poslodavce. Kako navodi Eurostat, osim Danske, Italije, Kipra, Austrije, Finske i Švedske, sve ostale članice Evropske unije imaju nacionalnu minimalnu platu, kao i sve zemlje kandidati za članstvo u EU. Raspon minimalnih plata u zemljama EU na kraju 2018. godine kretao se od 261 evra u Bugarskoj do 1.999 evra u Luksemburgu. Ovaj prvi podatak zvuči utešno, ako se siromaštvo uzima kao mera života.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* O KULTURI JE REČ, DA LI JE I (NE)KULTURA, KULTURA...
PRESUDITE SAMI..
Lj...
DA SE NE LAŽEMO...

Mnoge lepe svari se dešavaju, ovih dana. Bogu hvala. Na ružne, ne hajem, na njih sam postala imuna, dobrota me dirne. Ona je posebna, nju treba negovati.

Verujem u BOGA. MOJ JE ODUVEK BIO, ČOVEKOLIK I ZOVE SE LJUBAV... I moram i ovde i ovako, dosta tog već po malo"izlizanog" pitanja, hoćemo li posle covid 19 biti bolji ljudi? Hoćemo li se okrenuti univerzalnim moralnim vrednostima?

Aman ljudi, kome je do glume, obraz je ozbiljna stvar, kao i BOG. Ne igrajmo se sa tim.
Jer koj je bio čovek, ostaće to uvek i zauvek. A oni drugi, biće još gori, samo se sada pritajili. Mešetare po običaju i čekaju, da sve prođe, pa da se junače.

Zato ću ovde pomenuti gest jednog prijatelja iz Slovenije (zabranjeno mi je pominjati imena :) ...). Pre neki dan čini jedan više nego human gest, ja ga pitam, pomalo zatečena, "gospodine CX, ko to još čini ?"
On me pouči, u dve stvari, HVALA NA ISKRENOSTI PRIJATELJU X .

"Ljilja, ja ne idem da otvaram prozor, da vidim čija je zastava, ja sam tovariš / drug.
A, kako, ko čini, pa ljudi, ako smo ljudi..."

Da tako je i sa covid 19, ko je bio čovek, to uvek svedoči i u vanrednom i u redovnom stanju.
Ko je ne (čovek )... Nema zloći pomoći, tu nema leka. Zloća ostaje ZLOĆA !
Ili kako je još davno, rekao moj otac "Sine u životu, budeš od onog, od čega si satkan!"

Ljiljana Vranić

(Povod, Svetski dan kulture, 23. april i aktuelno vanredno stanje izolacije usled pandemije koronavirusom, dvostruko su motivisali profesoricu sociologije i književnosti, Ljiljanu Vranić, Somborku, koja danas živi i dalje stvara u Petrovaradinu, da nam uputi ovaj autorski tekst. Beskrajno hvala, prijateljici i saradnici Novog Radio Sombora, odskora na zadovoljstvo Udruženja Podium i članici naše nevladine organizacije kao izdavača Novog Radio Sombora i simpatizerki a verujemo takođe i novom pojačanju Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" - Granskog sindikata GS KUM-kulture, umetnosti, medija. U ovo smo uvereni, s obzirom da je prof. Ljiljana Vranić, još od školskih, gimnazijskih dana, pod tada devojačkim prezimenom Agatić, bila jedan od stubova nekadašnjeg kultnog somborskog omladinskog mesečnog lista-časopisa "Pokret" koji je imao vrhunce sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka a kojeg danas više nema. Ljiljana se izdvajala svojim reportažama, člancima iz više oblasti upotrebljavajući različite forme novinarskih žanrova, ali i iskazujući takođe, svoj talenat ne samo prema pisanoj novinarskoj-novinskoj reči, već i kao autor brojnih pesama u oblasti poezije. Ovo su samo detalji iz njene bogate i nadasve zanimljive biografije. PS: Ono što bismo posebno voleli da notiramo - Ljiljana je oduvek bila i ostala što je potvrdila i ovim tekstom za naš portal, osoba sa posebno izraženom solidarnošću naspram onih kojima je podrška, pomoć i podizanje samopouzdanja, bilo potrebno. Ostaje takođe zabeleženo da je u vreme svog istaknuto i višenagrađivanog rada tokom karijere profesora, u somborskoj Gimnaziji "Veljko Petrović", odakle je s radošću pamte brojne generacije, organizovala nebrojeno puta originalne događaje - rečju doživljaje sa svojim đacima i kolegama. Ljiljana Vranić, rođena 4. juna 1959, je diplomirala je 1983. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu na katedri za sociologiju. Posvećena je predano i radu sa deceom ometenom u razvoju i osobama sa invaliditetom).

Napomena:

Članak koji objavljujemo na ovoj stranici prof. Ljiljana Vranić je najpre samoinicijativno postavila u našu fejsbuk grupu koju smo postavili povodom 4. Svetskog dana kulture u Srbiji, grupu koja je postala trajna, pa ga prenosimo na portal, a fb grupu možete da pratite na linku:

https://www.facebook.com/groups/671864496960688/

~ . ~

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* U sredu 2. oktobra u 14:30 časova, na adresi Vojvođanska 3 u Somboru, svečano je otvorena renovirana ekspozitura NLB Banke u Somboru

NLB Grupa najveća je bankarska i finansijska grupacija u Sloveniji. Grupu čine NLB kao glavni entitet u Sloveniji, šest podružnica u jugoistočnoj Evropi (NLB Banka Skoplje, NLB Banka Sarajevo, NLB Banka Banja Luka, NLB Banka Priština, NLB Banka Beograd, NLB Banka Podgorica).

Grupu takođe čini i nekoliko društava za pomoćne usluge usluge (upravljanje imovinom, osiguranje, upravljanje nekretninama itd).

Novinar, dipl. turizmolog Srđan Ačanski 

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* Ekipa SU ”Veterana” iz Sombora je na III Međunarodnom turniru veterana fudbala Šmarjeta 2018. koji je održan u Sloveniji po treći put uzastuplno osvojila prvo mesto

Grupni portret s damom: somborski fudbalski veterani sa zamenicom gradonačelnika Domžala, mr Renatom Kosec

Reprezentacija fudbalskih veterana Sombora, ovog kluba, je bez primljenog gola završila takmičenje a najviše golova postigli su Đorđe Simović i Dragan Mutić po 3.

Za najboljeg igrača ovog prijateljskog međunarodnog sportskog susreta proglašen je Denis Perše iz ekipe Šmarjeta a najbolji golman je Ernest Kopitar iz Radomlja koji je čuvao mrežu somborskog tima.

A da gostovanje somborske fudbalske ekspedicije bude zaista reprezentativno, govori i podatak da je u suđenju ovih mečeva učestvovao i Srđan Kiršner.

Na turniru su učestvovali sada već tradicionalno veterani Omladinca iz Banjaluke, NK Radomlja Slovenija, domaćina NK Šmarjeta Plastfofm i SU ”Veterani iz Sombora.

Tokom boravka u Sloveniji Somborci su bili gostii u Radomlju gde ih je posetila zamenica gradonačelnika grada Domžale, magistar Renata Kosec čiji suprug je takođe član veterana Radomlja. 

Somborski predstavnici se ovim putem još jednom zahvaljuju ekipi Nk Šmarjeta Plastform na predivnom druženju i sjajnoj organizaciji turnira.

- Takođe bismo želeli da kažemo i jedno veliko HVALA našoj braći iz Radomlja kod kojih se osećamo kao kod kuće - poručuju iz složnog tima somborskog SU "Veterana".

Sledeći turnir igra se u Banjaluci, u drugoj polovini 2019.godine.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Sport
Tagovano

* Javno komunalno preduzeće “PROSTOR” Sombor, Trg cara Lazara broj 1, mat. br. 20935430, PIB 108122937, Izdaje u zakup, u postupku prikupljanja pismenih ponuda putem javnog oglašavanja Odmaralište “Pionir” Republika Slovenija, u Kranjskoj Gori

Ovo godinama popularno odmaralište nalazi se na destinaciji: ul. Bezje 16, Kranjska Gora, a u javnoj svojini Grada Sombora.

Dokumentaciju na slovenačkom i srpskom jeziku svi zainteresovani mogu da preuzmu na sledecoj adresi: http://www.prostorsombor.rs/info/oglasi

Izvor: JKP PROSTOR SOMBOR / S. S.

Objavljeno u Prva vest
Strana 1 od 2

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…