Prikazivanje članaka po tagu Bosna i Hercegovina

Sjajna pobeda Đure Borbelja i drugo mesto Aleksandra Stajića u Ugljeviku, treće mesto Miroslava Pešića u ukupnom plasmanu u Kanjiži, bronzana medalja za Živu Vijoglavina u starosnoj kategoriji

* Članovi Atletskog kluba Apatin su proteklog vikenda nastavili su sa uspešnim nastupima na takmičenjima u zemlji inostranstvu i osvajanjem medalja

Đuro Borbelj je na međunarodnoj uličnoj trci u Ugljeviku (Bosna i Hercegovina) koja je održana u subotu 13. avgusta na 10 kilometara slavio sa rezultatom 30 minuta i 42 sekunde, ispred poznatog takmičara iz Kenije, Stenlija Kipruta (31 minut i 12 sekundi) i predstavnika iz Srbije Marka Rankovića (31 minut i 37 sekundi). U trci na 5 kilometara koja je takođe održana u okviru trke u Ugljeviku, Aleksandar Stajić osvojio je 2. mesto sa rezultatom 16 minuta i 41 sekunde, iza prvoplasiranog Đorđa Ćerića iz AK Borac Banja Luka (16 minuta i 31 sekunde), a ispred trećeplasiranog Srete Krstića člana AK Crvena Zvezda Beograd (16 minuta i 52 sekunde).

U subotu 13. avgusta u Kanjiži je održan 40. Kanjiški festival plivanja i trčanja u kojoj su učestvovala trojica takmičara AK Apatin, Miroslav Pešić, Robert Čizmadija i Živa Vijoglavin koji su nastupili u trci na 10 kilometara. Najuspešniji je bio Miroslav Pešić koji je u ukupnom plasmanu osvojio treće mesto i prvo mesto u kategoriji sa rezultatom 37 minuta i 20 sekundi, Robert Čizmadija zauzeo je 20. mesto u ukupnom plasmanu i četvrto mesto u kategoriji (42 minuta i 16 sekundi), dok je Živa Vijoglavin osvojio 21. mesto ukupno i treće mesto u kategoriji (42 minuta i 26 sekundi).

- Pogledajte i galeriju fotografija: 1) Đuro Borbelj pobednički u bosanskohercegovačkom Ugljeviku; 2) Aleksandar Stajić, prvi s leva, drugo mesto, Ugljevik, 3) KK Apatin u Kanjiži, s leva - Vijoglavnih, Čižmedija, Pešić; 4) Miroslav Pešić na podijumu, Kanjiža; 5) Živa Vijoglavni na postolju Kanjiže - 

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Sport

* Sedmo umjetničko druženje pod nazivom Riverijada, održano je subotu 23. jula u Jazz Cafeu Tuzla

Priče i pjesme su čitali, uz domaćina Nihada Mešića Rivera, Ivana Katalinić, Sanja Hajdukov, Selma Kopić, Ernad Musić, Mirela Udovičić, Tatjana Tomić, Minela Moranjkić, Ljubica Hodžić, Rabija Hamidović, Mladen Marko Tokić, Natalija Bonić, kao i sudionici sedme međunarodne umjetničke kolonije "Bistarac 2022" u organizaciji HKD Napredak, slikari Hrvoje Marko Peruzović i Aleksandar Simić.

Ana Jovanovska i Branislav Lukić Luka su su govorili o zajedničkoj makedonsko-bosanskoj knjizi Pisma.docx. koju su skupa napisali nakon jedne od likovnih kolonija koja je oržana u Makedoniji.

Prvi put je javno nastupila nastupila mlada pjesnikinja Irma Hanić.

Pogledajte fotografije, izvještaj RTV Lukavac i pročitajte više na linku: bhstring.net/tuzlauslikama/tuzlarije/viewnewnews.php?id=106260&fbclid=IwAR378Q5AbxSlEE8w_VAJ20Q8SwH5G6hbK2hOmRJayv1ZZvPhODKi3Wh3f_M

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Region

* U samo Goržade sam stigao negde u popodnevne sate u vreme Kurban Bajrama, bio je lep sunčan dan, grad je bio tih i miran, nije bilo gužve niti prometa, tek po koji slučajni prolaznik……U centru grada u ulici Maršala Tita, na Energo-petrolovoj pumpi dočekuje me ljubazan prodavac goriva, Hihad….sipam gorivo po ceni od oko 3,65 km po litri…..

Duž čitavog Bosansko-podrinjskog kantona očekuju vas odlični novoasfaltirani putevi….. na samom ulasku u Republiku Srpsku iz pravca Goražda kod Foče….kompletna leva traka puta završila je u provaliji….i to bez adekvatnog obeležja i signalizacije….apelujemo na nadležne ali i na vozače da prilagode brzinu uslovima puta…..sunce ti, postadoh ko Alvirović……

Idemo dalje......

Goražde je gradsko naselje kao i sedište istoimenog grada, u istočnom delu entiteta Federacije BiH, tj. Bosne i Hercegovine, sa oko 20 hiljada stanovnika, broj stanovnika je u konstantnom opadanju zbog iseljavanja ljudi naročito mladih u potrazi za boljim životom.

Istovremeno je i glavni grad Bosansko-podrinjskog kantona. Teritorija grada je omeđena sa 43° 39′ 58″ severne geografske širine, 18° 58′ 33″ istočne geografske dužine. Vremenska zona je UTC +1 (CET) a leti UTC +2 (CEST). Pozivni broj za Bosansko Podrinski kanton je 038, dok je poštanski broj 73000 (ostao iz vremena dok je SR BIH bila u sastavu Jugoslavije).

Do Goražda ima 561 km (od Sombora odakle krećem), za šta je potrebno oko 5 i po sati vožnje, uz poštovanje svih propisa i saobraćajne signalizacije. Put nas je iz Sombora vodio magistralnim putem do Vrbasa, gde se uključujemo na autoput E-75, prolazimo pored Novog Sada i Beograda gde se uključujemo na Autoput Miloš Veliki kojim vozimo do Čačka, gde se u mestu Pakovraće isključujemo…… nastavljamo do Kotromana, uz kraće granične formalnosti prelazimo u Bosnu i Hercegovinu, za ulazak je dovoljna lična karta, a ako se ide sopstvenim vozilom od dokumenata je potrebna važeća vozačka i saobraćajna dozvola, a ukoliko niste vlasnik vozila zatrebaće vam ovlašćenje za upravljanje tuđim vozilom u inostranstvu; zeleni karton nije potreban već duže vreme.

Od prelaza do Goražda  ima oko 60 km, Višegrad je nešto bliži do kojeg ima 20-tak kilometara. Obratite pažnju na deonici kompletnog autoputa Miloš Veliki - ima samo jedna pumpa, sa desne strane i to skoro na izlazu sa autoputa u mestu Sokolići. Odmorišta takođe ima malo, još jedan apel za nadležne!  Putarina za čitav autoput od Vrbasa do Čačka iznosi 800 dinara, za nekih 250 km puta.

Konvertibilne marke u aponeima od 10, 20 i 50

Lokalna novčana jedinica u BiH je konvertibilna marka (KM); odnos prema dinaru je 1km za 65 dinara ili 1 euro za 1,95 kmKonvertibilna marka drži kontinuitet sa nemačkom markom, od kada je uvedena, odnos je bio 1km-1dm. Inače cene u kafićima i restoranima su otprilike kao i u Srbiji, možda nešto niže.....dok su cigarete nešto skuplje....eto, pa imajte u vidu i to ako prolazite ovim krajem.....

U gradu odličnu pokrivenost imaju sva tri operatera koja imaju koncesiju za rad u Bosni i Hercegovini, MTELBH TELECOM i ERONETAko putujete iz Srbije korisna informacija je da je roming ukinut, za neku poštenu upotrebu se ne naplaćuje, uglavnom je dozvoljena potrošnja 1 gb interneta, dok preko toga operater naplaćuje.

*Cene pripejd kartica lokalna tri operatera kreću se oko 5 km (oko 330 din) i mogu se koristiti na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine

Geografija

Grad se nalazi na nadmorskoj visini od 345 metara, u gornjem toku reke Drine koja ovde odstupa od svog pravca ka severu i teče prema severoistoku. Goražde je okruženo šumovitim brdima i planinama. U blizini grada nalazi se Vrh Sjenokos visok je 960 metara, dalje ka zapadu je vrh Oštro, visine 1.016 metara, koji pripada planini Jahorini koja je deo Dinarskog planinskog sistema, sa najvećim vrhom Ogorjelica od 1916 metara, koji je skoro duplo viši od gore pomenutog vrha koji se nalazi u blizi Goražda.

Reka Drina kod Goražda

Područje opštine je prirodno središte Gornje-drinske regije između Foče, Čajniča, Rogatice, Rudog i Višegrada. Ovaj brdsko - planinski kraj odlikuje se blagom klimom sa dosta padavina tokom čitave godine. Pašnjaci i livade su pogodne za stočarstvo, a doline i blage padine uz Drinu, Štalu i Podgranjensku reku, Osanicu i Ocku pružaju dobre uslove za ratarstvo i voćarstvo

Goražde centar, spoj stare i novije socijalističke gradnje iz sredine 70-tih

Istorija

U srednjem veku Goražde je pripadalo tadašnjoj Budimljskoj župi. Kao trgovačko središte i gradsko naselje Goražde se pominje 1379. godine, a kao utvrđeni grad, 1444. godine. U neposrednoj blizini grada se nalazio grad Sandalja Hranića Samobor, koji je danas u sastavu opštine Novo Goražde. Herceg Stjepan/Stefan Hranić podiže crkvu Sv. Đorđa 1446. godine, to je bila jednobrodna mala građevina, bez kubeta, koja je kasnije dosta menjana i dograđivana tako da je izgubila svoj dotadašnji izgled. U ovoj crkvi je bila Goraždanska štamparija, u kojoj je 1521. godine štampan Goraždanski psaltir.

Pored Goražda na Drini nalazio se kameni most koji je sagrađen 1568. godine za vreme budmiljskog paše Mustafe. U Prvom svetskom ratu, crnogorske trupe zauzele su Goražde 15. septembra 1914. godine. Za vreme Kraljevine Jugoslavije, Goražde je deo Sarajevske oblasti, u okviru Čajničkog sreza (1923-29), zatim je u okviru Drinske banovine (do 1941). U Goraždu je 1938. godine osnovana Voćarska stanica, prva u državi. Nakon kratkotrajnog aprilskog rata 1941. godine i sloma Kraljevine Jugoslavije, grad je bio po četvorogodišnjom okupacijom NDH, koja je bila podeljena na Italijansku i Nemačku okupacionu zonu, a defakto je bila pod kontrolom nacističke Nemačke. Goražde je oslobođeno 18. septembra 1944. godine.

Goražde u Jugoslaviji

Od 1944. godine pa do 1992. godine Goražde je bilo u sastavu SFR JugoslavijeZa vreme Jugoslavije grad postaje privredni, industrijski i regionalni centar ovog dela Bosne, pa sedište opštine i dobijaju sopstvene registarske oznake GŽ*.

U gradu tada biva aktivna metalna industrija “Pobjeda” kao i građevinska, prehrambena i tekstilna industrija. U neposrednoj blizini grada u selu Vitkovići gradi se pogon hemijske industrije veštačkih đubriva i azotnih jedinjenja. Grad postaje saobraćajna raskrsnica između tadašnjih republika SFRJ, BiH, Srbije i Crne gore. U gradu se otvaraju srednje i više škole, dok se u okolini zbog dobrih prirodnih uslova, unapređuje i razvija voćarstvo.

Centar Goražda, Ulica Maršala Tita sa natpisom na kojem je ispisana čestitka za Kurban Bajram

Goražde od 1992.godine do danas

U martu 1992. godine Bosna i Hercegovina proglašava nezavisnost i odvajanje od SFRJ. U ratnim sukobima koji će uslediti od 1992. pa 1995. godine, grad trpi znatna razaranja, bivaju oštećene putna i stambena infrastkutra, kao i pojedini industrijski kapaciteti.

Nakon rata kreće se u potpunu obnovu. Međutim tranzicija koju karakeriše kolaps preduzeća u vlasništvu države, kao i njihovu prodaju u bescenje, nije zaobišla ni ovaj kraj. Trenutno u gradu radi turski gigant auto-elektro industrije “Enka”

Mada i ovde, doduše kao i u većini zemalja bivše Jugoslavije, ali i istočnog bloka, više je nego evidentno iseljavanje mladih i odlazak trbuhom za kruhom........

U poslednjih 20 godina kompletna Bosna i Hercegovina je izgubila trećinu stanovništva..... Jednostavno kao društvo, nismo se snašli u tom bolnom prelasku sa centralno planske na tržišnu, industriju, ekonomiju....... a političari i sa ove i sa one strane Drine ne znaju i ne vide, ili jednostavno neće da vide i znaju, dok je tako....odlaziće se.....a njima to verovatno i odgovara.

Nećemo dalje, izašli smo iz okvira putopisa....vidimo se u nekom od narednih......za kraj srećan mi rođendan.....:-)

*Gradovi pobratimi Goražda su:

GALERIJA SLEDI U NASTAVKU

Media attention and coverage: Novi Radio Sombor
(All copyrights of any further publication of this section and its entire content posted on the portal of Novi Radio Sombor without the request and permission of any party or individual are protected and retained by all relevant legal mechanisms)
accompanied by: Srdjan Acanski, B.Sc.

Objavljeno u Prva vest

* Gacko je gradsko naselje i sedište opštine u Republici SrpskojBiH. Nalazi se u istočnom delu Hercegovine. Prema podacima poslednjeg popisa stanovništva 2013. godine, u Gacku je živelo ukupno 5.363 lica, danas je taj broj neznatno veći

Po nadmorskoj visini je najviši gorski deo Hercegovine, sa prosečnom nadmorskom visinom od preko 1.000 m. Zajedno sa Trebinjem, Bilećom i Nevesinjem čini istočnu oblast Hercegovine poznatu pod imenom Istočna Hercegovina, prirodnu granicu Istočne i Zapadne Hercegovine predstavlja reka Neretva.

***Nestankom „Stare Hercegovine“ gatačka župa je izgubila veći deo teritorije, koji je pripao Crnoj Gori i to posle 1878. i 1912. godine, Berlinskog Kongresa i Balkanskih ratova. Da bi posle Drugog svetskog rata Herecegovini bio oduzet izlaz na more koji je vekovima imala, u Boko-kotorskom zalivu postoji granični kamen na kojem piše "Ercegovina" kako stariji ljudi i danas vole reći..... jeste li se ikad pitali zašto se Herceg Novi zove baš tako..... niste.... tajna je u prvom delu naziva.... ali o svemu tome neki drugi put....

KARTA STARE HERCEGOVINE

(dobar deo Crne Gore, deo zapadne Srbije i prostor do Livna)

Veliki deo tadšnje Hercegovine je pripojen Crnoj Gori, možete na karti da vidite kolika je Hercegovina bila

Današnja teritorija opštine Gacko iznosi 736 km² površine.

Gacko se, nalazi na raskršću puteva koji ga presecaju na četiri, skoro identična, dela: Prema Nikšiću (jugoistočni pravac), Bileći i Trebinju (južni pravac), Nevesinju i Mostaru (zapadni pravac) kao i Foči i Sarajevu (severni pravac).

***Jezero Klinje je veštačko jezero blizu Gacka, od kojeg je udaljeno oko osam kilometara. Jezero je smešteno u Gatačkom polju, nedaleko od magistralnog puta Gacko-Foča. Poznato je i kao Donje jezero jer se neposredno iznad ovog jezera nalazi i jezero Vrba.

Jezero je nastalo nakon izgradnje brane „Klinje“ 1891. i 1896 godine za vreme vladavine Austrougarske, naziv je dobilo po toponomu Klina koji se nalazi u Gatačkom polju. Interesantno je da je za vezivanje blokova brane korišćena vulkanska lava sa Vezuva.

Brana je pravljena za potrebe navodnjavanja Gatačkog polja, i predstavlja prvu lučnu branu na prostoru bivše Jugoslavije. Sada je kulturno-istorijski spomenik i pod zaštitom je države. Brana je visoka 26 metara, gornja širina joj je 4,6 metara, a na temelju 16,7 metara, dužina joj je 104,5 metara. Danas brana nema prvobitnu funkciju već predstavlja popularnu ribolovačku i izletničku lokaciju

Vlada Republike Srpske je u Prostornom planu Republike Srpske još 2015. godine planirala da na užem području ovoga jezera napravi više turističko-ugostiteljskih objekata, luksuznih hotela, etno-sela, terena za rekreaciju, staza za jahanje i plaža, mada od toga, svega barem za sada nema ništa.

 /**/

- Galerija ispod teksta -

 Media attention and coverage: Novi Radio Sombor
(All copyrights of any further publication of this section and its entire content posted on the portal of Novi Radio Sombor without the request and permission of any party or individual are protected and retained by all relevant legal mechanisms)
accompanied by: Srdjan Acanski, B.Sc.

Objavljeno u Prva vest

* Ovih dana je najbolji seniorski biciklist Bosne i Hercegovine u svim kategorijama VEDAD KARIĆ, naj sportaš Olimpijskog Odbora BiH, a ujedno i član hrvatskog kontinentalnog tima 'Meridiana' (kao i naš 'usponaš' Antonio Barać) na odmoru je u Tučepima

Uz to što trenira na Makarskoj rivijeri, po Biokovu... iskoristio je priliku da se podruži sa članovima Biciklističkog kluba Makarska i prisjeti se svojih trenutaka sa Uspona...

Reporter iz Makarske: Nenad Židić

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor
(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)
Objavljeno u Hrvatska

Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Sa novom minimalnim cenom rada za 2021. godinu od oko 32 hiljade dinara, Srbija nije promenila svoje osrednje žalosno mesto u regionu, a posebno brine činjenica da je sve manja razlika između najniže i prosečne zarade. Ne zbog naglog rasta životnog standarda onih na dnu, već činjenica da je njih mnogo, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, još toliko njih samo desetak procenata više, a čak 60 odsto je ispod prosečne zarade. Nije utešno što je slična statistika u Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu, mada nisu svi pokazatelji isti. Izdvajaju se Hrvatska i Slovenija gde minimalac tretiraju kao obavezu koju poslodavci primenjuju retko i kratkoročno, na samo nekoliko procenata zaposlenih, ali koji obezbeđuje prostojan život

Sledeći uputstva nimalo nadležnog u meritumu stvari predsednika Srbije i vladajuće stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije - kojoj su mandat i ovlašćenja istekla poodavno - mimo volje socijalnih partnera, odlučila je da minimalna cena rada naredne godine bude od 29.428,80 do 33.843,12 dinara, zavisno koliko mesec ima radnih sati, odnosno 6,6 odsto više nego ove. Po satu.

Reprezentativni sindikati i poslodavci nisu uspeli tokom višenedeljnjih razgovora-pregovora da se usaglase, pa pred formalno nadležan Socijalno-ekomonski savet (čiji su članovi) nisu izašli sa kvalifikovanim predlogom. Sindikati su, podsetimo, hteli dvocifreno uvećanje do vrednosti tzv. minimalne (redukovane do praga siromaštva) potrošačke korpe, oko 37.5000 dinara, a poslodavci da se stavi moratorijum na tu obavezu i zadrži postojećih tridesetak hiljada dinara.

PRESEČENO: Premda, u konstelaciji akutne ekonomske krize izavane koronavirusom, ali i realnih ekonomskih parametara ni 30, ni 32, a ni 37 hiljada dinara ne garantuju ono što se zove iole dostojanstvenim životom, s jedne strane, a s druge bitno ugrožavaju opstanak mnogih malih firmi.

Privremeno kao trajno

Vlada je, malo po babu, malo po stričevima, iako bez mandata, “presekla” da ne bude ni nula (do četiri odsto) ni 12 odsto (do 15 procenata), već oko 6,6. Uz navodno popuštanje poslodavcima povećanjem za oko dve hiljade dinara neoporezovanog dela zarade, čime se donekle amortizuje trošak istog tolikog povećanja minimalca. Pri čemu je, zapravo, tzv. država najviše sebi učinila uslugu i snizila izdatke za poreze pošto je sama najveći poslodovac formalno oko 350.000 zaposlenih koji su na najnižoj ceni rada. Treba li naglasiti godinama, iako bi ta mera zakonski trebalo da bude privremena i povremena, dok se ne prevaziđe akutna kriza u poslovanju.

Izgledi da se taj fundus bedno plaćene radne snage promeni su dvojaki; sa istekom obaveze poslodavaca koji su prihvatili državnu pomoć u minimalcima tokom trajanja koronavirusa (tri meseca neto po radniku, plus dva po 18.000 neto) da ne otpuštaju zaposlene - može ih biti nešto manje. Pritom, ako reše da zadrže zaposlene mnogi poslodavci će biti prinuđeni da se uključe u mini-plate, čime se broj onih koji će raditi za garantovani iznos značajno povećati. Procene idu i do pola miliona, što je četvrtina ukupno zvanično zaposlenih.

Taknuto-maknuto, šahovski rečeno, a ko preživi pričaće.

Izvesno je da će i naredne jeseni, kao i prethodnih godina, reprezentativni sindikati tražiti izjednačavanje najniže cene rada i najjeftinije potrošačke korpe, a poslodavci predah ili minimalne korekcije uz povećanje neoporezovanog dela zarada (svih, ne samo minimalne). A, u nastojanju da 2025. prosečna zarada bude 900 evra, vlast će sve više primicati minimalnu i prosečnu zaradu. Pri čemu se niko neće truditi da objasni da u prosečnoj plati učestvuju i izvršitelji i notari sa desetinama hiljada evra mesečno, za razliku od nekih ranijih godina kad ih nije bilo, a odnos minimalne zarade i prosečne plate nije bio kao sada jedva jedan prema dva, već 1:3, kao 2008.

POČECI: Valja biti realan i reći da minimalna cena rada poslednjih godina “skače” redovno, ponekad kao lane ubedljivo (dvocifreno), pa vlastima omogućava samohvalu da je za manje od decenije udvostručena, no cena toga je sve izraženija uravnilovka. Taj već zaboravljeni termin iz socijalističkog doba opisuje težnju da se plate za sve poslove i sve zaposlene, bez obzira na kvalifikaciju, znanje i zalaganje, “uravnoteže”, bezmalo izjednače, da se upkos proklamovanom neokapitalizmu paradigma vlasti da su svi “jednaki” izdigne na nivo principa. Pa makar bili jednaki u siromaštvu, ako ne u raspodeli opšteg dobra, o čemu najbolje svedoči činjenica da više od 60 odsto zaposlenih prima tzv. referentu zaradu koja je tek nešto veća od minimalca.

Nonsens je da se ta takozvana socijalistička paradigma prilično razlikuje od stvarne, pošto je pred kraj počivše četvrte Jugoslavije (SFRJ), u kojoj je obnovljeno kolektivno pregovaranje i ugovaranje, krajem devete decenije XX veka u okviru firme bio predviđen raspon zarada jedan prema sedam. Pri čemu “kec” nije bio nužno na nivou zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom zajamčene/zagarantovane zarade, već u skladu sa ekonomskim moćima firme, pa i čitavnih grana, što se regulisalo posebnim kolektivnim ugovorima.

Pregovaračko nasleđe

Na nesreću, a i sramotu, danas čak ni analitičari radnih i socijalnih odnosa i prava ne znaju da Srbija - a i ostale države u regionu nastale na temeljima zajednički srušene SFRJ - tripartitno pregovaranje i formalni socijalni dijalog baštini upravo iz tog vremena kada su partneri bili (državni) sindikati i privrednici udruženi u privrednu komoru, a kao treći element država, poslodavac dobrom delu zaposlenih. I, naravno, kapo di kapo, što se bar ovde održalo i 2020, uprkos formalnoj promeni svojinskih i radnih odnosa i samog sistema.

Istorija kaže da su prva kolektivna ugovaranja uslova rada, uključujući nadnicu, priznata u Engleskoj 1891. godine, Nemačkoj 1918. i Francuskoj 1919. Tri godine posle Francuske i tri godine pre Italije, Kraljevina Jugoslavija, a time i Srbija, uvode taj institut, koji definitivno postaje opštevažeći princip 1935, kada je u SAD donet Vagnerov zakon. U prvim kolektivnim ugovorima sindikati i poslodavci bili su bukvalno na dve strane barikade, pri čemu barikade nisu bile samo figurativne; u ime svetosti privatne svojine i kapitala, poslodavci nisu dopuštali mešanje u “svoje” poslove, dok su sindikati zahtevali da se valorizuje učešće rada u konačnoj ceni proizvodnje. Sa barikadama ili pored njih.

POREĐENJA: Ovako formulisane osnovne pregovaračke pozicije održane su i danas, u zemljama bivšeg spocijalizma, realnog i posebno onog našeg samoupravnog, umnogome su čak istovetne, sem što su nekim čudom centralizma sile pregovarača prilično oslabile. Poslodavci, podsetimo, na nacionalnom nivou u Srbiji imaju samo jedno reprezentativno udruženje Uniju poslodavaca Srbije, a sindikati dve centrale sa pravom pregovaranja Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije.

Jedini posle 2000. godine doneti Opšti kolektivni ugovor odavno je u penziji, a novog nema na vidiku, iako ni pređašnji nije mnogo značio, čak ni sa tzv. proširenim dejstvom, odnosno obavezom svih poslodavaca da ga primenjuju iako nisu u članstvu formalnih pregovarača - Unije i oba sindikata.

Praksa nastala na temelju SFRJ sa manje ili nešto više izmena ostala je na snazi u svim novonastalim državama, što nije ni čudno pošto je tada započet proces bio u skladu sa evropskim zakonodavstvom i praksom MOR-a i međunarodnih sindikalnih centrala. No, razlike u privrednoj snazi koje su se i tokom života SFRJ osećale uvećane su, pa je i praksa minimalne cene rada, kao i ukupna platna politika različita.

Srbija je, valja odmah reći, upkos svim pričama o nikad boljem standardu i neviđenom rastu najvećem ne samo u regionu već i diljem evropskih, pa i svetskih meridijana, u jadnoj regionalnoj sredini, bar kada je visina minimalne cene rada u pitanju.

Po učestalosti njene isplate je pri vrhu, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalac. I to godinama.

Slovenački maksi minimalac

U svemu prednjači, naravno, Slovenija u kojoj je na snazi minimalac od za nas neverovatnih 940,58 evra (prošle godine nešto više od 886 evra). Pri čemu plava koverta kod njih ne podrazumeva samo tu svotu - ona se uvećava za noćni i prekovremeni rad, kao i za rad tokom praznika. I u skladu sa najboljim socijalističkim (sic!) načelima, u minimalnu zaradu nije moguće uračunati obavezne troškove poslodavca za obrok i prevoz, a naravno ni službena putovanja, nagrade, otpremnine… Što, istina, formalno važi za sve zemlje regiona, uključujući Srbiju, ali zakon ide drumom, a praksa šumom, pa se malo gde primenjuju te odredbe o minimalcu uvećanom za uvećano radno angažovanje (i pripadajuća prava).

Za naše prilike zvuči čudno da je prosečna plata u Sloveniji veća od minimalne za samo oko 300 evra, odnosno nešto više od četvrtine, ali je to više nego logično ako se zna da u deželi samo četiri odsto zaposlenih prima minimalac. U Sloveniji se minimalna zarada redovno koriguje, slično kao i kod ostalih, u skladu sa troškovima života i rastom BDP-a (sa izuzetkom Crne Gore).

U Hrvatskoj je na snazi minimalac nešto veći od 400 evra. Poređenja radi, prvi Opći kolektivni ugovor, na osnovu saveznog zakona o radnim odnosima, Hrvatska je usvojila 1989, a najniža “osnovna plaća”, utvrđena je tada na 2.800 dinara, odnosno 15,38 dinara po satu rada. Za neupućene, nemačka marka je te godine vredela između sedam i osam dinara (pre minihiperinflacije Ante Markovića), odnosno minimalac je bio oko 400 maraka, što je ekvivalent današnjih 400 evra. Ove godine u Hrvatskoj minimalac od 3.250 kuna prima manje od tri odsto zaposlenih, ali je prosečna zarada u skladu sa drugim ekonomskim pokazateljima više nego dvostruko veća i iznosi oko 850 evra.

Crna Gora, pak, ima prosečnu zaradu veću nego u Srbiji, oko 520 evra, ali minimalac je minimalniji, pa je od 2018. na oko 220 evra, pri čemu je godinama pre toga bio “stabilnih” oko 190 evra.

U Bosni i Hercegovini prosečna i minimalna zarada slične su onima u Srbiji, mada entiteti samostalno određuju vrednost minimalca.

Severna Makedonija je na začelju eks-ju statistike sa prosečnom zaradom od oko 420 evra i bezmalo upola manjim minimalacem od 234 evra, koji propagandno dva meseca primaju i svi državni funkcioneri da bi se solidarisali sa najsimorašnijim radnicima.

Ako se prave validna poređenja jedan od glavnih parametara mora biti koliki je procenat ljudi na najnižoj zaradi pa da utvrdimo znanje; lane je u Srbiji od 2,16 miliona zaposlenih još aktuelnih 350.000 radnika bilo u minizoni, u Sloveniji je oko 3,7 odsto od ukupno 885.700 (slično je i sada), a u Hrvatskoj samo 2,25 odsto zaposlenih. Goru statistiku od Srbije beleže BiH, Makedonija i Crna Gora. U BiH ukupan broj zaposlenih je 820.000, a minimalac nešto veći od 210 evra prima bezmalo svaki treći radnik, kao i u Crnoj Gori (28 odsto). U Makedoniji je 26.000 denara garantovano za oko 70.000 od ukupno 247.200 radnika (28 odsto).

Još je jedno poređenje bitno - koliko minimalac stvarno vredi: u Srbiji ne doseže ni tu redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, a za prosečnu su potrebne 2,4 minimalne zarade. Njena vrednost je slična i u Crnoj Gorti, pa su tamo potrebna tri minimlca za prosečan život, u Hrvatskoj dva (potrošačka korpa teži 895 evra mesečno). S tim što Hrvati, kao ni Slovenci, ne znaju za redukovanu potrošačku korpu. U BiH bezmalo beleže regionalni rekord, jer je potrebno više od tri minimalca da se napuni korpa za četvoročlanu porodicu.

Na kraju, u većini evropskih zemalja zakonom je propisana minimalna plata koja predstavlja donju granicu za poslodavce. Kako navodi Eurostat, osim Danske, Italije, Kipra, Austrije, Finske i Švedske, sve ostale članice Evropske unije imaju nacionalnu minimalnu platu, kao i sve zemlje kandidati za članstvo u EU. Raspon minimalnih plata u zemljama EU na kraju 2018. godine kretao se od 261 evra u Bugarskoj do 1.999 evra u Luksemburgu. Ovaj prvi podatak zvuči utešno, ako se siromaštvo uzima kao mera života.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest
Strana 1 od 2

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…