Prikazivanje članaka po tagu Čedomir Janičić

utorak, 11 maj 2021 16:11

Čedomir Janičić: DANI LEMINGA

* U specijalizovanom web časopisu za kulturu Eckermann objavljeno je novo prozno dramsko delo višestranog somborskog književnog stvaraoca Čedomira Janičića, istoričara umetnosti, muzejskog savetnika Likovnog odeljenja Gradskog muzeja Sombor, pod nazivom "DANI LEMINGA". Uživajte čitajući:

***

Lica:

ŽARKO, Žak – profesor u gimnaziji, pisac, novopečeni vozač telehendlera (teleskopskog viljuškara). Pedeset i tri gorine.

Angelina, LINA – Žarkova verenica, profesorka u gimnaziji. Trideset i osam godina.

Dejan, DEJA – Žarkov sin, večiti student. Dvadeset i pet godina.

Ivana, VANJA – Dejina devojka, studentkinja. Dvadeset i dve godine.

Danijela, NELA – Žarkova kćerka. Studentkinja, spisateljica u usponu o kojoj se mnogo govori. Dvadeset i jedna godina.

MAJA – Nelina najbolja drugarica, verovatno i ljubavnica. Studentkinja. Dvadeset i jedna godina.

 

PRVI ČIN

SCENA PRVA

(Žarko i Nela. Linin stan. Ulaze u dnevni boravak, klasično uređen sa regalom, policama za knjige, radnim stolom, koktel stočićem, foteljama, bifeom iza zastakljenih vratanaca. Otac i kćer već razgovaraju kada se pojave na sceni kroz vrata bočno, s leve strane kada se gleda na scenu).

NELA: …Šta radim? Preživljavam.

ŽARKO: Zašto preživljavaš? Alterantiva preživljavanju nije samo smrt, već i život. Probaj da živiš.

NELA: Nemam vremena. Nikada ga nisam imala. Nikada ga neću imati koliko je potrebno za život.

ŽARKO: Meni je sada sve vreme u jednoj istoj ravni.

NELA: Znam, nedavno si objavio pesmu koju si napisao kad si bio mlađi nego što sam ja sada. Koliko si imao tada – devetnaest?

ŽARKO: Još mlađi. Imao sam šesnaest. Sweet little sixteen.

NELA: Uz pesmu na veb portalu nalazi se tvoja fotografija iz sadašnjeg vremena.

ŽARKO: Da, zar to nije zanimljivo? Možda će neko u budućnosti baš tu pesmu objaviti u antologiji kako bi ilustrovao nešto što će tek doći. Tek doći iz ove perspektive, razume se. Kakav haos za hroničare!

NELA: Ipak, ti napuštaš književnost. Kulturu, takođe?

ŽARKO: Da. Baviću se biznisom.

NELA: Biznisom? Ti?

ŽARKO: Napisao sam svojevremeno tekst o kulturnoj ekonomiji i shvatio da to nije tako teško. Ekonomija, mislim. To je društvena, a ne prirodna nauka. Ako poznaješ pravo i istoriju, čak i umetnost, ekonomija će ti biti prilično jasna. Ne zaboravi da je Kejnz pripadao kultnoj Blumzberi grupi kojoj su pripadali Virdžinija Vulf i Liton Streči.

NELA: Ali, ti se nećeš baviti teorijom?

ŽARKO: Na neki način ipak hoću. Biću neka vrsta konsultanta, strateškog analitičara.

NELA: Ali ti si književni teoretičar. Profesor. Pisac. Nemaš pojma o novcu. Nikada nismo imali džeparac ko svet.

ŽARKO: To ti kažeš. To sam i ja govorio, ali sada je sve, sve nekako novo, i ja sam u neku ruku nekako nov…

NELA: Novi pedeset trogodišnjak! Vidim, promenio si frizuru. Napokon ti dobro stoji.

ŽARKO: Promenio sam frizera. Na Linino insistiranje.

NELA: Promenio si i način oblačenja.

ŽARKO: Da, Lina me je redizajnirala.

NELA: Mogao bi da promeniš i ime!

ŽARKO: Lina me ponekad zove Žak…

SCENA DRUGA

(Ulaze Dejan i Ivana. Drže se za ruke. Nela ne krije gađenje, Žarko daje sve od sebe da izgleda prijatno iznenađen i ljubazan. Dejan upada Žarku u reč).

DEJA: …Žak – Novi pedeset trogodiš – njak! Kao one blesave ribe iz benda, kako beše, Talenti ili Tela: To sam nova ja, aliluja!

ŽARKO: Zdravo, Dejo. Zdravo, Vanja.

(Izmenjaju svi neke nevesele pozdrave).

DEJA: O, kada bi svaki dan bio novi početak!

VANJA: To bi bilo divno!

NELA: To bi bilo divno za ljude koji nemaju nikakav plan, ništa ne rade, ništa ne žele… Kao zlatne ribice.

ŽARKO: Otkud ti znaš da zlatne ribice nemaju želje?

NELA: Dobro, nađi nešto niže od zlatnih ribica što nema nikakvu želju.

DEJA: Tako nešto ne postoji. Čak i virusi napreduju, a svaki napredak bi se mogao opisati kao ispunjeni prostor želje.

VANJA: Ja sam sva od želje!

NELA: Vidi se.

DEJA: A ja sam tu da bih ti sve ispunio!

VANJA: O, prinče moj!

DEJA: O, dušo moja.

(Teatralno se cmaču).

ŽARKO: Nova kompanija u kojoj radim briše sećanja i usnimava na njihovo mesto baš onakva kakva želiš. Preko posebnog čipa.

VANJA: Stvarno?

DEJA: Zezaš nas!

ŽARKO: Da, zezam vas. Ali, to bi bilo divno, zar ne?

NELA: O, ti tvoji čipovi u glavi!

DEJA: Odista, gde ćeš raditi?

SCENA TREĆA

(Ulazi Lina. Nosi na poslužavniku prazne čaše. Odlaže ih na stočić, prilazi bifeu, otvara staklena vrata i iznosi nekoliko različitih flaša).

LINA: Sutra mu je prvi dan na novom poslu.

NELA: Zdravo, Lina!

DEJA: Stvarno? Super, čestitamo, a gde radiš?

LINA: U Hipster Ana produkts.

(Svi se nasmeju, čak i Nela).

NELA: Toliko o Kejnsu i Litonu Strečiju!

DEJA: Ko je Hipster Ana?

ŽARKO: Kćerka mog školskog druga, vlasnika. Šoneta Lukića.

DEJA: Šta proizvode?

ŽARKO: Ne znam. Stvarno, nisam ga pitao.

VANJA: Gedžete za hipstere?

(Svi se smeju).

NELA: Jesi li uopšte bio kod njih? Možda je to stovarište ili auto otpad?

ŽARKO: Ma ne, Šone je veoma ozbiljan, ima akcije na berzi i tako to. Zato mu treba mozak, nešto novo, nešto što niko nema…

NELA: Profesor književnosti i pisac, na primer.

DEJA: Pa da. Ugledne organizacije kao Gestapo, CIA i slične vrvele su od stručnjaka za liriku.

NELA: Zato je književnost puna stručnjaka za geopolitiku i obaveštajni rad!

ŽARKO: Sve je naopačke, ali ko garantuje da je naša pozicija ispravna. Možda baš mi dubimo na glavi.

NELA: Naopačke je samo ono što je za mene naopačke. To si nas učio još pre škole.

SCENA ČETVRTA

(Ulazi Maja. Drži u ruci mokar kišobran, ima na sebi kišni mantil, vidi se da napolju pada kiša).

MAJA: Izvinjavam se. Nigde taksija po ovom nevremenu. Nadam se da ne kasnim previše? Svima pozdrav!

(Prilazi Neli, kreće da je poljubi u usta, Nela uzmiče i ljubi je u obraz. Maja je blago prekorno pogleda i okreće se Žarku).

MAJA: Čujem da proslavljamo dupleks?

ŽARKO: Molim?

NELA: Da, novi brak i novi posao.

DEJA: Tripleks! I novog čoveka!

VANJA: I novi vek, i novi milenijum. Sve je novo. Staro je aut! Pijmo u to ime!

(Lina sipa svima piće, kucaju se i ispijaju).

NELA: Dragi oče, pre nego što počnemo o dosadnoj budućnosti i njenim još dosadnijim perspektivama, imaš li potrebu da rekapituliraš svoj prošli život? Ovde ima i onih koji su te verno u njemu pratili.

ŽARKO: Izmerljiva posledica mog života? (Na trenutak razmišlja). Evo, na primer, ova: nikada nisam bio glas generacije. Nikada glas nijednog vremena. Sva su bila grozna i gledao sam samo da preživim.

DEJA: Ovo danas je najgroznije!

ŽARKO: U pravu si. To sam govorio za sva vremena do sada i svagda sam bio u pravu. Nema dana koji nije bio i nije sada najgori u povesti!

LINA: Ako mogu da upadnem? Žarko i ja smo se složili u jednom: biti bogat znači nemati nikakve probleme. Mogu da kupim sve: izgled, zdravlje, prijatelje, neprijatelje.

ŽARKO: Da, pokušali smo da se poklonimo Mamonu, ali on nas je odbio. Nisam verovao da je tako izbirljiv!

NELA: Kakve veze to ima s vama. Vi ste dva crkvena miša, ništa nemate osim vaših bednih plata. I ovaj stan se vodi na tebe i tvog brata, ako se ne varam.

ŽARKO: Mi imamo plan. Biću biznismen!

MAJA: Vi ste gomila budala! Ovde niko ne zna o čemu govori?

NELA: Taktika našeg oca je oduvek bila da se naširoko i nadugačko govori baš o onome o čemu se ponajmanje zna. Uvek smo tumarali nepoznatim predelima savršenih apstrakcija.

LINA: Oh, Žak! Plivati s tobom u apstrakcijama isto je što i lebdeti na nebu od marmelade!

ŽARKO: Smrt rekapitulacijama! Svaka rekapitulacija je – kapitulacija! Predaja pred stihijom novog vremena!

DEJA: Ovo ti je baš veštačko.

MAJA: Da, bolje stara olupina nego plastično cveće.

VANJA: Ne dajte se, Žarko! Ja vas razumem i potpuno podržavam! Živela Hipster Ana!

DEJA: Produkts!

(Smeh).

ŽARKO: Rekao sam da imamo plan. Kada kažem da je sve istovremeno ne mislim samo na istovetnost sadašnjosti i prošlosti. Govorim o jednom istom trenutku za sva vremena, čak i ona koja će doći. Ne krijem se ja iza mladića Žarka, već snosim i Žarkovu staračku nemoć.

DEJA: To je, takoreći, neki rukovet nemoći: nemoćan si kad si mlad jer ništa nije spremljeno za tebe, nemoćan si u najboljim godinama jer vučeš kao konj a da ne znaš ni kuda ni zašto, i nemoćan si, napokon, kao starac koji živi iz dana u dan kao da mu je svaki poslednji jer i jeste poslednji.

ŽARKO: U jednom trenutku shvataš da si proživeo život kakav uopšte nisi želeo. Svi moji izbori bili su pogrešni.

NELA: Gde je početak tim pogreškama? U izboru naše majke kao tvoje žene?

ŽARKO: Voleo bih da je tako jednostavno. Nažalost, nije. Mnogo ranije. U izborima naših roditelja, možda. Ili njihovih, ili još pre…

 

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

(Sve isto, likovi su opušteniji, pripiti).

DEJA (šeta dok govori, povremeno malo posrne): Kako sprečiti brzo umaranje? Na pola mog uzdaha sva moja snaga naprosto iščezne. Umorim se od gledanja, od zevanja, od disanja.

MAJA: Moraš sve brže raditi. Brzo gledati, brzo zevati, brzo pričati, brzo disati. Ti si najsporije biće za koje znam. Čak i onaj majmun lenjivac ima življi metabolizam od tebe!

DEJA (sedne): O, kako sam umoran… O, kako sam razočaran…

ŽARKO: Šta si to tako teško radio, sine?

DEJA: Nisam umoran. Nekako sam smoren. Umor je kada dižeš tegove, smor je kada ti se ne da da digneš dupe s kanabeta.

MAJA: Kakav klasifikator!

NELA: Deo prokletstva modernog čoveka je njegova dugovekost. Lepo je Sioran govorio da neki ne znaju kad treba da umru pa im treba pripomoći.

DEJA: Govoriš o  meni? Htela bi da mi pomogneš?

VANJA: Činilo mi se kao klinki da je dvadeset i pet već ozbiljna starost. Trideset – isto što i smrt.

ŽARKO: Bila si u pravu.

VANJA: Još uvek sam. Mislim isto. Iako mi je dvadeset i dve.

NELA: Kako si ti preživeo svoju tridesetu?

ŽARKO: Ko kaže da sam preživeo?

DEJA: Ova ti je dobra! Umro u tridesetoj. Ovaj ovde, Žarko, je zapravo priređivač dela umrlog Žarka od pre dvadeset i tri godine! Njegov testamentarni izvršitelj poslednje volje.

NELA: Ne, onaj mladi Žarko je zakleo ovog starog da sve spali, ali ovaj slavohlepljivi matorac je mislio drugačije.

DEJA: Ne moram više ništa da radim. Ono što sam radio je pomnoženo s nulom. To su, najzad, svi očekivali još kada sam bio na početku. Kako sam samo mogao da budem toliko oduševljen, tako naivan, tako bespomoćan…

MAJA: Da li ste ikada imali osećaj da sve ono što kažete biva opovrgnuto samom svojom artikulacijom? Kažete – i to nestane.

DEJA: Svi moji planovi do sada koje sam nekom saopštio prolazili su baš na takav način. Kako sam ih saopštio, tako su nestajali u prah.

MAJA: I šta si učinio povodom toga?

DEJA: Stajao sam na simsu prozora na dvadesetom spratu.

MAJA: Dobro, stajao si i šta onda?

DEJA: Ne razumeš. Ja sam stajao na simsu, vetar je jako duvao, držao sam se samo prstima, tačnije: jagodicama prstiju za okvir prozora.

MAJA: I nisi pao.

DEJA: Očigledno nisam.

MAJA: Šteta. Nikada od tebe dobra priča.

SCENA DRUGA

MAJA: Svukla bih se pred velikim brojem ljudi. Pred svima koje sam ikada upoznala u životu i onima koje ću tek upoznati. Onda bih priznala svaku svoju gadost. Jednu po jednu, od najranijeg detinjstva dokle mi pamćenje seže, sve do ovog trenutka. Svaku gadost posebno, onu koju sam učinila, onu koju sam izgovorila, onu na koju sam pomislila. Sve moje slatke gadosti!

NELA: To bi za nekog bio pakao. Zamisli da moraš da slušaš gadosti tuđeg života, da ta ispovest traje zauvek!

MAJA: Da, slušanje je pakao, ali ispovedanje prljavština je raj!

NELA: Pravi pakao bio bi kada bi svi koji su te poznavali i koji će te upoznati bili na jednom mestu, upoznavali se međusobno i razgovarali o tebi, a ti ne možeš ništa. Ni da ih prekineš, ni da im odobravaš, ni da negiraš, ni da se svađaš, samo ćutiš i slušaš šta su svi koje si ikada upoznala mislili, još uvek misle i šta će tek misliti o tebi!

ŽARKO: Maks Friš, Montok. Ima tamo jedna slična rečenica.

NELA: Ne znam, nisam čitala.

VANJA: Pakao to su drugi, tako su nas učili u školi.

MAJA: Pakao je zakasnela pamet, kada ti je sve kristalno jasno, a nema više nikakve šanse za popravak.

NELA: I strah. Večiti strah.

DEJA: Zašto je važno kako izgleda pakao? Da li je to sveti Zlatoust je rekao da nije na nama da zamišljamo kako izgleda pakao nego da sve činimo da ga izbegnemo?

MAJA: Pobednik u takmičenju iz veronauke!

DEJA: Nema veze s veronaukom. Naprosto, logično je.

ŽARKO: Da, svi ti sjajni opisi pakla. Ništa time ne postižemo. Samo utvrđujemo ono što ne znamo.

MAJA: Da li ti misliš da dobar čovek mora biti idiot?

ŽARKO: Ne, to je dostojevština. Recimo, kod Dikensa imaš mnogo istinski dobrih ljudi koji uopšte nisu idioti niti ih iko takvima smatra.

DEJA: Tačno, dobar čovek je onaj koji je bezinteresno žrtvuje za druge, samo iz ljubavi. Toga u literaturi ima koliko hoćeš.

MAJA: Čovek odraste kada se oslobodi košmara iz mladosti.

NELA: Nikada nisam prestala da se bojim da spavam u mraku.

ŽARKO: To su fantomi koji te sprečavaju da odrasteš.

DEJA: Zar sve to nije već mnogo puta rečeno? Čemu kultura ako nas ničemu ne poučava?

LINA: Da, stvarno, zašto postoje tolike knjige u kojima se objašnjava toliko toga nama važnog ako te knjige niko ne čita niti razume kako valja? One za nas kao da ni nepostoje.

ŽARKO: Kao neki predivni pejzaž u tropima. Možda bi nas iznutra oprao, dao nam smer i utešio za mnoge godine. Ali mi taj pejzaž nikada nećemo videti. On postoji. Postojimo i mi. Postoji naša potreba za njim. Ne postoji prilika.

NELA: Zato se okrećemo knjigama koje smo pročitali i iskustvima s predelima koje smo videli, koje smo izmaštali… Nikada ne zavisimo od nekog odsustva, već samo od raspolaganja prisustvima.

MAJA: Kako je moguće pisati o nekom stvarnom čoveku? Koliko se samo promašuje!

NELA: Napisani čovek nikada nije onaj pravi, stvarni. Napisani čovek je uvek naš fantazam. Uopšte nije važno da li smo pišući o njemu nešto istraživali ili smo naprosto seli i u jednom dahu napisali nešto što je pokrenuto njim ili našim doživljajem njega i njegovih postupaka. Težeći da budemo faktografski tačni mi nudimo samo još jedan poseban, zahtevan, uzak, ali zato veoma vredan put ka neviđenim fantazmima.

MAJA: Moram na puš pauzu.

ŽARKO: Ovde se ne puši, Lini veoma smeta. Idemo zajedno dole. I ja bih da zapalim.

(Maja i Žarko izlaze).

SCENA ČETVRTA

(Deja, Lina, Nela, Vanja).

NELA: Znam da je majka takođe zaslužna za njihov raskid.

DEJA: Da, bila je lutkica svojih roditelja. Nikada nije postala supruga i majka. Bila je i ostala kćer na privremenom radu u braku sa Žarkom.

LINA: Ima takvih i danas koliko hoćeš. Špijunke ambicioznih očeva u krevetima moćnih muževa.

NELA: Ova je bila nešto drukčija. Služila je da spotiče Žarka. Mnogo stvari se desilo naoko nepredviđeno. Žarko je tek docnije shvatio da ga rođena žena sabotira.

DEJA: Varala ga je sa svojim bivšim momkom. Možeš li da zamisliš?

LINA: Zašto je trpela brak s čovekom kog nije volela?

NELA: Njen otac je hteo da ga nekako umanji. Ne u potpunosti da ga uništi nego baš to: da ga umanji na meru u kojoj bi bio bezopasan. Činilo se da mu je uspelo dok se Žarko nije odlučio na razvod.

DEJA: Taj razvod ih je sve poslao na dno. Majčin momak je oženjen i ne pada mu na pamet da se razvodi.

NELA: Ona se posle toga predala okolonostima. Imala je brojne avanture.

DEJA: Naša mama se malo prodroljila.

NELA: Ali, mi je svejedno mnogo volimo.

DEJA: Ona tako lepo zaliva svoje cveće.

NELA: I ćuti. Kako samo ume lepo da ćuti.

 

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

(Maja, Žarko)

(Ostaju sami u zadnjem dvorištu zgrade, mračno je, samo jedna ulična svetiljka svetli iz daleka, njih dvoje su kao dve senke Pripaljuju cigatere.).

MAJA: Šta je za tebe mladost?

ŽARKO: Isto što i život. Brz prolazak kroz neopisivu gužvu.

MAJA (Miluje njegovu kosu): Ti si mlad, nesnađen, kao Nela.

ŽARKO: Da, sve vreme sam bio na ivici suicida.

MAJA: Šta te je sprečilo?

ŽARKO: Raspad sveta. Svet se raspao umesto mene.

MAJA: Ti si tako mlad…

ŽARKO: Da, tek mi je dvadeset, sve na meni je mlado i zdravo osim teških, tužnih misli…

MAJA: I onda dolazim ja.

ŽARKO: Ne kasniš, stižeš na vreme, zapamti sve se dešava u jednom jedinom trenutku.

MAJA: Ti si mlad… Tako mlad…

ŽARKO: Tebe čekam ceo svoj život. Ti ispunjavaš prazninu moje mladosti. Moja mladost je sada i ovde. Objavljujem priče i pesme iz svog mučnog puberteta.

MAJA: Tako mlad…

ŽARKO: O tebi sanjam, budim se lepljiv od noćnih polucija… Tražim te…

MAJA: Tako mlad…. Tako lep….

ŽARKO: Najdraža moja….

MAJA: Mili, mili moj…

(Naglo i strasno se zagrle).

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA

NELA (Izveštačeno dečije): Tata, tata, ispričaj nam priču za laku noć!

ŽARKO (Prihvata, govori nežnim poučnim glasom): Dobro, ali da znate, sutra moram na posao. Pričica, pa u krpe!

(Nela, Maja i Vanja plješću kao oduševljene curice. Žarko se važno iskašljava).

Bio jednom jedan plavi kit. To stvorenje je, znate, najveće na zemlji. Najveće ikada! Naš plavi kit je vrlo veseo stvor. On samo pliva, pluta, igra se. Sve je plavo, on je plav. Veruje da su on i svet jedno isto. Kad izroni, tamo je plavo nebo. Hrana mu sama ulazi u usta. To su milioni planktona. Majka ga je nekada davno plašila Krakenom, ljudima i plićakom. Ali to su za njega bili samo povremeni teški snovi. On ih brzo zaboravlja jer nema ničega što bi ga na javi podsetilo na njih. Naš plavi kit tako pliva, pluta, igra se u okeanu, prolaze noći i dani, kad odjednom on se nasuče i počne da umire u mukama.

I? Tada mu sve postaje jasno. Naglo mu pukne pred očima! Ima potpunu sliku sveta, njegove nepojmljive raznovrsnosti, svrhe. Od bola i agonije on prvi put vidi crvenu boju. Jasnu, duboku crvenu boju. Počinje da se pita o toj crvenoj boji, o pojmu crvenog, o crvenim stvarima, o stvarima koje nisu crvene a koje bi mogle biti, o stvarima koje proglasimo crvenim, o stvarima koje prisilno proglasimo crvenim. Zatim sve to za zelenu, žutu, ljubičastu, narandžastu… Sve boje. I sve kombinacije. Onda oblici: zvezde, kvadrati, trouglovi. Počinje da razlikuje količinu i kakvoću. Shvata šta je tečnost, šta čvrstina, šta fluid, a šta gasovito stanje. Počinje da shvata ulogu broja. Postaje svestan povezanosti misli i njene artikulacije. Vidi vreme u svojim perspektivama i u celini. Odjednom zna šta je pre a šta posle, i da oba stanuju u večnosti.

Biva svestan svojih strahova: vidi Krakena, vidi plićak, vidi ljude. Ne izgledaju mu više tako strašno, ispunjavaju ga ogromnim čuđenjem. Čini mu se da će ceo iščeznuti u tom čuđenju, da će ono, zapravo, poprimiti njegov oblik i da će čuđenje postati on – plavi kit na odlasku svog ovozemaljskog određenja. Istovremeno, on shvata da postoji nešto, odnosno moralo bi postojati nešto, što ga nadilazi, što jeste on ali je veće i obuhvata njega kao njega, ali i sve ono što mu je padalo na pamet sa crvenom bojom i brojevima. Mora da postoji izvor svih tih misli, slika, odnosa. Zatim i ono što čini taj izvor mogućim, ali i sve druge mogućnosti koje se množe kao u igri naspramnih ogledala gde su perspektive beskrajne. I sam beskraj koji bi mogao (morao?) biti samo jedan veliki krug ili broj ili slovo ili biće.

Što su muke veće, on tim bolje i jasnije vidi razlog za postojanje sveta, celine i svakog, pa i najmanjeg, detalja. Vidi jasno i sebe u tom svetu. Biva mu, napokon, jasno ko je on i čemu je služio u toj beskonačnoj složenosti. Najveći bol za kog je neko biće sposobno, koji je uopšte moguć, sada postaje njegovo najveće blaženstvo. Sve se zgušnjava u Jedno i on to Jedno jasno vidi. Na kraju umire.

Tada dolaze neki ljudi. Oni vide samo ogromnu mrtvu, nasukanu životinju i stojeći pred njom pitaju se čemu je služio njen život. Jedan je filozof prirode, drugi biolog-ekolog, treći harpunar na kitolovcu, a četvrti radnik u komunalnoj službi. Svako vidi kitov leš na svoj način. Filozof propituje predsokratovski physis kao iskon odakle sve niče, raste i na kraju se tamo vraća. Ekolog navodi statističke podatke o broju preostalih plavih kitova na svetu i opominje na njihovu stalnu ugroženost i važnost za ekosistem okeana. Harpunar se čudi veličini primerka, kako je moguće da ga nisu sredili ranije. Komunalac naglas računa koliko će eksploziva biti potrebno da ga dignu u vazduh i koliko cisterni da speru krv i ostatke s plaže.

Napokon, kit eksplodira od gasa u svom telu i preplavljuje ih svojom prosutom iznutricom.

(Svi ćute. Bez ikakvog izraza).

MAJA: Misliš li zaista da umetnost nadživljuje umetnika?

ŽARKO: Ne, ništa ne ostaje posle smrti. “Reči umrlog čoveka preudešavaju se u crevima živih” rekao je u pesmi jedan pesnik o drugom pesniku[1]. Tako isto biva s leševima krava i mrtvim drvećem.

MAJA: Ništa ne treba onda raditi za ovaj svet?

ŽARKO: Valja nam se spremati za nešto bolje: večni san ili večnu diskusiju, kao Sokrat.

NELA: Ili sud Božji?

ŽARKO: Svakako.

NELA: Do tada nam valja napisati što je moguće više uptrebljivih, čak korisnih, rečenica.

MAJA: Iz dana u dan?

ŽARKO: Iz dana u dan.

 

SCENA DRUGA

NELA: I ja imam nešto novo. Mnogo bolje od Plavog kita. Umesto Plavi kit, ja kažem: Pravi hit! Zove se Dani leminga. Za one koji ne znaju, ja sam pokušala da se ubijem u sedamnaestoj. To je, verujem, ubrzalo razvod mojih roditelja.

DEJA: Zašto leminga?

NELA: To je ona životinjica slična hrčku za koju se veruje da u masi juri prema litici i skače u smrt. Mogu da potvrdim da su trenuci života koji su isticali iz mog tela s krvlju iz prerezanih vena izgledali kao te zverčice, brzo su skakale i gubile se u talasima nečeg nepoznatog.

DEJA: Ja sam te pronašao.

NELA: Bolje da nisi. Uvek radiš ono što ne treba.

DEJA: A ono što treba ne radim.

NELA: Veoma si inteligentan.

VANJA: E, da! Dejin Aj kju je 130.

NELA: Koliko ćemo puta da se divimo Dejinom Aj kjuu! Moj je jedva 90. I šta onda! On je propali student, a ja sam već slavna. Snimiće po meni i film.

VANJA: Stvarno? To je sjajno! Ko je režiser?

NELA: Nemam pojma, neki klinac. Biće kao Princ plime iz ugla Savane Vingo.

DEJA: Snimaju filmove po ubicama i ludacima, pa šta.

NELA: Ti imaš svoj izgovor! Gležnjevi! Aj kju i gležnjevi jednako je moj brat. Jednako je njegova katastrofa.

LINA: Kakvi gležnjevi?

NELA: Bavio se tenisom, bio je veoma uspešan, mali šampion, a onda su počeli da mu otkazuju zglobovi. Sa zglobovima su mu propale i životne prilike.

DEJA: Samo potpuno posuvraćeni svet kao što je ovaj u kom živimo daje šansu takvim bednicama kao što si ti! Ti si pijavica na telu sveta-mutanta!

NELA: Divno, uspeo si pravilno da odrediš rodnu pripadnost bednika.

VANJA: A ne kao onaj sa Hipster Anom!

NELA: Ja, dakle, nisam bednik, nego bednica. Bravo. To je tačniji, tim dublji ujed!

ŽARKO: Ostavi je na miru. O čemu su “leminzi”?

MAJA: O curi koja je pokušala da se ubije.

DEJA: O čemu drugo!

NELA: O kretenu sa lošim gležnjevima ne bi niko čitao!

ŽARKO: Zašto je pokušala tako nešto?

NELA: Naoko nema razloga. Priča počinje u bolnici gde je junakinja na oporavku. Sledi njen razgovor s terapeutistkinjom. Njoj otkriva da je najviše rastužuju izneverena nadanja. Posramljena nadanja, tačnije. Tako da se ne usuđuje bilo čemu više da se nada. Ona dalje priča kako je jednom bila na moru s roditeljima i s bratom. Trebalo je da se provozaju dužobalnim brodićem koji se zvao…

DEJA: Popaj! Nije moguće!

LINA: Šta je Popaj?

NELA: To nema veze sa stvarnim događajem. Popaj je bio okidač.

LINA: Ko je Popaj?

ŽARKO: Psst, čućeš. Nela, pričaj dalje.

NELA: Trebalo je da se provozaju brodićem s nacrtanim Popajem, ali njoj je te noći pozlilo. Završila je u bolnici i jedva se izvukla.

LINA: Šta joj se desilo?

ŽARKO: Ne znam. Neko trovanje vodom, izgubila je mnogo tečnosti povraćanjem i prolivom, primila je osam flaša infuzije.

NELA:  Kada se oporavila, bilo je vreme za povratak kući. Imali su rezervacije za voz. Spavaća kola. Nijednom nije pitala za Popaja, ali sve vreme se nadala da će se makar malo ipak možda svi zajedno provozati. Duboko, duboko se molila u sebi… Ipak, došao je dan kada su morali da otputuju natrag kući. U vozu, noću dok su svi spavali, ona je plakala, gušila se od suza… Sve njene suze od tada imale su svoj kamerton u tom bolnom izeveravanju. Svemu posle je pristupala sa sumnjom, mučnom gravitacijom unapred očekivane nesreće i neuspeha koja ju je držala prikovanu za dno svake nade.

LINA: To je tako tužno…

MAJA: Šta je rekla terapeutistkinja?

DEJA: Ništa. Izmerila joj je Aj kju!

MAJA: Opet Aj kju, ja stvarno…

ŽARKO: Čemu tolika srdžba. Aj kju, pa Aj kju. Ja, na primer, nikada nisam izmerio svoju inteligenciju.

LINA: Kukavice.

ŽARKO: Nemam šta da merim. Ja sam zapanjujuće glup.

NELA: To je njegova poslovična zamka. Hoće da nas navede da kažemo kako je svako merilo za tako kompleksnu stvar kao što je pamet po sebi glupost.

DEJA: Pamet nije isto što i inetligencija.

NELA: Na kraju se svodi na isto.

ŽARKO: Moj drug s fakulteta koji je bio student generacije imao je veoma nizak Aj kju. Ali niko to nije uzimao preozibljno.

NELA: Sada je to veoma važno.

LINA: Kome?

NELA: Svima. I vi sada posmatrate mog brata drugim očima. Do pre par minuta sigurno ste o njemu mislili jedno, a kada ste saznali za njegov Aj kju, nešto sasvim drugo. Simpatije ovog stola su naglo otišle k njemu!

DEJA: To je to! Ljubomora! Mlađa sestra zamera starijem bratu roditeljsku ljubav.

NELA: Oboje su te više voleli od mene.

ŽARKO: A, ne. Ja sam vas oboje isto mrzeo. Gadili ste mi se s usranim pelenama, povraćanjima, slinama… Mislio sam da ću umreti od gađenja.  Niste mi bili ni elementarno slatki, čak ni simpatični. Tako ćoškasti i musavi… O, deco moja, kako vas je lako mrzeti!

NELA: Hoćete li da kažem kako završavaju “Dani leminga”.

ŽARKO: Ne moraš. Ona se na kraju ubija. Savanu Vingo spasio je njen brat, Princ plime. Tvoj brat koji te je spasio za tebe nije niko. Zato je tvoj rad tako nezreo. Misliš da je hrabrije otići u smrt nego voleti nekoga. Plašiti se sreće najgora je vrsta kukavičluka.

NELA: Baš si mi sasuo…

ŽARKO: Previše sam vas štedeo. Vreme je da odrastete. Meni, ni bilo kom drugome, više ne morate ništa da dokazujete. Biti depresivan uglavnom znači biti nezreo. Zrelost pruža brojne mogućnosti sublimacije potištenosti. Nikada nisam bio depresivan. Uvek sam plivao protiv struje. To iscrpljuje, ponekad razljućuje ili rastužuje, ali nikada ne zaustavlja. Potištenost je zaustavljanje. Kada staneš i ne možeš da se pomeriš.

SCENA DRUGA

(Svi likovi osim Žarka potišteno sednu. Tišina).

ŽARKO: E, videćete! Sutra ću otići u Hipster Anu i reći Šonetu da mi ponjuši govna!

LINA: Ne zaboravi, dragi, ti si bez posla.

NELA: Šta? Dao si otkaz u školi pre nego što si dobio posao kod Ane?

LINA: Ne samo to, na nastavničkom veću pred svima je hladno, metodično saopštio koliko nas sve mrzi…

ŽARKO: Ne mrzim tebe, tebe volim.

LINA:…koliko ih mrzi, bez uzimanja vazduha u potpunoj tišini pred tridesetak ljudi koji nisu ni disali, sasuo je svu svoju mentalnu kanalizaciju. Nazvao ih je mediokritetima, poluinteligentima, kukavicama, moralnim i mentalim patuljcima, intelektualnim Liliputancima, zločincima, uništiteljima omladine… Onda se osvrnuo na sebe. Rekao je da je svaka šuša za tim stolom moralna i intelektualna gromada u poređenju s njim. Da je on najveća kukavica i lažov, da je protraćio sve svoje talente i da će zbog toga ispaštati u večnosti. Zatim je kleknuo! Kleknuo i zatražio od svih oproštaj. Onda je ustao i mirno napustio salu.

DEJA: Nisam znao da si toliki bednik!

NELA: On je ludak. Zašto se ti smeješ. Gle, pa ona se zacenila. Moj otac je beskućnik bez posla, a ona se smeje.

MAJA: Hipster Ana!

VANJA: Prodakšn!

DEJA: Njušimo, njušimo, njuuuušimo….

MAJA i VANJA: Šta? Šta?

DEJA: Žarka lažova! Linu lažljivicu!

NELA: Kako! Kako!

DEJA: Ma, lažu sve vreme. Nije dao otkaz u školi, nije bez posla, ko zna postoji li uopšte i taj Šone i Hipster Ana.

ŽARKO: Šone je moj najbolji drug iz detinjstva. Umro je prošle godine.

NELA: Kako da nikada nismo čuli za njega.

MAJA:A Hipster Ana?

ŽARKO: To je naslov moje nove drame.

(Pauza. Ne izgleda da je gotovo).

NELA: Lažeš. On je ipak dao otkaz u školi, sutra ide tom Šonetu. Hipster Ana postoji. Čula sam za njih. Proizvode svašta.

MAJA: Zašto lažete?

ŽARKO: Zato što više ne znam šta je istina.

SCENA TREĆA

DEJA: Pogledajte mene! Molim vas! Ovde niko ne gleda u mene! Zar sam nevidljiv? Zašto se bilo koja vrsta napora odmah vezuje za neku ambiciju? Ja nisam ambiciozan i za mene u ovom svetu ostaju samo mrvice. Zašto moram da dovedem sebe do samrti da bih bilo šta važno uradio? Meni ne treba mnogo, odista sam zadovoljan s malim, ali svet mi ne da ni to malo.

ŽARKO: Zato što zakopavaš svoje talente, sine. I to malo će ti se oduzeti i dati onom ko ima mnogo.

DEJA: Dobro, hajde da vidimo: moj talenat za tenis…

NELA: Opet gležnjevi…

DEJA: Preskačemo tenis, idemo na školu. Da li sam u bilo čemu bio posebno nadaren?

ŽARKO: Umeo si da govoriš.

DEJA: Umeo sam da obmanjujem nastavnike svojom slatkorečivošću imitirajući tebe. Od reči do reči sam ponavljao ono što si mi govorio o raznim temama. Ja sam te pomno slušao samo da bih imao svoj mir.

NELA: Uvek sam znala da si ti jedan veliki falšpiler. Mama i tata su ti se divili, ali ja sam znala. Tačno sam znala da ćeš propasti na faksu. Zašto? Zato što si sitni prevarant. U samo malo većoj igri ti se gubiš i ispadaš.

DEJA: Nemam svoje mišljenje o stvarima koje me ne zanimaju. Mnoge stvari me ne zanimaju ili mnoge stvari koje druge zanimaju.

ŽARKO: Šta tebe zanima?

DEJA: Ja sam prestao biti radoznao kada sam završio srednju školu. Nije me ama baš ništa zanimalo. Slušam Sappy od Nirvane s Vanjom. Šetamo opustelim delovima grada, tamo gde je nekada bila periferija.

MAJA: To je sve tako viđeno. Vanilla sky! Od pabiraka neproverenih Žarkovih sećanja ti konstruišeš svoj savršeni život. Nije čudno što ti iskaču kojekakve strahote. To je normalna aritmija u tako nenormalnom životu.

NELA: I tvoje kulturološke asocijacije su tatino delo. Ti sve povezuješ veoma prosto, sistemom neposrednih poređenja.

DEJA: Dugo sam imao utisak da ste svi vi samo fantomi u mojoj glavi.

ŽARKO: Ljudi sa sličnom dezorijentacijom vladaju svetom.

NELA: To nije nikakva uteha.

DEJA: Najstrašnije od svega je osećaj da ne mogu da odem kad hoću, da ostavim za sobom nerešene nedoumice i samo nastavim dalje. Ka nekoj pouzdanijoj izvesnosti.

LINA: Zašto niste otišli nekud u inostranstvo?

NELA: Zato što nas je otac previše vezao jezikom. Izvan neposredne, zasićene jezičke situacije mi smo kao ribe na suvom.

VANJA: Tolika obuzetost sobom? Jeste li ikada razmišljali da pišete o nečemu što nema nikakve veze s vama ili što ima veoma male veze? Na primer, nešto istorijsko ili po tragu nečije sudbine, nešto gde biste morali malo istraživati? Izvesnost u kojoj ne morate da napuštate jezik?

NELA: Prezirem istraživačke pisce. Prezirem dokumentarnost i doslovnu faktografiju. Sve mora biti izmišljeno. Zato je fikcija, zaboga! Postoje uzorne istoriografske studije i monografije koje volim da čitam, ali ih ne pišem. Ako me inspirišu, to je zbog nečeg samo meni važnog i bez ikakve veze s njima kao studijama, još manje sa stvarnim događajima i ličnostima. Mogući su citati, odlomci koji služe da se popune nebitni delovi, ali srž moga pisanja je u fikciji, mentalnoj slici o nekom sadržaju koji me pokreće s mrtve tačke. Moje pisanje van sebe sama nema nikakvu drugu misiju. Ne želim ikoga da poučim, informišem, razonodim. Pišem zato da isteram iz sebe demone koji me opsedaju i ne daju mi mira. Oni me napuštaju tek kada ih uobličim u književni tekst. Kada završim s pisanjem ponadam se da više nikada neću morati time da se bavim. Ja ne samo da mogu bez pisanja, nego žudim za tim da više nikada ne moram da pišem. To je tako mučenje…

ŽARKO: Moj talenat je bio i ostao polovičan. Nisam stekao nikakvo životno iskustvo, s druge strane nemam nikakav jedinstveni politički, religijski ili filozofski pogled na svet. Imam potrebu da saopštim baš to, da nemam šta da saopštim!

SCENA ČETVRTA

LINA: On nije nikakav analtičar. To znaš, zar ne? On sutra ide u tu Hipster Anu da radi kao vozač telehendlera. Ako ne izdrži probu, staviće ga u pakeraj ili za kurirski posao. Možda čak ni to…

NELA: Oh, jadni tata…

LINA: I još nešto, Nela. Zatekla sam ga s pištoljem u ruci!

NELA: Tata!

ŽARKO: Igrao sam se, razmišljao…

LINA: Plakao si, ruke su ti drhtale! Bacila sam se na tebe!

ŽARKO: Morao sam da nešto promenim. Okrenuo sam broj mog školskog i pitao…

NELA: Šta si ga pitao?

ŽARKO: Mogu li da budem tvoj rob?

NELA: Rob?!

DEJA: Šta je on rekao?

ŽARKO: Šta umeš da radiš, robe?

NELA: Stvarno?

ŽARKO: Da. On je surovi kapitalista. Mnogo gori od robovlasnika.

NELA: Šta si mu odgovorio?

ŽARKO: Izrecitovao sam mu ceo spisak koji je Leonardo poslao Ludoviku Moru. Tamo je sve šta ume da radi, od inženjerije, hidraulike, vajanja, slikanja…

DEJA: Nije upalilo?

ŽARKO: Nije shvatio…

NELA: Baš me čudi. Hipster Ana!

VANJA: Produkts!

ŽARKO: Rekao je da dođem. Da me onjuši…

NELA: Da te onjuši?! Valjda da te vidi, čuje, čak i opipa.

ŽARKO: Ne, baš da me onjuši.

MAJA: Šta je taj tip, rotvajler?

ŽARKO: Rekao je da može da nanjuši kad je neko smrad.

DEJA: I on ti je bio dobar drug u školi?

ŽARKO: Nismo se podnosili. Zvao me je Žare Govno, a ja njega Šone Smrad.

NELA: Kako… Kako… Ti sutra zapravo ideš…

ŽARKO: Da, na njušenje…

DEJA: Čemu onda ova crna svetkovina?

NELA: Ti…Ti se opraštaš od nas! Ti ćeš da se ubiješ kad mi odemo! I ti s njim? Vi se opraštate od nas. Vi se noćas ubijate!!!

(Postepeno zatamnjenje. Mrak. Kada se isto tako postepeno svetlost pojavi, ona je prigušena, plavičasta, sugeriše na svet mrtvih.).

PETI ČIN

SCENA PRVA

(Sve je isto. Drugih likova nema, Ostala je samo Maja).

MAJA: Žarko nije dobio posao u Hipster Ani produkts. Njegovog druga Šoneta ubili su u sačekuši uterivači dugova iz podzemlja iste večeri dok smo slavili Žarkov novi život. Žarko se naredne večeri obesio. I Nela se ubila. Deja, ovog puta, nije stigao na vreme. Da je imao bolji i brži prevoz možda bi stigao. On i Vanja su napustili zemlju. Lina je ostala sama i počela da uzgaja cveće na terasi. Ja sam sakupila Neline radove i sve ih objavila u dve knjige. Njen roman Dani leminga dobio je nagradu. Postao je bestseler i mnoge tinejdžerke su pokušavale na liče na Nelu. Nelina frizura, crna sa šiškama, osvojila je srca dark tinejdžerki. Pročitaću vam poslednje rečenice Dana leminga. Meni su veoma drage…

(Čita i suzdržava se da ne zaplače): Da može da se vrati i nešto ispravi, verovatno bi posle kraćeg razmišljanja odbila bilo šta da menja. Mogla je jedino sama da se promeni. Nazvala je brata. Dugo su razgovarali i smejali se kao nekada, glupostima i sitnicama. Zatim je nazvala majku, rekla joj je da je voli i kako će sve biti u redu. Potom oca, podsetila ga je na svoj tekst koji mu je poslala na redakturu. E, da. Palo joj je naposletku na pamet šta bi promenila. Ono popodne. Učinila bi sve da ne bude tako bolesna. Mogla je i tada kao mala da se ne prepusti odmah bolesti nego da je odlaže koliko je trebalo. Dan, dva, možda i celu sedmicu. Otišli bi na đir Popajem. Bilo bi divno. Tog dana bilo je sunčano uz vrlo malo vetra. More je bilo namreškano, brodić je s lakoćom polovio lagano se ljuljajući na malim talasima. Brat i ona bi se naginjali nad ogradu, gledali bi presečenu morsku vodu i penu, smejali bi se i pokazivali lepe predele na obali koji se mogu videti samo s mora. Majka bi uživala na suncu, lepom, golom preplanulom rukom bi čuvala svoj slamnati šešir da ne odleti s vetrom. Imala bi naočare za sunce i ličila bi na slavnu glumicu na svojoj luksuznoj jahti. Otac bi ležerno pušio i sa zavodničkim osmehom čistog zadovoljstva gledao čas pučinu, čas litice i predele na obali. Imao bi na sebi mornarsko odelo i kapu skipera sa sidrom u amblemu. To bi bio savršeni dan njenog života. Dan posle kog bi sve bilo drugačije.

Možda se, na kraju, ne bih razbolela. Možda bi svi ostali zajedno. Zauvek. Dragi moj Bože, ako mogu nešto da promenim, to bi bilo to popodne. Jedno jedino popodne. Mali dužobalni brod i moja porodica na okupu. Samo to.

(Maja spušta ruke uz telo sa Nelinom knjigom. Priklanja glavu na prsa. Postepeno zatamnjenje. Mrak).

ŠESTI ČIN

SCENA PRVA

(Žarko, mlad, i Nela, devojčica. Drže se za ruke u sivom pejzažu gde se neprekidno čuje jauk vetra. Žarko nosi svetiljku koja jedva da baca neko svetlo).

NELA: Šta je to starost, oče?

ŽARKO: Postoje dve vrste: mudra i luda.

NELA: Kao device?

ŽARKO: Kao device.

NELA: One koje nisu ponelje ulje…

ŽARKO:…To je starost koja ima sve (ili nema pa žudi) osim onog najpotrebnijeg.

NELA: One druge su pak…

ŽARKO: …Starost koja ima samo ono najpotrebnije. Starost je smanjivanje. Bolje: svođenje.

NELA: A najpotrebnija je mudrost?

ŽARKO: Da, ali tu je glavni upitnik. Šta je mudrost ako su device već bile mudre pre dolaska Ženika? Nešto ih je pre Njegovog dolaska već činilo mudrim: to što su se pripremile za Njega i što nisu ludima otkrile glavnu stvar. Mudre zmije pobeđuju bezazlene, priglupe golubice, ne mole Ženika da svi malo pričekaju da lude kupe ulje pa da svi zajedno uđu u ložnicu. Vrata se zatvaraju. Ludice ostaju zauvek napolju.

NELA: Ima li mesta za sve?

ŽARKO: Ima. Svi su pozvani, samo nisu svi izabrani.

NELA: Kalvinizam se napaja takvim čitanjem.

ŽARKO: Pogrešno. Mudrost uspešnih devica čini između ostalog njihovo mudro planiranje. Bez toga bile bi iste kao lude. One su izabrane jer su imale svadbeno ruho. One nisu rođene s njim već su ga izatkale, nabavile, kupile i spremile za svadbu.

NELA: Čekaj, kako su ga tkale kada se ni Solomon ne obuče u ruho jednog običnog ljiljana.

ŽARKO: Tvorac je obukao ljiljan. Obukao je i mudre device. One su kao i ljiljan, ali na svoj način kao slovesna bića, učinile samo ono što je po Njegovoj svetoj volji. One su htele da budu kao ljiljan.

NELA: One glupe dakle to nisu htele.

ŽARKO: Ne znamo da li nisu htele ili nisu mogle ili nisu znale. One su čekale da uđu u ložnicu i ništa više. Kao onaj koji je već ušao pa bio izbačen jer nije imao svadbeno ruho. Da je znao…

NELA: Da je znao, bio bi mudra devica.

ŽARKO: Tako je!

NELA: Ti i ja sada imamo ulja. Sada kada je prekasno za sve.

ŽARKO: Da, mi sada imamo ulje. Imamo ga toliko da nam se svetiljke više nikada neće ugasiti. Videćemo sve vreme kuda pešačimo po ovoj oluji.

NELA: Plašim se, tata!

ŽARKO: Ne boj se. Aveti se plaše svetla.

NELA: Plašim se, tata. Tako je sivo i hladno. Vetar zavija kao neka zver.

ŽARKO: Ne boj se. Evo podići ću malo svetiljku videćemo za koji korak više napred… Mi ipak imamo svetlo… Držim te čvrsto. Nećemo se izgubiti dogod smo zajedno… Hajdemo!

(Pogled na njih dvoje otpozadi. Pribijeni jedno uz drugo nestaju u sivoj mećavi, svetiljka još malo svetli, a onda i to svetlo nestaje).

KRAJ

[1]               V. H. Odn u pesmi U spomen na V.B.Jejtsa, prev. S. Brkić.

***

O Čedomiru Janičiću, podsetimo: Rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao istoriju umetnosti. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima i onlajn portalima. Zastupljen u nekoliko regionalnih zbornika proze i poezije. Nagrađivan. Objavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine i izmenjeno štampano izdanje pod istim naslovom u izdanju Gradske biblioteke Karlo Bijelicki, 2018. Radi kao kustos Gradskog muzeja Sombor.

----------

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Kultura
sreda, 03 februar 2021 20:55

Čedomir Janičić: OSKAR JE POJEO TAMARU

(Dramolet ili patafizička brzalica)

„Jabuke uvek gledaju, vide”.

Marko Č.

Lica:

Glas 1

Glas 2

A

B

Mesto: Na dodeli nagrade Zlatni rezač.

Vreme: nagrade rezač dodeli Zlatni Na.

Mrak.

0.

(Žamor).

Glas 1: I..? Zašto dobija Zlatni rezač..?

Glas 2: Na raskrsnici, tamo dole, naišao je na znak: Balansiranje guma. Jednostavnom intervencijom promenio je natpis u: Lansiranje uma. Kako su službe za signalizaciju otišle u stečaj, taj natpis je ostao kao deo stalne gradske scenografije…

Glas 1: Čudna mi čuda, naduo se kao da je napisao Oskar je pojeo Tamaru!

1.

A: (Iz žamora, nerazumljivog dovikivanja, opšteg šuma neke gužve u zatvorenom prostoru, iz razgovora koji neko vreme već traje): … Pa, kad već toliko citirate, dragi moj mladi kolega, trebalo bi da ste čitali Oskar je pojeo kokošku?..

B: O, da!.. Kako da ne… Svakako, svakako!…

A: Hm? Kako, kako?

B: Znam na šta ciljate!

A: Mislite, ona scena…

B: Mmm, daaa…

A: Hm? Kako, kako?

B: (Oprezno) Mislite, ona scena..? Baš ona?…

A: Svakako!

B: E?

A: Šta drugo? Šta drugo, pobogu čoveče?

B: Odmah sam znao, ali za svaki slučaj…

A: Za svaki slučaj – šta?

B: Mislim… naravno, jabuke, ali ipak…

A: Hm? Kako, kako?

B: (Sine mu) Pa da! Scena! Ceo sto pokriven jabukama… …

A: …koje je neko samo načeo jednim zalogajem…

B: …rđa koja se nahvatala na ogrizotinama…

A: … na istom mestu kod svake…

B: … dvadeset i sedam komada…

A: …uredno složene u tri reda po devet…

B: Zagonetka nad zagonetkama!

A: Savršeno!

B: Da?..

A: Zašto je neko te jabuke tako uredno složio?

B: Neko ih je procenjivao?

A: Katalogizovao..?

B: Mislite: neko?

A: Svakako!

B: Da, da, neko… Svakako!

A: Ali..?

B: Ali – šta?

A: Ali tom katalogizacijom one su pojedinačno postale bezvredne…

B: Opit ih je uništio da bi se uveo red u primercima njihove vrste…

A: Opit je način da neko uvede red…

B: Neko uvodi red tamo gde mu nije mesto…

A: U jabukama koje je neko već obrao..?

B: Red i njegovo mesto, njihov međuodnos, određujemo mi i niko drugi.

A: Ali, ko je onda grizao one jabuke..? Nismo, valjda, mi?…

B: Onaj ko ih je obrao…

A: Ko ih je obrao?..

B: Onaj koji je hteo da ih ispita griženjem?

A: Ali, zašto je hteo da ih ispita na takav način?

B: Zato što je verovao da će jedino griženjem doći do rezultata koji ga zanima.

A: Da li je grizao nasumično?

B: Ne.

A: Dakle, odgrizao je uvek isti komad na istom mestu iste vrste jabuke. Ovo otkriva veliku pažnju onoga ko se za taj eksperiment pripremao…

(Pauza).

B: Ma, sjajno! Zaista… Kakav um!

A: Hm? Kako, kako?

B: Kakvo blistanje! Eto zašto dobijate Zlatni rezač, veličanstvenu nagradu Patafizičkog instituta!

A: Mmmm, daaaa… Još i ovo: zar je bilo neophodno tako varvarski ispitivati jabuke?

B: Ko može na temelju jednog ugriza da sudi tako surovo konačno?..

A: Zašto se sudi i proglašava istinom samo ono što učinimo očiglednim putem opita..?

B: Zar se ne možemo prosto dogovoriti?

A: Kao Hobsov Levijatan i Bojlova vazdušna pumpa?

B: Ipak, možda smo na pogrešnom tragu..?

A: U drami nijedan lik ne obraća pažnju na jabuke… Dogovor je nemoguć.

B: Njih je tamo neko ostavio sa namerom da eksperimentiše mimo osnovnog toka radnje…

A: Štaviše, najbanalnije deonice teksta teku baš u toj sceni…

B: Istina, dok govore svi zure u te jabuke…

A: Primetili ste kako nijedan lik ne gleda onom drugom u oči..?

(Kratka pauza).

B: Kako ste to uspeli da zapazite?…

A: Gde su uprti svi ti pogledi nego baš u jabuke..?

B: Pa, da..!

A: Ipak, proverio sam… (Za sebe): Ili možda nisam…

B: I niko ne propušta u scenografiji da stavi na sto posred scene ravno dvadeset i sedam jabuka, u tri reda po devet…

A: …sa po jednim odgriskom…

B: I one duge, duge pauze…

A: Da, to pre svega, a ne samo zurenje…

B: O, kakav sjajan opit oko koga se vrti čitav univerzum malih bića te drame!..

(Pauza, duža, olakšanje).

2.

B: No, bez obzira na sve, ta scena je veličanstveni trenutak za svetsku dramu!..

A: Da, kolosalno!..

B: (Poverljivo, ležerno, lažno): Sa vama je blaženstvo razgovarati! Vi ste zaista jedan od retkih ko je čitao Oskar je pojeo Tamaru…

(Pauza, napeto).

A: Mislite: kokošku?

(Pauza, napeto).

B: Da, tako sam rekao!

A: Ne, niste, rekli ste nešto drugo.

B: Kako? Ubeđen sam da sam rekao pravi naslov.

A: Moguće da ste rekli pravi naslov, ali izgovorili ste nešto drugo.

(Pauza, napeto).

B: Nešto drugo ne može biti pravi naslov.

A: Da li ste sigurni?…

(Pauza, napeto).

B: Malo mi je neprijatno…

A: Zbog čega?..

B: Hteo sam da vas proverim… Malo…

A: (Vatreno, iz sve snage): Mislite moju budnost? Moju spremnost i zasluge za visoko priznanje, moj samopregor uprkos svemu i uprkos svima!!! Moj…

B: (Pomirljivo): …I to, i to, ali i vaše znanje. Sada znam sigurno da ste delo pročitali…

(Pauza, olakšanje).

A: Nisu vas ubedile jabuke?..

B: (Odjednom nervozno): Neeee… To je, nemojte se ljutiti, tako jeftin trik… Jabuke su uobičajena intelektualna poštapalica – sa povesnim pedigreom, kako obično kažu… Mogli ste se dosetiti bez čitanja…. Samo zurenjem… Mislim, jabuke… Neko je ostavio jabuke, jabuku, uopšte, mislim… Jabuka… Ha, ha, ha… Hajte, molim vas…

(Pauza).

A: Onda vam moram priznati još jednu stvar…

(Pauza).

B: Recite, mislim da znam o čemu je reč…

(Pauza).

A: Ja to delo uopšte nisam pročitao…

(Pauza).

B: Pha, ha, ha!.. Znao sam! Odlični ste… Ma sjajno! Jabuke i sve ostalo?! Molim vas… Pha, ha, ha!…

(Pauza).

A: A siguran sam u još nešto!

(Pauza).

B (Histerično): Recite! No, recite već jednom! Zašto ćutite!? O, recite kad vam kažem!!!

(Pauza).

A: Niste ga ni vi pročitali!

(Pauza).

B: U pravu ste! Zaista ste neverovatni, sjajni!..

(Pauza).

A: A znate li zašto nismo pročitali dramu Oskar je pojeo kokošku i zašto se ne možemo setiti ni imena njenog autora?..

B: (Glas prelazi u preterano uzbuđeni falset): Pa ovo je vrhunac!!! Recite, kažite, izgovorite, divni, divni čoveče!!!

A: Pa, zato što ta drama ne postoji! Njen autor, ako ga uopšte ima, u ovom trenutku ni ne zna da će je napisati…

B: Ma, bravo, bravo!!! Samo…

A: Samo?..

B: Njen autor ne zna da će je napisati zato što ne postoji… Nema autora, nema ni dela…

A: O, jeste li sigurni u tu tako olako izrečenu tvrdnju?..

B: Autor i delo stoje u odnosu kokoške i jajeta… S tim što se procenjuje starost njihovog nepostojanja. Čije je nebiće starije? Odnosno, šta je starije: autor koji ne postoji ili delo koje nije napisano?.. Nepostojeći autor, samim svojim nepostojanjem, jede sebe i svoje nenapisano delo. Pojeo je i kokošku… To je neko ujedinjujuće antinačelo – kokoš-jaje, ono se diferencira u pojedinačne kokoš i jaje, odnosno autora i njegovo delo, jedno i drugo, odnosno ni- jedno-ni- drugo…

A: …Mogućnost da nepostojeći autor napiše nepostojeće delo ravna je mogućem, stvarnom autoru koji se baš u ovom trenutku sprema da napiše svoje delo, ali samo ako su stvarni autor i stvarno delo najpre bili nepostojeći, pa tako i jedino mogući, što će reći da je nemogućnost jedino izvesno postojanje, to jest ono koje ukidajući antinačelo ukida i pitanje šta je starije: kokoška ili jaje, Oskar ili Tamara, patafizika ili metafizika…

(Bučan aplauz, poneki zvižduk).

A: (Kroz smeh koji smiruje napetost): Ne, ne.. Ne bojte se… Niko nije sam sebe pojeo. Kokoš i jaje, Oskar i kokoška, Oskar i Tamara, tajanstveni odgrisci jabuka, staloženost likova koje niko i ništa ne remeti u spokojstvu njihove beznačajnosti…

B: (Kao i A): Sav svet je tempirano preživljavanje, korak po korak, na hiljade, na milione malih smrti pre one velike konačne kada više ništa nije važno, kada se prepustimo večnom eksperimentu nepobrkanih imena, dobro prostudiranih sudbina, tačno ispričanih priča… Lica svih onih koje smo ma i jednom u životu ugledali što na javi, što u snu, što u knjigama, što na filmovima, što u varkama oka i atmosferskim fenomenima…

A: Sva ta lica, sva ta draga lica postaju jedno – ono u koje smo uneli najviše ljubavi, najviše života, hrabrosti da bezuslovno volimo. Ovu nagradu, Zlatni rezač, draga, iskrena publiko, posvećujem uspomeni na svetski Patafizički institut i njegovog nezaboravnog, doživotnog predsednika –  Alfreda Žarija!..

(Muk).

(Mu).

(M).

Kraj

---------

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Kultura
četvrtak, 31 decembar 2020 21:59

Novogodišnja priča za vas

Čedomir Janičić: NOVA GODINA

~ . ~

* Odahnuo sam. (Čula sam te!) Rekoh, odahnuo sam. (Znam, kažem da sam te čula). Ne zanima te od čega sam odahnuo? (Ne, ne zanima me). Zidovi su hladni, predmeti u kući, čak i knjige, sve je ledeno kao da je stajalo napolju… Prsti, nos, uši – sve je sleđeno, ali ništa ne osećam. Ni bol. (Skuvaj čaj). Pije ti se? (Ne, ali tako ćeš se ugrejati). Ne verujem. Uostalom, čekam vreme za večeru. Tada bih mogao da skuvam i čaj.

Danas, na poslu, nosio sam neke teške stvari s drugog sprata u prizemlje, u arhivu, i mogu ti reći da sam se baš ugrejao. Skinuo sam džemper! Čitavo telo posle mi je utrnulo od umora, ali prokletu hladnoću više nisam osećao. Naprotiv! (Šta te sprečava da vežbaš ili cupkaš, evo sada i ovde?) Glupo je… (Zašto?) Ne da mi se, ne znam… Ne mogu da sedim; ni da pišem ni da čitam; mislim i govorim, a govorim sam sa sobom, samo kratkim rečenicama koje brzo gube dah i polet. (Oh, nije moguće!) Samo da mi se po ovom ledu ne pojavi neki teži rebus. (Ko bi tebi dao takav rebus?) Ne znam. Uvek postoji neko kome je strast uznemiravanje ranjivih, smrznutih danguba. (Nervira me tvoje glasno zevanje). Znam, i mene, ali tu ne mogu ništa. Taj odvratni zevni izdah učitan je u moje ponašanje i karakter kao i tvoja osobina da na pitanja ponekad odgovaraš pitanjima. (To je takođe odvratno? Zapušten si. Veoma). Biće bolje kad malo otopli. Tvoja pitanja odvratna? Ne. Meni je ta tvoja osobina oduvek bila simpatična, ali… Drugima se nije dopadalo. (Drugima? Mislim da znam kome). Da, Liza. Znam da se mrštiš i odmahuješ rukom. Ali, pogledaj početak vašeg druženja… (Liza i ja imamo duži staž međusobne mržnje nego prijateljstva. I ti vrlo dobro znaš zbog čega, to jest zbog koga). Ipak, i jedna i druga dale ste najbolje od sebe kada ste bile zajedno. Prijateljice. Lepotice. Pametnice. Hipatija i Sofija Kovaljevska. (Romantične tvoje nesvestice! Liza nikada nije postavljala nikakva pitanja. Daleko je ta bila od naučničkog tipa). Možda ne tako neposredno, ali jamačno je, i to ne tako retko, propitivala sopstvenu savest i tuđe motive. Ono što bi izgovorila u prilikama kada bi joj bilo stalo da nešto kaže odista je nalikovalo na tačan verbalni prevod tog procesa. Ti si, s druge strane, bila u večitoj panici od definitivnih odgovora. Govorila si kako konačni ishodi sa „da” ili „ne” nisu ništa drugo nego najpouzdaniji stubovi-nosači svakog istinskog pironizma. (Ja sam skeptik jer poverenje u nauci obično vodi u pogrešnom smeru, tamo gde nas odvlači sirenski zov naših strasti i preteranih očekivanja. Ali, tebi sam postavljala pitanja jer sam volela da te slušam. Čuvala sam te od grubosti “pironizma”. Pesniče. S tobom nikada nije bilo ovako hladno. Zaista, okna se smrzavaju. A ti i dalje zevaš). Od nervoze i hladnoće… Lizi si dokazivala nedostatke njenog propitivanja. Ipak, nikada nisam stekao utisak da se posle tvojih pitanja, kao ni posle drugih uostalom, vraćala na predmete koje je već pretvorila u čvrste stavove. (Oh, to je tvoja ideja? To da je Liza pomno razmišljala, a potom izlazila na agoru s plodovima zrelog i dubokog promišljanja!? Zaista to misliš?) Ne znam. Delovalo je tako. Odgovarala je na pitanja koje joj niko nije postavljao. Imala je izgrađen svetonazor… (Znaš šta! Liza je najobičnija… Ona naprosto nije imala nikakav svetonazor. Ja jesam). Znam. Plašili smo se tvoje tačne mašte. Svi smo manje-više bili neuspeli utopisti. Tvoj sistem sav od pitanja imao je nečeg egzaktnog, majeutičkog, ti si bila babica teškog porođaja novog jezika naše generacije. S tobom kao da nam je neki viši uzrok šaputao tačne odgovore u uši. (Vi ste se plašili? Ti i Liza? Zajedno?)… Dobro sad…

… Ali, pogledaj kako mraz šara po oknima veličanstvenom staračkom mrenom nehaja za sve spoljašnje! Ako ipak uspeš da nazreš neki trag dalekog predela iza te blistavobele lepeze od čistog, iskonskog leda, to će te smesta razočarati svojom običnošću i tupim mirom, pa neka po sto puta krošnje koprivića spavaju pod baroknim vlasuljama kao ostarele markize koje su svi zaboravili na kraju bala. Pogledaj tu galeriju predela i portreta sa severnog pola vaseljene, tu umetnost Hiperboreje koja svojom gromkom pobožnošću slavi led, kristal i jasnoću bledoplavih  prizora zamrznutih pustinja!..

(Imaš promrzline na rukama. Šake su ti ljubičaste i treseš se). Hladnoća je posvuda. Pobegnem joj samo noću, pod gomilom ćebadi i jorganima… (Prijatelju moj…)

… Nosio sam kapu s praporcima i šarena odela! Zasmejavao sam vas svojim darom da vaše bojazni svedem na nivo smešne sitnice. U tužnim prilikama davao sam vam zrno nade ekstravagancijom za koju je bila neophodna smelost. Lišio sam se brižljivog rada na stilu jer najbolji umovi moje generacije nisu razlikovali istinu od instikta i sve što je stajalo između umetnika i njegove krvi, kostiju, nerava, proglašavali su lažnim i dostojnim prezira. Uteha u ovoj tužnoj zabludi: nikada nisu mešali istinu i iskrenost… To bi nas sve ubilo.

(Iskreno, stil uvek stoji između utrobe i bodeža koji bi zbog nečeg da je prospe. Ali, to je nedoumica umetnika-ubica, duhovnih terorista. Ti si bio tužni klovn, kako si sam rekao). Ako u stilu nema mahnitog zadovoljstva bez svrhe i cilja, odista ga onda valja odbaciti, jer nas samo okiva dosadnim sitničavostima. A slutiti više ne umemo… (Zašto se optužuješ? Da li je moguće da si postao toliko gord da sve neispunjenosti i promašaje na svetu pripisuješ svojim greškama..?) Ne sve, samo svoje… Tvoje… Nismo imali vremena… Pomislio sam da si “otišla” samo da bi me kaznila… (Dobro, dobro, sada mi reci od čega si odahnuo). Mislio sam da nikada nećeš pitati… Otkazali su svi: prijatelji, kumovi, deca – na njih nisam ni računao… (Liza ih je naučila da idu tamo gde je veselo, gde su cvetne čašice otvorene za pčele koje lete tamo-amo)… Biću sam u kući za Novu godinu. (Nećeš. Tu sam ja). Zato sam odahnuo. Neću morati da palim peći. Skuvaću nam čaj. Sedećemo pred televizorom i smejaćemo se. (Ima li, uopšte, ičeg smešnog na programu?) O da, sve je smešno. Gorko, kiselo, slatko… Sve kao na meniju. (Pa hajde, onda! Uključi televizor i daj mi, kao nekada, neki dobar smeh)… Ej, šta je ovo? Čuje se vatromet. Ništa ne vidim od leda na prozorima. Hladno je. Veoma je hladno… (Srećno novo leto, ljubavi!) I tebi, ljubavi moja!

******

Čedomir Janičić, rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao istoriju umetnosti. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima i onlajn portalima. Zastupljen u nekoliko regionalnih zbornika proze i poezije. Nagrađivan. Objavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine i izmenjeno štampano izdanje pod istim naslovom u izdanju Gradske biblioteke Karlo Bijelicki, 2018.

Radi kao kustos Gradskog muzeja Sombor.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

..........

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

Izložba tapiserija iz Zbirke «Ateljea 61» (Napomena: Snovanje je način pripremanja osnove za tkanje; naslov ukazuje i na jubilej i na prilike za nove početke)

~ . ~

* U utorak, 24. novembra u 17 časova (sat ranije nego što je ranije bilo predviđeno - zbog novih mera koje je doneo Krizni štab), a kao što smo već najavili, u Galeriji savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor, biće otvorena izložba tapiserija iz zbirke petrovaradinskog Ateljea 61. Atelje 61 je jedinstvena ustanova u Srbiji za izradu, popularisanje i čuvanje tapiserije. Ovaj medij se na domaćoj umetničkoj sceni pojavio zahvaljujući delovanju umetnika Boška Petrovića i Etelke Tobolke, osnivača Ateljea 61

Posetioci će moći da vide dokumentarni deo o istorijatu nastanka Ateljea 61 zajedno s radovima Boška Petrovića, i tapiserije umetnika različitih generacija koje pokazuju snagu i nezavisnost ovog medija u tokovima savremene umetnosti.

Likovna jesen i Atelje 61 su vršnjaci, osnovani 1961. Njihova saradnja, nažalost, konkretizovana je samo jednom, 1965, na Petoj Likovnoj jeseni (posvećenoj tapiseriji). Na ovoj izložbi biće izložen rad Etelke Tobolke, tada nagrađen otkupnom nagradom Likovne jeseni.

Autorka izložbe je Jelena Đorđević, istoričarka umetnosti, kustoskinja Ateljea 61. Koautor je Čedomir Janičić, muzejski savetnik istoričar umetnosti Gradskog muzeja Sombor.

Posetioci će moći da posete izložbu svakog radnog dana, osim ponedeljka, od 9 do 19 časova, a subotom i nedeljom od 9 do 13, uz sve mere propisane odlukama Kriznog štaba Sombor u cilju suzbijanja epidemije.

Izložba će biti otvorena do 18. decembra.

(U slajdu ispod teksta pogledajte još jednu zanimljivu tapiseriju: Giga Đuragić - Bela ptica)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Gradski muzej Sombor

* U utorak, 24. novembra u 18 časova, u Galeriji savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor, biće otvorena izložba tapiserija iz zbirke petrovaradinskog Ateljea 61. Atelje 61 je jedinstvena ustanova u Srbiji za izradu, popularisanje i čuvanje tapiserije. Ovaj medij se na domaćoj umetničkoj sceni pojavio zahvaljujući delovanju umetnika Boška Petrovića i Etelke Tobolke, osnivača Ateljea 61

Posetioci će moći da vide dokumentarni deo o istorijatu nastanka Ateljea 61  zajedno s radovima Boška Petrovića, kao i tapiserije umetnika različitih generacija koje pokazuju snagu i nezavisnost ovog medija u tokovima savremene umetnosti.

Likovna jesen i Atelje 61 su vršnjaci, osnovani 1961. Njihova saradnja, nažalost, konkretizovana je samo jednom, 1965, na Petoj Likovnoj jeseni (posvećenoj tapiseriji). Na ovoj izložbi biće izložen rad Etelke Tobolke, tada nagrađen otkupnom nagradom Likovne jeseni.

Autorka izložbe je Jelena Đorđević, istoričarka umetnosti, kustoskinja Ateljea 61. Koautor je Čedomir Janičić, muzejski savetnik istoričar umetnosti Gradskog muzeja Sombor.

Posetioci će moći da posete izložbu svakog radnog dana, osim ponedeljka, od 9 do 19 časova, a subotom i nedeljom od 9 do 13, uz sve mere propisane odlukama Kriznog štaba Sombor u cilju suzbijanja epidemije.

Izložba će biti otvorena do 18. decembra.

(Napomena: Snovanje je način pripremanja osnove za tkanje; naslov ukazuje i na jubilej i na prilike za nove početke)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Gradski muzej Sombor

Čedomir Janičić

PLAGIJATOR

(Novo štivo Čedomira Janičića, višestranog umetničkog stvaraoca, izabrano među trideset ponuđenih književnih dela pisaca iz čitavog regiona, plasirano je u tek objavljenom, 41-42 dvobroju eminentnog Časopisa za književnost Balkanski službeni glasnik). Njegovu priču objavljujemo u celini

~ . ~

Branko Padobranski teškom mukom se probijao kroz masu. Mnoštvo razdraganih navijača, čitave porodice s malom decom, starci i mlađarija, svi su bili u žurbi da dočekaju naše zlatne odbojkaše na velikom gradskom trgu, ispred zgrade skupštine grada. Padobranski je proklinjao sebe što je krenuo uskom krivom ulicom koja je spajala dve glavne gradske saobraćajne arterije. Mogao je mirne duše da je zaobiđe, čak bi dobio na vremenu jer postoje i kraći putevi do Sv-ske. Masa je oduševljeno pevala himnu i brojne navijačke pesme. Jedan dečak u reprezentativnom dresu duvao je u pištaljku iz sve snage. Njegov otac, ništa stariji od njega, činio je isto, samo u plastičnu trubu. Hor zagrljenih pijanih momaka urlao je reči neke patriotske koračnice. Navijačke baklje osvetljavale su lica izobličena ljubavlju prema otadžbini.

Padobranski je najzad shvatio da će zakasniti. Nije više bilo vremena da se vrati i pokuša zaobilaznim putem. Biba će ga čekati samo nešto malo posle dogovorenog vremena. Nije priznavala ono: “akademskih petnaest minuta”. “Tu akademiju ja ne poznajem. Akademski svet kom pripadam stiže uvek na vreme”. Njen akademski svet je bio, naravno, na nekom dalekom, stranom univerzitetu premreženom gustim bršljanom. Padobranski je morao da stigne na vreme. Njegov doktorat bio je na tapetu novog saveta fakulteta. Časne umirovljene starine njegove mladosti sada su bili ili mrtvi ili daleko od vatre. Oni mu nisu zamerali što je dobar deo najvažnijih delova u svom doktoratu prepisao od svog počivšeg profesora. Za taj svoj rad je čak dobio i nagradu fakulteta. Sada je sve bilo drugačije. Došli su novi saradnici i traže dlaku u jajetu. Počeli su od njega jer nije imao nikog iza sebe, a njegovo mesto moglo je da se pretvori u veoma privlačnu sinekuru. Padobranski je osećao kako gubi tle pod nogama, ne zato što je bilo sve izvesnije da će bruka dovesti do poništavanja doktorata, već zato što neće uspeti da vidi Bibu, što će propustiti jedino dobro koje mu je preostalo u životu - zagrljaj sa ženom koju je voleo, a koja će za nekoliko sati biti u avionu za “možda zauvek”. Činilo mu se da je gomila ljudi sve veća, pokušavao je da se probije do zidova zgrada, ali oni su bili ispresecani prolazima odakle su navirale nove, gušće mase. Ljudi su nadolazili kroz prozore, vrata, tunele, pothodnike, pasaže, kao poplava, sve pokušavajući da što pre dospeju do trga gde su se očekivali naši zlatni momci. Reski i neprijatni zvuci urlanja, zapevanja, pištanja, trubljenja, pucnjeva, pretvarali su se sve više u potmulu buku, jedan isti ritam koji je sinkopirao u krvotoku nizom aritmija. Padobranski je sve više osećao slabost i potrebu da se onesvesti.

Njegov stari mentor, čovek blagog pogleda i sporih starovremskih pokreta, često ga je, još za vreme studija, zvao na ručak. Sećao se njegovog toplog doma u P-skoj, njegove brižne supruge i anemične kćeri, tužne smeđokose ružnjikave mršavice koja je trebala da mu postane žena, ali koja je umrla neposredno posle veridbe. Padobranskog su prihvatili, gotovo usinovili, očajni roditelji njegove nesuđene neveste. Profesor ga je uveo u svoju opuštenu i ne mnogo efikasnu koteriju, upoznao ga je sa svima koji će mu biti od koristi u napredovanju na fakultetu, poverio mu je sve svoje beležnice i uveo u poslove oko redakture. Posle profesorove smrti sav njegov arhiv pripao je Padobranskom. Doktorat je bio, manje-više, uopšteno priređeno profesorovo istraživanje. Zbog kratkih rokova Padobranski je određene delove, kao gotove blokove neke montažne građevine, prepisao iz ranijih profesorovih tekstova gde su problemi istraživanja bili tek u povoju. Ispalo je da je i profesor prepisao štošta iz inostrane literature, ali zar sve to nisu već bila opšta mesta? Posle elokvente odbrane - Padobranski je mnogo više govorio o profesoru i njegovom teškom putu nego svom doktoratu - okupljeni mentori, profesorovi prijatelji i njihovi asistenti, oduševljeno su aplaudirali. Ubrzo su svi nazdravljali šampanjcem. Stara profesorova udovica naročito je bila ganuta kada su je zamolili da posle odbrane kaže neku reč. Štucajući od plača i duvajući u nakvašenu maramicu ječala je: ”Miro, Miro moja!”

Mrak je obavijao više zone grada. Svetla je bilo samo do granica ulične rasvete. Masa je sada bila nedogledna. Lica su prolazila pored Padobranskog kao krupne pahulje mokrog snega. Bio je mokar od znoja, od vatre, od drhtavice. Snažni muškarac, sličan nekom sportisti, dovikivao je žensko ime, zviždao i skakao bezuspešno dozivajući nekog. U jednom trenutku naskočio je na Padobranskog koji se nije srušio samo zato što su ga sa svih strana držali zidovi od bezbrojnih tela.

Bibu je upoznao preko prepiske imejlom. Zatim su se sreli na konferenciji i postali ljubavnici. Biba je tek doktorirala, uspela je pre toga da se nesrećno uda za pisca u pokušaju koji ju je redovno tukao. Imala je dobre veze s novim ljudima na njegovom fakultetu. “Naravno, razgovaraću s njima, ali i ti moraš nešto da učiniš za mene”, rekla je mazno dok je njeno malo, veoma lepo stopalo klizilo uz njegove butine u restoranu gde su bili na večeri slaveći njenu stipendiju za postdoktorske studije u “možda zauvek”. “Ukokaj mi muža”, naglo je rekla i zakikotala se kao da je ispričala vic kome se najviše smeju oni koji ga pričaju. “Zašto se ne razvedeš”, pitao je Padobranski ne verujući da je mislila ozbiljno. Pitanje o razvodu već je hteo da joj postavi, ali nije bilo prilike. Sada mu se učinilo da je ova šala došla kao naručena. Ubrzo je shvatio da se ne šali. “On je grubijan i sujetan, pijanac i inteligentan. Sposoban da ubije ako išta posumnja “. Pogledala ga je u oči i mirno izgovorila: “Ubij mi muža i o tvom plagijatu više niko nikada neće ni zucnuti”.

Padobranski je napokon stao i pustio da ga matica mnoštva ponese prema trgu. Učinilo mu se da se sve ubrzalo. Nebom su zašištali i raspukli se prvi vatrometi. Autobus s odbojkašima pristajao je na prepuni trg. Koferansije, glumac u godinama i omiljeno lice s malih ekrana, galamio je u mikrofon kao da najavljuje smak sveta. Padobranski se potpuno predao; masa ga je gnječila i tresla, glumčev glas ga parao iznutra. Bibino lice, pa profesorovo, Mirino, sva lica koja je ikada susreo, prolazila su pored njega gledajući ga s podsmešljivom znatiželjom. Zatim se sve naglo utišalo, začula se državna himna.

Padobranskom su savetovali da se useli u profesorovu kuću, a senilnu staricu pošalje u starački dom. Pre toga, govorili su, treba da isposluje od nje sva punomoćja - svi će mu pomoći - i da, napokon, postane svoj na svome. Ovako, on je još uvek bio podstanar. Katastarska nula. Profesorova udovica u međuvremenu je umrla i stan je pripao rođacima. Nikoga ništa ne pitajući, rođaci su profesorovu biblioteku i arhivu bacili u smeće. Padobranski je bio očajan. Nije imao mesta u iznajmljenoj garsonjeri, čak je sve svoje knjige i papire držao u kabinetu. Ako ga odatle izbace, nije znao ni kuda će, ni kako će.

Masa se napokon zaustavila. Stajao je pritešnjen gomilom razdraganih ljudi, sa svih strana osećao je energiju uzbuđenih ljudskih tela. Bilo mu je žao što ova nesumnjivo pozitivna struja nema u sebi ničeg rušilačkog. Kako bi bilo divno da se ovo nepregledno mnoštvo pretvori u pesnicu revolucije, pokreta za neke veće i hrabrije ideje! Onda se setio giljotine.

“Ja nisam ubica”, rekao je Bibi. “Dobro, kako hoćeš”, brzo je izgovorila kao da taj razgovor i nije bio mnogo važan. “Uskoro odlazim, mislila sam da odemo zajedno, ali sada... Ništa, vidimo se u sedam, a posle toga - ko zna”. Viđali su se kod njega. Nije htela da uzme duplikat ključa njegove garsonjere, toliko se plašila muža. Ipak, to je nije sputavalo u sve zahtevnijim, vrlo okretnim ljubavnim igrama. Sada je bilo jasno da je više neće videti. Dobio je SMS s porukom od jednog sipljivog asistenta koji mu je, ko zna zbog čega, još uvek bio odan. Pisalo je: mrka kapa! “Moraćeš ili da menjaš svoj identitet ili da izvršiš sepuku pred celom akademskom zajednicom”, rekla je u restoranu pažljivo zahvatajući kašičicom mrvice sladoleda iz široke staklene čaše.

“Ni jedno ni drugo, ni jedno ni drugo”, mrmljao je pod nebom s veličanstvenim vatrometom. Imao je utisak da sasvim mirno silazi s voza koji je usporio u krivini. Bilo mu je svega dosta i hteo je da krene nekud iz početka. Osećao se veoma spokojno. Činilo mu se da ništa ne prestaje, ništa ne iščezava, sve je tu: prisutno, stvarno, mirno, dobro. Možda će se posvetiti karitativnom radu. Kao mladić sanjao je kako pomaže onima kojima više nije bilo pomoći: bolesnima, očajnima, samoubicama u pokušaju, nepokretnim starcima... Poželeo je da umesto Bibe nežno zagrli ceo svet. Tada se prolomilo iz svih grla nešto što ga je do srži potreslo. Na balkon gradske skupštine izašao je zlatni reprezentativac, njegov imenjak, junak turnira, najbolji igrač sveta, i začulo se zaglušujuće: Branko, Branko, Branko!!!

Padobranski je obrisao oči i podigao pesnicu u vis.

Čedomir Janičić, rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je istoriju umetnosti. Zaposlen je kao kustos Galerije savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima. Nagrađivan. Ovjavio knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Gradske biblioteke “Karlo Bijelicki” Sombor, 2018.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Kultura
Strana 1 od 3

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…