Žene i sindikati: Više ih je, a mnogo manje!

Autorski tekstovi, piše Jelka Jovanović

* Žene su već dugo nešto brojnije u opštoj populaciji, nešto ih je manje zaposleno mada su već godinama obrazovaniji deo društva. Ipak su manje uticajne svuda, pa i u sindikatima. Mnogo je odgovora na pitanje zašto su žene inferiorne u organizacijama u čijoj su osnovi interesno povezivanje po osnovu rada i solidarnost, a svode se, na koncu, na očiglednu rodnu neravnopravnost koja se i sistematski i praktično neprestano obnavlja

U Izvršnom odboru Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost među 11 članova/ica samo je jedna žena, Čedanka Andrić i to na mestu izvršne sekretarke, što je pozicija koja zahteva veliko organizaciono znanje i veliki operativni rad.

- Tačno je, jedina sam žena u Izvršnom odboru jer su svi predsednici granskih sindikata muškarci. Nema žena predsednica granskih sindikata, ima ih na potpredsedničkim mestima i na pozicijama izvršnih sekretarki. Ja sam u Glavni odbor, posledično i u Izvršni, ušla na predlog predsednika. U Glavnom odboru ima pet žena što je takođe malo imajući u vidu da su žene u ukupnom članstvu uvek bile negde polovina članstva ili nešto manje, teško je precizno reći - objašnjava Čedanka Andrić za portal Nezavisnost.

Uz konstataciju da „nisu žene nesklone da se organizuju u sindikatu, ali ih na rukovodećim mestima nezasluženo nema dovoljno“, naša sagovornica dodaje i podatak vredan pažnje: „Kada su u pitanju naše stručne službe tu su žene u većini.“

U Nadzornom odboru UGS su znatno „ravnopravnije“ nego u GO/IO, čine bezmalo polovinu nadležnih za povremeno neprijatnu i svakako zahtevnu kontrolu rada izvršnih i izabranih funkcionera, finansijskih i drugih ključnih tokova sindikata.

Da statistika nije slučajnost, pokazuje i kratka analiza druge nacionalne reprezentativne centrale - Saveza samostalnih sindikata Srbije, u čijem je Veću od 112 izabranih članova oko petina žena, odnosno njih 25. Nešto je nepovoljniji odnos u Predsedništvu, gde je među 27 članova pet žena, ali tu očitu neravnotežu donekle popravlja činjenica da su dve na poziciji potpredsednica, naspram tri potpredsednika i, naravno, predsednika SSSS. Takođe, sedam od 27 granskih sindikata u SSSS vode žene.

Žene retko u „vrhovima“

Prvo lice nevladine organizacije Fond za socijalnu i demokratsku inicijativu Nataša Milojević za sajt Nezavinost podseća da je pre bezmalo četiri decenije tadašnji Savez sindikata Jugoslavije vodila Marija Todorović, te da je jedan od najvećih štrajkova u socijalističkoj Srbiji/Jugoslaviji, štrajk tekstilaca (organizovan zajedno sa metalcima) predvodila Slobodanka Branković. Kao i da je danas čast dama u sindikalnim vodama u rukama Ranke Savić, dugododišnje predsednice Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Milojević ubacuje i dilemu koju deli i većina onih koji prate sindikalnu scenu makar fragmentarno: „U neprivrednim granama velika većina zaposlenih su žene, ali ne mogu da se setim da li je, sem Samostalnog sindikata pravosuđa, žena na čelu još nekog sindikata.”

Prirodno, čelne pozicije rezervisane su u sindikalnim sekcijama žena, a i Sekciju mladih Nezavisnosti u ovom mandatu predvodi jedna devojka, Ivana Pavlović.

- Kada je reč o izjavama za medije, često se pojavljuju drugarice. I šalju jasnu i tužnu poruku: došlo im je do grla”, kaže još Nataša Milojević.

U prilog blic analize naše sagovornice ide i podatak da poslednjih godina, posebno ove odlazeće, vrlo aktivan Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, čije članstvo većinski čine žene, takođe vodi muškarac. S tim što je žena na čelnoj poziciji Glavnog odbora, a u Glavnom odboru SLFS je 12 žena uz 16 muškaraca. Takođe, dva od četiri reprezentativna sindikata prosvete vode žene. Nema sumnje da bi opsežnija analiza - koja zbog impresivne brojnosti registrovanih sindikata zahteva bukvalno rudarski rad “češljanja” više desetina hiljada organizacija! - pokazala da je “na terenu” više žena na vodećoj poziciji, ali ne u odnosu na kolege, već na vrhove organizacionih piramida, posebno u javnim službama i ustanovama, kao i granama poput sve razuđenije trgovine i sve manje značajne tekstilne industrije.

Akutne krize, kakva je ova izazvana epidemijom koronavirusa, žene isturaju u prvi plan, ali ne na pozicijama odlučivanja, već angažovanja, u ovom slučaju u zdravstvu, prosveti i trgovini, ali i u kući, što paradoksalno umanuje njihov društveni uticaj, pa i društveni aktivizam.

Zašto je statistika takva ako se zna da žene čine većinu u ukupnoj populaciji, samo nešto manje ih je na spisku zaposlenih nego kolega, pri tome sve više nose prevagu u obrazovanosti, a dobra paralela se može povući sa nevladinim sektorom, kome u širem smislu pripadaju i sindikati kao deo civilnog društva, gde žene dominiraju.

- Razloga je više, sa jedne strane to oslikava delom i situaciju u celom društvu, a delom u sindikalnom pokretu. Nekada je to zato što angažman u sindikatu od lokalnog povereništva pa nadalje podrazumeva i podršku porodice koja neretko izostane. Sa druge strane, u izbornim procesima unutar sindikata ostali smo samo na nivou preporuka i nismo uspeli da ostvarimo brži napredak kroz afirmativne norme - objašnjava Čedanka Andrić i dodaje“: - U nekim slučajevima se radi o tome da sindikalni angažman može da bude odricanje od profesionalnog napredovanja. Negde ima i organizovanog otpora samih kolega koji sindikalni rad vide kao ’rezervisan za muško društvo’. Dakle razlozi se često preklapaju sa razlozima zbog kojih nema više žena i u drugim institucijama.

Za nju nema dileme da će se slika menjati nabolje i generalno i u sindikalnom pokretu, pošto ženama ne nedostaje hrabrosti za sindikalni rad, mada često izostaju solidarnost i pomoć samih koleginica i mirenje sa trenutnom situacijom. U prilog tome Čedanka Andrić nabraja: - Žene ravnopravno u smislu svojih kapaciteta učestvuju u pregovorima za kolektivne ugovore, u odbrani prava zaposlenih, ne libe se ni da uđu u štrajk, niti da izađu na ulicu da protestuju.

Otpori “jačeg pola”

Neizbežno je, dodaje izvršna sekretarka UGS Nezavisnost, zaključiti da na rukovodećim pozicijama ima otpora kolega, „ali to nije nešto šta je nemoguće prevazići i to ne samo aktivizmom već i zalaganjem da se promene politike i dokumenta sindikata kako bi se i formalno podstaklo i omogućilo povećanje broja žena na rukovodećim mestima, jer im kompetencije svakako ne nedostaju.#

- Mislim da je naredna, izborna godina u UGS Nezavisnost šansa za to - kaže Andrić, zadajući radni zadatak ili bar temu za ozbiljnije razmišljanje i kolegama i koleginicama.

Njenu tezu o preslikanom društvenom stanju po pitanju rodne ne/ravnopravnosti i u sindikatima deli sociolog Srećko Mihailović, s tim što jedan od najvećih poznavalaca sindikalnog pokreta i društvenih promena u Srbiji ne deli optimizam: - Zastupljenost žena u sindikatima je u ravni njihovog društvenog položaja gledano u celini, od porodice do državnih organa i političkih stranaka. Žene su potcenjene i nema šansi da u dogledno vreme i u sindikatima dođe do drugačijeg odnosa prema njima, sve dok se ne promeni ključni društveni odnos koji, kako kaže većina muškaraca, ženu smešta ’tamo gde joj je mesto’, u kuću i kuhinju.

Na tezu da su same dobrim delom odgovorne za obnavljanje tradicionalnih obrazaca ponašanja u svakom segmentu društva, pa sledstveno i sindikalnim vodama, Mihailović odgovara kontratezom - nije to stvar izbora žena: „One su rođenjem, vaspitanjem, celokupnim društvenim odnoson stavljene u takvu poziciju potčinjenosti. To što se žene mire isto je kao što se radnici mire sa svojim podređenim položajem, kao što se birači mire sa svojim položajem. Što bi žene bile drugačije od ostalih? Mirenje sa potčinjenošću je karakteristika svih nižih društvenih klasa i slojeva.“

Za njega je, međutim, značajno pitanje zašto ne reaguju žene iz srednje klase za koje se može pretpostaviti da su u povoljnijem društvenom položaju od većine pripadnica svog pola? Često mogu, ali to ne čine. Takođe, uveren je da u odnosu prema moći nema bitnijih razlika između žena i muškaraca, ali ukazuje na jedan bitan aspekt koji proizilazi iz istraživanja - žene su manje obaveštene o društvenim kretanjima. I manje su aktivne, pri čemu dodaje još jednu dimenziju - apatičnost; uverenje da se sopstvenim aktivizmom ništa neće promeniti.

- Osećanje nemoći ženu prati na svim niovima - kaže Mihailović, a kad je reč o mogućoj pokretačakoj energiji žena u sindikatima odgovara pomalo apokaliptično: - Sindikatima ne može ni bog pomoći a kamoli žene. Članstvo sindikata pristaje na odnose i situaciju koju imamo, jasno im je da moraju da rade za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima i da protest i pobuna nemaju šanse jer time ugrožavaju sopstvene živote.

Ključna je erozija solidiranosti koju kapitalizam razvija sitemom „svaka vaška obaška“, a posledica je manjak društvene, u ovom slučaju sindikalne akcije, uveren je Mihailović.

I za Natašu Milojević nema sumnje da je sindikat izgubio poziciju u društvu. “Umesto da je ojačao u tranziciji, postao je servis, sa malom društvenom i političkom moći. Sama uloga sindikata je mutirala. Nema socijalnog dijaloga jer su na čelu države oni koji ne znaju šta bi to trebalo da bude. Sve se završava pregovorima i kombinacijama”, smatra ona i dodaje jedan rodni aspekt sa kojim se čelnici društva sigurno neće saglasiti: - Mislim da žene koje vode više teže za redom, pravilima, uređenim i jasnim odnosima. Muljanje im nije blisko.

To što je na strani jednog od tripartirnih pregovarača - države - došlo do izvesnih promena izborom velikog broja žena u Vladu i na druge javne poslove, puko je zadovoljavanje forme, mada, donekle je interesantno to što “te žene, izabrane, moraju da dokazuju da nisu tu samo zato što to izgleda lepo u zemlji koja se kandidovala za članstvo u EU”.

“Postoji i jedan, potpuno rodni razlog nedovoljne sindikalne i uošte društvene angažovanosti: žene zaista nemaju vremena. Emancipacija im je donela mnogo više obaveza i različite vrste odgovornosti i poslove osim profesionalnih, pa one jednostavno nemaju vremena za aktivnosti koje traže pun angažman, rizik, izloženost, sa malim šansama za uspeh.”

Zajednički strah od promena

Da li je stanje zaista tako meritorno može da odgovori Vesna Vojvodić Mitrović, nesumniivo jedna od najpoznatijih žena u sindikatima u Srbiji. Premda profesorka Vojvodić nema zvučnu funkciju u Sindikatu provetnih radnika Nezavisnost, ona je za javnost njegovo najvidljivije lice i nema sumnje da bi blic anketa pokazala uverenost i uže i šire javnosti da je upravo ona na vodećoj poziciji.

Profesorka shvata društvenu inferiornost žena, ali naglašava prednosti koje beleže i istraživanja - veću posvećenost i sitematičnost u radu, često bolje organizacione sposobnosti, a i odlučnost kada reše da se aktiviraju. - Muškarci odrastaju u porodičnom i društvenom ambijentu koji im govori da će oni biti ti koji menjaju, od njih se to očekuju, ali kad se žene organizuju itekako se čuju. Ipak, ključni je taj početni impuls.

Ili, aktuelnim rečnikom kazano, “virus” od kog boluju oba pola je uverenost da je na muškarcima vodeća uloga. Vojvodić Mitrović to objašnjava na primeru njihove sindikalne organizacije u školi GŠMH “Milutin Milanković”, u kojoj je samo jedan muškarac. Početnu dilemu koleginica “hoće li to moći” da iznesu su, kaže, uspele da samo/demantuju. Kad je reč o višim organizacionim novoima, prva grana, pa centrala, pozicioniranje na vrhu ide po principu “muškarci bolje mogu”, premda ženama rado prepuštaju operativna zaduženja i rad.

Slično Čedanki Antić i Vesna Vojvodić Mitrović ukazuje na žensku nesolidarnost ili bar nedovoljnu solidarnost i navodi primer kada je predsednica jednog od reprezentativnih sindikata u prosveti postavila ultimatum “ova ili ja” za učešće na stručnom sastanku. Takođe kaže da je unutar organizacije žene mnogo lakše kritikovati nego muškarce, pa su njoj nedavno pripisane nezdrave ambicije i “zadnje namere” zbog novinarske greške u predstavljanju.

No, uprkos, društvenom kontekstu i unutrašnjim slabostima i nedoslednostima i samih sindikata, ali i samih žena, Vojvodić Mitrović vidi tri ključna koraka u afirmaciji rodnog principa i aktivizaciji žena u sindikatima. Prva je edukacija, ali ne uopštena, već vrlo usmerena na poznavanje propisa i vitalnih funkcija u okruženju u kom žena radi: - Ne sme nijedna žena da trčkara okolo i pita za svoje obaveze i nadležnosti, sve postoji u aktima i prvi korak je naoružati se znanjem. Drugi je povezivanje i organizovanje žena, formalno ili neformalno, to je na početku manje važno.

Treći korak je - puštanje glasa. I to preciznog, zasnovanog na znanju i snazi organizacije, koja nije samo ženska, ali zasniva se na nesumnjivoj ženskoj snazi i odlučnosti da se ne prepuste letargiji i kolotečini, koja uključuje i nemirenje sa nepravdom.

Pri tome, ne sme se zanemariti jedan od ključnih strahova koji vodi i muškarce i žene u pozicioniranju moći, preciznije u obnovi odnosa - strah od promena i onoga što promena, makar personalna, posebno polna, donosi svakom pojedincu i pojedinki, kolektivu i društvu u celini. Sindikati, kao i sve ostalo, nisu izuzetak, što “kumuje” krugu bez izlaza.

- Svima bi bilo čudno da postoji sekcija muškaraca u sindikatu, ali nije čudno da postoji sekcija žena i mene interesuje da li je postojanje sekcija žene u raznim organizacijama, pa i sindikatima, priznanje da postoje specifično ženska prava i specifično ženski problemi koji se ne mogu preslikati na muške - kaže Vojvodić Mitrović odgovarajući na pitanje otkud potreba da se prave posebne organizacije unutar organizacija poput “ženskih”, “mladih”, “penzionera” itd. Pri čemu bi za mlade i starije još i moglo da se nađe opravdanje, delimično sa društvenog aspekta, ali i sa rodnog pošto obuhvataju i žene i muškarce.

Ključno je, međutim, a u tome su saglasni svi koji se na bilo koji način bave rodnom tematikom, da nijedno pitanje iz ove oblasti ne može da se reši samo aktivizmom žena - neophodna je i “asistencija” muškaraca. Prvenstveno zbog činjenice da su muškarci ubedljiva većina na mestima odlučivanja, premda selekcija na vrhu nije najčešće zasnovana na većim sposobnostima, znanju i veštinama.

- Koja je matematička verovatnoća da u 1.780 škola u Srbiji imate mnogo veći broj direktora nego direktorki, a prosveta je dominantno žensko zanaimanje - pita Vojvodić Mitrović i dodaje da se i pri izboru u viša zvanja u visokom obrazovanju profesori češće odlučuju za asistente nego za asistentkinje.

Za našu sagovornicu nisu validni argumenti tipa da će žene češće ići na bolovanje i odsustva kao majke: “Pa i u trgovini žene imaju isti ‘problem’, pa se svi začudimo kad vidimo muškarca za kasom!”

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Pročitano 249 puta

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…