Vesti

Vesti

Email: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

* Našoj redakciji kao i nekolici drugih medija obratio se Jožef Peić iz Tečeke (Grad Sombor), antikvar, nakon učinjene mu štete, sledećom molbom:

- POTREBNA JE I DOBRODOŠLA SVAKA INFORMACIJA ZA KOJU SLEDI NAGRADA!!! Sat je naime nestao iz moje kuće koja je opljačkana između jula i septembra ove godine. Osim sata nestali su mnogobrojni vredni predmeti - iako nemaju možda veliku tržišnu vrednost ali za mene su svi oni deo uspomena na meni dragu osobu; osim kompetne bele tenike nestala je i kolekcija figurica slonova od različitih materijala, više od 100 komada, zatim vina iz različitih zemalja između 120 i 150 flaša, zlatnog nakita, redak španski mač, sablji, bodeža, venecijanske maske ručne izrade... itd.

ZA SVAKU POUZDANU INFORMACIJU SAM SPREMAN DA DAM NAGRADU I IDENTITET PRUŽAOCA INFORMACIJE CE OSTATI TAJNA. Unapred hvala za svaku podelu objave i naravno za svaku informaciju!! - Jožef Peić, Telečka

(Medijska pratnja: Novi Radio Sombor)

Intervju  

* Svedoci smo svojevrsnog ruganja radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, plasira se iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama - zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći, kaže profesor Mario Reljanović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost

Mario Reljanović je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, naučni saradnik Instituta za uporedno parvo, aktivista i analitičar Centra za dostojanstveni rad iz Beograda. Povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada za sajt Nezavisnosti govori o položaju radnika u Srbiji, radnom zakonodavstvu, predatorskom kapitalizmu, državi koja štiti interese investitora… Između ostalog, ističe da se u Srbiji ne poštuju čak ni zakoni nepovoljni po radnike.

- Svedoci smo da državni organi i institucije koji bi trebalo da štite radna prava, u skladu sa politikom dodvoravanja svakom kapitalu bez obzira na njegovo poreklo, okreću glavu i ne konstatuju teška kršenja zakona, ili aktivno učestvuju u pravdanjima takvog postupanja poslodavaca - kao nečeg potpuno normalnog. Radnici su obeshrabreni kada percipiraju da se ceo sistem oko njih gradi i održava na njihovoj eksploataciji, da nemaju uticaj na stvaranje antiradničkih politika i propisa, kao i da se nezakonito ponašanje poslodavaca ne kažnjava. U takvim uslovima pre svega im ostaju na raspolaganju buntovni načini iskazivanja nezadovoljstva, i svedoci smo da su radnici spontano, uz podršku ili nezavisno od sindikata, sve češće u fokusu javnosti zbog štrajkova i protesta - tu bi trebalo tražiti put kanalisanja energije koja je preostala. Naravno, takav vid borbe je uzaludan ukoliko ga ne prati formiranje političkih snaga koje bi artikulisale radničke zahteve i za njih se borile u okviru političkih institucija - konstatuje Reljanović.

* Brojni primeri ukazuju na to da su ugrožena temeljna ekonomska ljudska prava, na dostojanstven život radnika i njegove porodice. Vi apostrofirate nesrazmeru između uloženog rada i zarade, ukazujete na loše, radnicima nenaklonjeno zakonodavstvo. Vidite li način da se iz tog kruga nasilja izađe?

- Zarada je postala sinonim za preživljavanje, a radna eksploatacija je danas sve vidljivija. Otuda se zarada, kako sam već pisao, efikasno koristi kao simbol ugnjetavanja radnika, pre nego što je simbol njihovog opstanka i razvoja. Prosečan radnik danas ulaže višestruko veću vrednost rada nego što mu se plaća, i to je jedan od osnovnih problema takozvanog predatorskog kapitalizma koji sprovode vlasti već duže od jedne decenije. Ovakvo unižavanje ima dvostruku ulogu. Sa jedne strane uvećava profit poslodavca, sa druge služi držanju radnika pod stalnom tenzijom fizičkog opstanka - zadržati posao i mizernu zaradu je za radnika imperativ po svaku cenu, pa samim tim on pristaje i na uslove koji su ponižavajući i ispod zakonskog minimuma.

Takav trend se može preokrenuti samo promenom politike, odnosno političkih struktura na vlasti. Ne gajim ni zrno nade  da će u toku ostanka na vlasti sadašnje koalicije političkih partija bilo šta biti učinjeno da se položaj radnika poboljša. Naprotiv, svedoci smo svojevrsnog ruganja tim istim radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, očigledno se plasira ta iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama - zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji sebi mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći. Za radnike tu nema mesta, oni nisu subjekti koji uživaju prava i slobode, već objekti koji svojim radom omogućavaju privilegovanoj manjini da prava i slobode neograničeno uživa.

* U lavirintu zakonskih odredbi, konzistentno fokusiranih na ekonomsko iscrpljivanje radnika u korist profita, belodano registrujemo snažan lobi kapitalista i investitora, ali i njihovu vaninstitucionalnu svemoć. Stiče se utisak da radnici ne mogu ili ne žele da odgovore na nasilje, čak i kada ono ima, Vaša je ocena, fašističke karakteristike?

- U nekim tekstovima ukazivao sam da ne treba bežati od upotrebe pojma fašizam, najpre zato što se on u savremenoj mitologiji poistovećuje isključivo sa koncentracionim logorima, rasizmom, antisemitizmom. A u realnosti je fašizam neraskidivo uvezan upravo sa imperijalizmom, a čini se još više sa predatorskim kapitalizmom. U društvu u kojem se neguju isključivo vrednosti novca, zanemaruje socijalna uloga države, nejaki se proglašavaju nesposobnima, a primarna akumulacija kapitala je najčešće rezultat kriminalno-političkih sprega, nema mesta za solidarnost, humanist i socijalnu brigu. Nema, međutim, mesta ni za pluralizam, slobodu misli i govora, za radničke i druge akcije, sindikalno organizovanje. Svedoci smo mnogih procesa koji se odvijaju, a koji podsećaju na te odlike fašističkog društva, počev od koncentracije vlasti u jednoj političkoj partiji i njenim satelitima, koncentracije donošenja odluka u jednom centru moći uz obesmišljavanje ustavnih institucija države.

U takvim uslovima deluje taj lobi takozvanih kapitalista, investitora, koji koristi pogodnosti koje mu država pruža, ali i neformalne pogodnosti koje uživa zahvaljujući urušavanju institucija, enormnoj korupciji, nepostojanju vladavine prava. U takvim okolnostima je veoma teško savladati državu, sa jedne strane, i vaninstitucionalno delovanje lobista sa druge. Otuda i naziv “predatorski kapitalizam” koji koristim - ti poslodavci ne deluju u Srbiji da bi se razvili i dokazali kao biznismeni, odnosno potvrdili svoj preduzetnički duh i inovativnost. Naprotiv, oni su tu da za što kraće vreme otmu na račun tuđeg uloženog rada što više profita i legalno ga iznesu iz zemlje.

- U datim uslovima otpor dominantnoj politici je veoma težak - videlo se to i na primeru Jure u toku vanrednog stanja, kada je poslovodstvo te kompanije počinilo nekoliko krivičnih dela protiv rada ali i protiv opšte bezbednosti, a jedini uhapšeni je bio - sindikalni rukovodilac koji je pokušavao da skrene pažnju države na ugrožavanje života radnika ali i stvaranje lokalnog epidemiološkog žarišta. Radnik je kasnije oslobođen a krivični postupak nije ni pokrenut, a do stvaranja žarišta je naravno došlo. To govori o sistemu zastrašivanja koji je na snazi i u kojem državni organi aktivno pomažu pljačkanje sopstvenog radništva.

* Koja rešenja u sadašnjem definisanju radnog odnosa su najlošija i kako bi radni odnos trebalo da bude definisan? Gde u tome vidite mesto agencija za zapošljavanje koje ste ocenili kao oličenje interesa krupnog kapitala?

- Kao što je već poznato, osnovna mana radnog odnosa je njegova isključivost. Zakon ga ograničava na pojam zaposlenog, umesto pojma radnika, tako da se radni odnos praktično definiše kao ekskluziva onih radnika koji imaju zaključen ugovor o radu, dok drugi ugovori o radnom angažovanju ostaju van radnog odnosa. Srbija je po tom rešenju gotovo jedinstvena u svetu. Radni odnos bi, dakle, trebalo da definiše odnos rada, bilo kakvog njegovog oblika, kao i da u centru ima radnika, a ne zaposleno lice. Sveobuhvatna definicija radnog odnosa mora da inkorporira svakog pojedinca koji ulaže rad, bez obzira na pravni osnov. Sveobuhvatna zaštita osnovnih radnih prava, međutim, ide i korak dalje i štiti sve one koji ulažu rad čak i kada pravni osnov ne postoji, ili je on fingiran ili ništav.

Kada je reč o agencijskom zapošljavanju, nije sporno da je ono nastalo zbog specifičnih potreba tržišta rada za određenim radnim profilima. Međutim, agencijsko zapošljavanje u svetu odavno ne služi takvoj svrsi, a u Srbiji tome nikada nije ni služilo. Umesto toga smo imali deset godina nezakonite izuzetne eksploatacije agencijskih radnika, praktično bez ograničenja i, opet, uz prećutno odobravanje države. Sada kada je usvojen pravni okvir agencijskog rada imamo situaciju da je zakon loš i prepun nedorečenosti, kontradiktornosti i praznina, koje su očigledno namerno inkorporirane u tekst kako bi se ostavila mogućnost kontinuiteta što većeg profitiranja na agencijskim radnicima. Ni ona dostignuća koja se smatraju najvažnijim kod donošenja novog zakona - najpre činjenica da više ne mogu postojati agencijski radnici van radnog odnosa - isključiva su posledica usaglašavanja zakona sa pravnim tekovinama Evropske unije, a ne iskrene želje zakonopisaca da se omogući dostojanstven rad ovih radnika.

- Stav prema agencijskom radu je jasan, on se mora ograničiti tako da predstavlja izuzetak a nikako pravilo, da se može primenjivati samo u određenim delatnostima i pod određenim uslovima, kao i da agencijski radnik mora biti značajno skuplji za poslodavca od redovnog radnika.

* Odgovor na pitanje iz naslova Vašeg Manifesta: Kako osvojiti pravo na dostojanstveni rad  kao da je iz godine u godinu teže naći, pogotovu ostvariti ga u praksi?

- Unutrašnji problemi su pre svega okrenutost sindikata ka samoodržanju po svaku cenu, zaštita partikularnih interesa koja se ne poklapa uvek sa zaštitom radnih prava, kao i visoka birokratizovanost, inertnost i nesposobnost da se sindikat prilagodi novim realnostima. Spoljni faktori su upravo te nove realnosti - sindikalni čelnici moraju biti svesni da država nije na njihovoj strani, da država ne stvara povoljnu klimu za udruživanje radnika i da ne pomaže sindikatima (osim nominalno) da opstanu u takvim nemogućim uslovima za funkcionisanje. Drugi spoljni faktor je posledica prvog - država i sindikati se sada nužno nalaze na suprotstavljenim stranama jer to faktički i jesu. Sindikati se često postavljaju kao poslednja, odnosno jedina brana samovlašću poslodavaca koji krše zakone. Zadatak sindikata je da odbrani radnička prava, a zadatak države je da odbrani poslodavce. Tu ne može biti dublje saradnje, posebno kada se kao posledica takvog tretiranja sindikata javlja i njihovo izopštavanje iz donošenja strategijskih i političkih odluka o budućem razvoju radnog prava i politike rada i zapošljavanja, dok se učešće sindikata u formiranju normativnog okvira koristi isključivo kao formalni pokazatelj postojanja (fingiranog) socijalnog dijaloga a zapravo se njihov realni uticaj na zakonodavca ne može videti, jer ne postoji.

Sindikat mora da radikalizuje, u granicama (takođe loših) zakona, svoju borbu za prava radnika - pre svega kroz štrajkove i proteste. Najviše, čini mi se, treba raditi na vraćanju poverenja ljudi u sindikat, a to se može učiniti na opisani način. Moram da dodam i nešto što zasigurno nije lako čuti ako ste sindikalni funkcioner, ali je po mom verovanju tačno: treba raditi na tome da sindikat bude utočište svim radnicima, pa i onima koji to po slovu zakona nisu (studenti, penzioneri), a odustati od tipa sindikata koji se svodi na održavanje na površini lica koja imaju celoživotne sindikalne karijere i na neprestanom fokusiranju samo na one grupe radnika koje mogu biti potencijalni članovi sindikata, dok se svi ostali radnici zanemaruju. 

* Kako su radnici namah ostali uskraćeni bezobzirnim favorizovanjem stranih investitora?

- Kada bi postojao socijalni dijalog, i to onaj najšireg tipa koji uključuje i akademsku zajednicu, strukovne organizacije i civilno društvo, svakako bi bilo lakše sagledati puteve kako dalje iz ove tačke u kojoj se danas nalazimo. Budući da tako nešto ne postoji, mislim da je trenutno jedini uticaj eventualno moguć upravo putem političkog angažmana i političkih partija. Drugi put koji se nekako spontano nametnuo jeste udruživanje u formalne i neformalne grupe, pokrete i organizacije koje deluju, najčešće na lokalnom nivou, u pravcu sputavanja konkretnih lokalnih vlasti i poslodavaca (“investitora”) u njihovim planovima daljeg urušavanja radničkog dostojanstva.

* Položaj radnika, prema Vašoj analizi, podrazumeva da je Srbija “najbolje mesto za ulaganje” zato što ima kvalitetnu, a jeftinu radnu snagu, zaštićene poslodavce i investitore, te legalizovane eksploatatorske uslove rada?

- Srbija nije jedina država u kojoj to prolazi, po tome nikako nismo specifični. Ono što je temelj takvog razmišljanja jeste užasno izvedena privatizacija koja je uništila srednju klasu, a radnike masovno dovela iz statusa relativno komfornog života u status pukog preživljavanja i kontinuiranog straha. Time je pripremljen teren za logiku u kojoj je “bolje primati minimalac nego ništa”, odnosno bolje raditi u bilo kakvim pa i nezakonitim uslovima, nego ne raditi uopšte. Dugoročna nezaposlenost je potpuno normalna pojava u Srbiji, iako se ona na stabilnim tržištima rada javlja kao statistička greška. Ovo dovodi do sledećeg stepena očaja “ako izgubim ovaj posao, drugi neću nikada naći”, što dalje utiče na svest radnika da prihvate šta im se nudi, kako god to ponižavajuće bilo. Konačno, oni su sve vreme bombardovani porukama da je to malo što sada imaju zapravo jako dobro i po njih i po državu, da je mnogo bolje nego što radnici u drugim državama ostvaruju, kao i da je politika koja je do toga dovela bez alternative - po tome je čini mi se trenutna propaganda jača nego u najrigidnijim godinama postojanja komunističkog sistema.

* Kako ocenjete činjenicu da radnici na izborima glasaju upravo za nosioce takvih ideja i prakse, odnosno krivce za njihov loš, često i ponižavajući položaj?

- Delimično sam na ovo pitanje odgovorio, a dodao bih samo još jedan važan činilac - potpunu nedostupnost alternativnih ideja. Naime, stranke koje čine opoziciju nisu suštinska alternativa vladajućoj politici. Drugim rečima, potencijalnim dolaskom na vlast ubedljivo najvećeg broja sadašnjih opozicionih partija, ništa se ne bi promenilo kada je reč o radnim pravima i politici privlačenja investicija i zapošljavanja, kao ni kada je reč o socijalnoj politici države. Oni glasovi koji promovišu različitosti su trenutno tako slabi da - u inače monopolizovanoj medijskoj sferi - ne mogu da dosegnu do svojih potencijalnih simpatizera.

Kada radnik usvoji mantru “samo da ne bude gore” a pri tome ne vidi ništa novo u političarima koji sebe predstavljaju kao “neprijatelje režima”, a suštinski ne nude raskid sa trenutnim načinom upravljanja državom, logično je da se odlučuje da glasa na način koji garantuje stabilnost sistema. Istovremeno, važno je ukazati na još dve činjenice - da nema mnogo radnika koji iz ideološkog ubeđenja aktivno glasaju za politike i političare na vlasti. Kao i da mnogi od onih koji glasaju, ili se učlane u političku partiju na vlasti, pre svega to čine kako bi ostvarili neki svoj lični interes, čak i onda kada im to nije eksplicitno obećano. To zato jer političku partiju vide kao instant individualistički supstitut nekadašnjem solidarnom delovanju sindikata.

* Aktuelna vlast u Srbiji hvali se značajnim rastom prosečne zarade u poslednjih osam godina. Primetno je, međutim, da se smanjuje razlika između tzv. najniže i prosečne zarade. Kako to tumačiti?

- Statistički podaci o zaradama su obesmišljeni do te mere, da je teško govoriti o zvaničnim kretanjima i tendencijama. Prosečna zarada je tako veštački “napumpana” da nije moguće ozbiljno govoriti o njoj kao o relevantnom ekonomskom pokazatelju. Ono što je sasvim jasno je da je medijana zarade i dalje značajno niža od prosečne zarade (i daleko bliža minimalnoj zaradi), što znači da daleko više radnika prima minimalnu zaradu, ili nešto višu zaradu od minimalne, nego prosečnu zaradu. Druga jasna stvar je da se minimalna zarada, čak i sa kontinuiranim uvećanjem, ovim tempom rasta ni za nekoliko decenija neće približiti prosečnoj potrošačkoj korpi. Minimalna potrošačka korpa nije, kao što je poznato, realna kategorija već statistička imaginacija kako bi služila u političke svrhe - otuda je svako poređenje minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe besmisleno.

* Kako vidite šanse sindikata za savezništvo sa civilnim društvom i političkim organizacijama kako bi uspešnije štitili radna i druga prava zaposlenih?

- Jedan od važnijih ciljeva sindikata morao bi biti otvaranje prema organizacijama civilnog društva, pokretima i formalnim i neformalnim grupama koje dele iste ili slične ciljeve kada je reč o borbi za radnička prava. Zalažem se i za uključivanje sindikata u politički život, kroz podršku određenim političkim partijama i saradnju sa njima, kao i kroz formiranje sopstvenih političkih platformi na osnovu kojih bi se realizovala takva saradnja sa drugim političkim organizacijama.

Novinar: Bojan Tončić

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

* U prelepom ambijentu Vile "Olga Penavin", koja je pod zaštitom GRADA SUBOTICE, u subotu, 10. oktobra nastupali su: Nihad Mešić RIVER, književnik iz Tuzle i Branislav Lukić LUKA, multimedijalni umetnik iz Lukavca. Zanimljiv, sadržajan i kvalitetno program veoma je lepo posećen

RIVER je promovisao svoju novu zbirku poezije i proze pod naslovom "Hurmašice s čokoladom", a LUKA je prezentovao svoj fotografski rad, te svoju poeziju. Muzičku podršku pružio je frontmen i gitarista benda "Mućke", sjajni Siniša Arambašić. Moderator večeri bila je potpredsednica subotičkog ogranka SKOR-a, Ivana Papeš Bogosavljev.

Tehničku podršku pružili su Marjan Vig, zamenik predsednika subotičkog ogranka SKOR-a i Nevena Gluhović. - Hvala i vlasniku Vile "Olga Penavin", gospodinu Novici Gluhoviću koji nam je ustupio prostor za ovaj umetnički skup. Takođe, želeo bih da se zahvalim gostima iz Bosne i Hercegovine, Siniši kao i svim prijateljima koji su prisustvovali ovoj divnoj manifestaciji - izražava Jasmin R. Ademović, predsednik subotičkog ogranka Saveza književnika u otadžbini i rasejanju (SKOR)

(Pogledajte još fotografija sa ovog interesantnog knjižvenog susreta, u slajdu ispod teksta)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

CENTAR ZA ZNAKOVNI JEZIK ZA 12.000 LJUDI SA OŠTEĆENIM SLUHOM

* Koalicija za dobročinstvo koju predvodi i Srpski filantropski forum, uz pomoć Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), 9. oktobra 2020. godine obeležili su treći Nacionalni dan davanja. Ovogodišnji Dan davanja bio je praćen medijskom kampanjom Srbija bez barijera, sa ciljem da podigne svest o položaju osoba sa invaliditetom u našem društvu i značaju ravnopravnosti

Veran Matić, izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma, ovom prilikom najavio je početak kampanje prikupljanja sredstava sa ciljem renoviranja centra za znakovni jezik za osobe sa oštećenim sluhom: - U prvoj fazi ove kampanje, fokusirali smo se na podizanje svesti o ovoj temi, a sada je vreme da krenemo sa konkretnim aktivnostima koje će doprineti kvalitetu života osoba sa invaliditetom, naročito u oblasti pristupačnosti, jer se svaki četvrti građanin Srbije suočava sa problemom nepristupačnosti. Osnaživanjem ovog centra za znakovni jezik, 12.000 ljudi u Srbiji dobija pristup prevodiocima na znakovni jezik - uključujemo ih u društvo, omogućavamo im konstantnu komunikaciju sa prevodiocima i pružamo mogućnost da dobiju pomoć istog trenutka kada im je ona potrebna.

Zoran Đorđević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, istakao je da je unapređenje kvaliteta života osoba sa invaliditetom od početka jedan od prioriteta ministarstva i da su se, saradnjom sa krovnom organizacijom NOOIS i drugim udruženjima osoba sa invaliditetom, trudili da ulažu u ono što je identifikovano kao najpotrebnije. - Osmislili smo projekat pod nazivom Jednaki, i probali da upravo sa njima na taj način dođemo do najboljih i najefikasnijih rešenja. Mi smo kao ministarstvo početkom godine pokrenuli taj projekat, a onda se ukrstili sa ovogodišnjim projektom Srpskog filantropskog foruma i Koalicije za dobročinstvo. Mnogo objekata i ustanova širom naše zemlje je i dalje nepristupačno, ali ja verujem da ćemo, uz vašu i našu pomoć, uspeti da promenimo Srbiju na bolje - rekao je Đorđević i dopunio da je na predlog ministarstva, ova godina proglašena godinom solidarnosti i saradnje.

Direktor misije USAID-a u Srbiji, Majk de la Rosa, istakao je da se ovogodišnja tema promocije pristupačnosti za sve građane Srbije poklapa se sa važnim događajem u istoriji građanskih prava u Americi - SAD obeležavaju tridesetu godišnjicu od donošenja zakona o Amerikancima sa invaliditetom. - To je zakon koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu invaliditeta, konkretnije, ovaj zakon nameće obavezu da sve zgrade javne uprave budu pristupačne i takođe zahteva od poslodavaca da aktivno rade na unapređenju budućnosti za sve osobe sa invaliditetom. Kroz partnerstvo sa Fondacijom Ana i Vlade Divac i članovima Koalicije za dobročinstvo, kao i Savetom za filantropiju, pomažemo da građani Srbije uživaju iste slobode i prava - rekao je Majk de la Rosa. 

U okviru ovogodišnje kampanje, Koalicija je dodelila 59 nagrada donatorima za pomoć tokom COVID-19 pandemije i 5 nagrada donatorima u okviru kampanje Srbija bez barijera. Koalicija je nagradila i medije koji su doprineli sveukupnoj promociji filantropije u Srbiji.

Nacionalni dan davanja ustanovljen je 2018. godine u okviru Projekta za unapređenje okvira za davanje, koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Koalicija za dobročinstvo, koju predvodi Fondacija Ana i Vlade Divac i održava se pod pokroviteljstvom Saveta za filantropiju, kojem predsedava predsednica Vlade Ana Brnabić. Ostali članovi Koalicije su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMART Kolektiv, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje  i Privredna komora Srbije.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

U petak, 9. oktobra u Centru za edukaciju Crvenog krsta Sombor u periodu od 9  do 13 časova organizovana je još jedna u nizu akcija dobrovoljnog davanja krvi 

Za dobrovoljno davanje krvi prijavio se 31 davalac, 27 njih je dalo krv, od toga 9 je bilo pripadnica lepšeg pola. Nastavljamo i dalje za vas da pratimo akcije Gradske organizacije crvenog krsta u Somboru.

Novinar: Srđan Ačanski

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

* Promociju nove knjige tuzlanskog književnika Nihada Mešića Rivera pod nazivom "Hurmašice sa čokoladom" i predstavljanje fotografija Branislava Lukića Luke, multimedijalnog umetnika iz Lukavca zakazuje domaćin, subotički ogranak Saveza književnika u otadžbini i rasejanju (SKOR) u subotu, 10. oktobra na Paliću

Mesto ovog zanimljivog višeznačno umetničkog dešavanja dvojice dugogodišnjih prijatelja iz Federacije Bosne i Hercegovine sa njihovim domaćinima ali i publikom koja je Mešića i Lukića već dobro upoznala, u širem rejonu severa Bačke, biće Vila Olga Penavin, a specijalni gost Siniša Arambrašić iz subotičkog Mućke benda. Početak je u 17 časova. Domaćini mole posetioce da se pridržavaju aktuelnih mera pandemija stanja.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Strana 11 od 653

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…