Prikazivanje članaka po tagu glumci

* Bez pretenzije da išta glorifikujemo, jer kada je somborski teatar u pitanju to svakako i ne bi bila “greška” nakon svih priznanja, pobeda i višedecenijskog epiteta jedne od vodećih pozorišnih kuća i u bivšoj državi a i mnogo šire, ocenjujemo sa 5+ današnju (subota, 12. decembar 2020) premijeru predstave “Ćelava pevačica” Ežena Joneska, u režiji Ive Milošević. Ostvarilo je Narodno pozorište Sombor ove subote - tačno u podne - posebno vrednu pobedu, poput one činjenice u sportu kada Đoković iz meča u meč "mora" da dokazuje da je zaista najbolji

Odigrati kao de se “napolju ne dešava ništa”, kao da je uobičajenih 8 uveče a ne usred bela dana, pred “prepolovljenom” publikom a zna se da i najčuveniji sportisti (opet, pritom izuzimamo Đokovića koji igra na isti način i bez jednog navijača i pred njih 20 hiljada), to mogu samo profesionalci koji ne samo da su sazdani od nekog čudesnog platinastog kova, već koji jednostavno - ne mogu i NEĆE drugačije. Inat? Pa I on. Želja? Još više. Poštovanje prema svojoj umetnosti? Podrazumeva se, jednako tome - poštovanje prema svima koji su primenjujući propisne mere (samo)zaštite od famozne korone, došli da bodre svoje glumce, miljenike somborske. I jedni i drugi, uspeli su. Glumci, da kažu i pokažu šta je borba za o(p)stanak morala, vraćanja osmeha i samopouzdanja svojim sugrađanima uz svakako neobičnog i uvek posebnog Joneska, a još itekako aktuelnog - baš sad kada sve “ne smemo” što hoćemo da ma, na čas, uradimo :-), da stavimo masku i kad ne moramo, e takvi glumci, takva hrabrost, da izađu na daske i izmame sasvim redovno/fragmentarno-sukcesivne smehove svojih navijača u proređenim redovima partera a bogami, i ispunjenih loža, e to je ta pobeda. Posebna, u svim ovim (ne)okolnostima.

Zato Jonesko neće “zameriti” što se u ovom prvom beleženju o drugoj premijeri (zamislite, već drugoj, nakon isto tako maestralnih, nedavnih “Predsednica”), više bavimo našim rekoh u mnogo svemu nadase pozitivno čudesnim teatrom i njegovim somborskim personalnom-upravom-osobljem, predvođenim mladom a u odlukama smelom upravnicom-direktorkom Bojanom Kovačević. Svih šestoro u predstavi stupili su na scenu dakle, kao da je sve normalno. Prvu dramu koju je napisao francuski pisac Jonesko Ćelava pevačica, te 1948. godine, a izvedenu prvi put 1950, odigrali su u dahu. Beše to ta prepoznatljiva somborska uigranost šarm-teatriko.

Delo inače predstavlja direktnu reakciju protiv, možda čak i mrtvog mejnstrima scenske komedije, u vreme kada je Jonesko puštao čitav spektar kreativne inspiracije protiv gluposti uspeha - nasuprot osrednjosti koje stvaraju njegovi savremenici. Ono što je Jonesco želeo da uradi ovim delom jeste da stvori jedan od prvih koraka u apsurdističku egzistencijalnu komediju, u čemu je i uspeo. Uspeli su to da prenesu kao da su za nju “rođeni”, somborski akteri.

Publika je tako oraspoložena tim komičnim razgovorom između porodice Smit i porodice Martin u maestralno prenesenoj ideji zamisli gubitka jezika u kojoj zapravo ostajemo bez saznanja o svetu. Još jednom ogromno bravo, uostalom auditorijum je desetak puta vraćao raspoložene i nadasve željne svoga posla, glumce bisevima na scenu.

Svetla su ugašena. Tama nije nastala, naprotiv. Ona je nepoznanica za Narodno pozorište Sombor. Sjaj pozornice ponovo će zablistati. Bilo to u koje god doba dana i vreme. Prilike i neprilike sastavni su deo scene života. Živeli naši glumci i ova kuća, ovenčana nebrojenim umetničkim priznjanima i u zdravlju nam ostanite! 

Reč rediteljke:

"Jonesko se, u svojim dramama apsurda, bavio usamljenošću modernog čoveka i besmislom njegove egzistencije. Smatrao je da je jezik kojim ljudi govore neadekvatan, automatizovan i da "iznervira" najintimnije sadržaje jer se sastoji od otrcanih i bezličnih iskaza. U njegovom svetu ljudi govore a da ništa ne kažu. Kod njih postoji odsustvo unutrašnjeg života i mehanika svakodnevnog. Jonesko nam prikazuje čoveka koji je ogreznuo u svoju društvenu sredinu i koji se na izdvaja iz nje. U "Ćelavoj pevačici" protestovao je protiv malograđanskog, buržoaskog konformizma. Govorio je da je uprvo konformista, malograđanin izgubljen i dehumanizovan, okamenjen. Smatrao je da su reči malograđana samo šumovi lišeni smisla. Njegovo pozorište apsurda prikazuje svet kao nepojmljivo mesto. Koliko klišea i stereoptipnih fraza mi upotrebljavamo u svakodnevnom životu, čudio se. U kojoj meri su ljudi koje u stvarnosti srećemo jedinstveni? Kao da su to bića bez lica, ličnosti bez osobenosti." (Iva Milošević, rediteljka)

Uloge:

Gospođa Martin - Biljana Keskenović

Gospodin Martin - Srđan Aleksić

Gospođa Smit - Dragana Šuša

Gospodin Smit - Ninoslav Đorđević

Meri - Sofija Mijatović

Vatrogasni kapetan - Pero Stojančević

/U prevodu Ivanke Pavlović/

Režija: Iva Milošević

Scenograf: Gorčin Stojanović

Kostimоgraf: Biljana Grgur

Kompozitor: Vladimir Pejković

Inspicijent: Zoran Vučković
Sufler: Ninoslav Vranić

* druga premijera u sezoni 2020/2021.
~ 528. premijera od osnivanja ~

(pogledajte još nekoliko fotografija sa premijere u slajdu ispod teksta)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor (Siniša Stričević)

Fotografije: Mirjana Perić

(Rubrika je u okviru realizacije projekta "Sombor na dlanu" aplikanta, Udruženja Podium putem Novog Radio Sombora, koji se sufinansira iz budžeta Grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)

Objavljeno u Prva vest

- 6. oktobar 2020. Intervju  -

* Sindikate itekako treba da zanima, recimo, smanjenje ili zamrzavanje plata u javnom sektoru, kao i njihovo povećanje. To treba da bude selektivno. Ne možete sada nagrađivati administrativnog službenika kao prvorazrednog neurohirurga. Ako su bile restrikcije u javnom sektoru, kako to možete raditi sa prosvetnim radnicima kojima dajete svoju decu da ih nečemu nauče? Ili, recimo, zdravstvenim radnicima koji vas leče? Ili, sa kulturom, koja nas duhovno obogaćuje, kaže Voja Brajović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost

U godini korone kad su kultura i umetnost doterani na najniži nivo, Voja Brajović (1948) dobio je jednu od najznačajnijih glumačkih nagrada “Pavle Vuisić”  (za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu i njemu sličnim medijima), a potom mu je Trebinjski filmski festival dodelio i nagradu za izuzetan doprinos evro-mediteranskoj sceni „Zlatni platan“. Konačno, stigao je i “Zlatni beočug” KPZ Beograd.

Kako doživljava ove nagrade i kakav je njegov generalni stav prema priznanjima, jedan je od odgovora koje smo potražili od velikana domaćeg glumišta. U razgovoru za portal UGS Nezavisnost sa Vojom Brajovićem pričali smo o sindikalnom (ne)organizovanju dramskih radnika, Udruženju dramskih umetnika Srbije (UDUS) čiji je predsednik, “posledicama” njegovog (kratkog) ministrovanja, razornom uticaju pandemije na izvođačke (i ostale) umetnosti, nekadašnjoj i sadašnjoj filmskoj i pozorišnoj glumi.

UDRUŽENJA, SINDIKATI, POLITIČKE ORGANIZACIJE:

- Mi smo Udruženje dramskih umetnika Srbije kome je država poverila neki posao. A taj povereni posao jeste da Udruženje, preko države, zbrinjava samostalne umetnike - nemojmo brkati samostalne i slobodne, slobodni su svi, a samostalni umetnici su oni koji su zapošljeni sami kod sebe, a država je preuzela da im plaća penziono i zdravstveno osiguranje.

Udruženje, u stvari, kad bi se gledalo formalno, zaposlenima i nije potrebno, iako je malo paradoksalno jer je u njemu najviše, već godinama, zaposlenih. Zato što ti zaposleni imaju svoje ustanove koje to rade, dakle, Udruženje, barem dok sam ja ovde, ovih šest godina, vodi računa o održanju i očuvanju ustanova kulture. Pogotovo u ovo vreme kad je ukinuto zapošljavanje što strašno pogađa te ustanove, a pogađa i ljude koji treba nešto da rade. Bilo je, da podsetim, zabrana angažovanja spoljnih saradnika u ustanovama kulture za više od 10 odsto od broja zaposlenih u njima. Onda smo se kao Udruženje dogovorili da, zajedno sa upravnicima pozorišta, ukažemo na apsurnost takve odluke. Imate, recimo Pozorištance “Puž” u kome je zaposleno petoro ljudi, tako da su oni na godišnjem nivou mogli da angažuju samo 0,5 spoljnih saradnika (!). Do takvih je besmislica vodila ta odluka, što pokazuje da nije sagledana suština postojanja ustanova kulture. A, u politici jedne države visoko mesto među prioritetima bi trebalo da zauzima umetnost, što većina slabo razume.

Izborili smo se da se ta besmislena odredba ukine. Imamo tu i problem javnih nabavki. Recimo, neki Dom kulture treba da raspiše konkurs kako bi doveo neku predstavu iz, ne znam, Ateljea 212, koja se zove “XY”, ali ta predstava košta toliko i toliko, a na drugoj strani pojavi se neka predstava koja je mnogo jeftinija… To su sve stvari na koje je Udruženje dramskih umetnika ukazivalo i borilo se da se takve besmislice ukinu. I boriće se - za slobodu stvaralaštva, za javnu reč… Sve su to zadaci i rezultati UDUS.

- Svojevremeno, kad sam bio predlagan za predsednika UDUS odbijao sam to, smatrajući da udruženje treba da postane unija, dakle, sindikat, što je bila moja greška. To su, međutim, dve različite stvari što sam kasnije shvatio. Imao sam, naime, jedno iskustvo sa unijom, koje pokazuje te razlike. U vreme sankcija, 1992/93, dobio sam priliku, privilegiju da igram u Antverpenu, tadašnjoj Prestonici kulture Evrope. Pozvao me je reditelj Slobodan Unkovski i postao sam jedan od članova ansambla u predstavi, odnosno tog pozorišnog projekta. U teatru koji nema stalni ansambl, odnosno, u kome je petoro ljudi zaposleno u administraciji i ekipe angažuje po ugovoru, od električara i dekoratera do glumaca i reditelja. U vreme one užasne (hiper)inflacije ja sam potpisao vrlo solidan ugovor na mesečnom nivou, nije tajna, bile su u pitanju vrlo pristajne pare - tri hiljade maraka mesečne plate. I posle jedno… mesec dana… premijera je već bila odigrana, mene zovu iz uprave i pitaju da li bih hteo da postanem član Unije belgijskih glumaca, odnosno to se odnosilo na čitav Beneluks. Rekao sam da sam počastvovan i da hoću, kako ne, a nisam imao pojma o čemu se radi. Uzgred, to sam mogao da zloupotrebim, što nisam, jer mi je članstvo pružalo šansu da dobijem “Zeleni karton”, odnosno, pasoš.

O čemu se tu, međutim, radilo? Rečena Unija glumaca tražila je da se visina mog honorara automatski uplati i Uniji. Jer ono što ja dobijam neki njihov “X” zamišljeni član ne dobija. I, da meni ne bi plaćali dupli honorar, iz uprave su me zamolili da se učlanim u Uniju, koja je, uzgred, tamo vrlo jaka, što će reći da su mogli i da zabrane predstavu ako stvar ne bi bila rešena.

- Navodim ovaj primer uvek kad hoću da objasnim šta znači snaga sindikata. Mi, ovde, to ne znamo, ne zato što smo poniženi i uvređeni. Ne. Mi smo poniženi. Od početka. Profesija je imala neke sankcije i od samih nas, ovde, pa su ljudi streljani zato što su igrali za vreme rata. Neki su se jedva izvukli, a Žanka Stokić, koja je bila zabranjena, kad ju je Bojan Stupica pozvao da se “vrati” od sreće je umrla. U tom svetlu je to bilo marginalizovano kao umetnost, kao dokaz duhovnosti i svesti, tako da su ljudi, kako da kažem, bili ucenjivani, ponižavani honorarom… I nikada nisu mogli da se dogovore oko sindikalnog organizovanja… Da se odredi minimalna cena rada. Da se svi članovi sindikata solidarno podržavaju među sobom.  Da, recimo, ako je neko pristao da radi ispod te minimalne cene, da svi solidarno prestanu da rade u celoj zemlji. Da sve stane.

Sada imate, koliko znam, 29 TV serija koje su u procesu proizvodnje, pa ja se, ne znam, pojavljujem u sedam njih, i sada taj neki producent ima slobodne ruke i kaže, što bih ja sad uzeo Peru kad imam Miku koji je jeftiniji… Ma ne mora da uzme glumca uopšte, ima ljudi koji će za hiljadu dinara prihvatiti da budu na snimanju, što je za njih nekakav provod i tome slično. To se DEŠAVA! To se radi DAN-DANAS!

Nikad neću zaboraviti moj prvi ugovor koji mi je otvorio put za kasniju karijeru - reč je o “Otpisanima”. Imao sam 23 godine, bio odabran za glavnu ulogu Tihog. Gledam pažljivo ugovor i vidim da mi je ponuđena tri puta manja cifra nego što je bila u filmskoj varijanti. Pitam zašto drastično manji honorar za isti posao, a oni kažu, momak, ako ti nećeš da potpišeš ima ko hoće! To je bilo u vreme samoupravnog, socijalističkog društva u bivšoj SFRJ. I, pitam se, ko tim producentima, i onda i sada, daje pravo na takvo ponašanje. Znači li to da smo mi ništa?!

- Dakle, već tada sam, kako da kažem, celo svoje biće okrenuo ka borbi za sistem vrednosti. Iluzorno, ili utopijski, nema veze. To je, međutim, jedina stvar koja ovde nije urađena. Apsolutno. Sindikate itekako treba da zanima, recimo, slučaj povećanja plata u javnom sektoru, kao i onaj sa njihovim smanjenjem ili zamrzavanjem. Sada se govori o povećanju. Da, ali to treba da bude selektivno. Ne možete sada nagrađivati administrativnog službenika kao prvorazrednog neurohirurga. Ako su bile restrikcije u javnom sektoru, kako to možete raditi sa prosvetnim radnicima kojima dajete svoju decu da ih nečemu nauče? Ili, recimo, zdravstvenim radnicima koji vas leče? Ajde, da dodam i kulturu, koja nas duhovno obogaćuje. Da li preko Šekspira, ili Njegoša, ili preko Sterije - nebitno. To nikad neću razumeti. Država, naime, koja treba da bude servis svojih građana, razmišlja o svom servisu koji je održava - o administraciji. Onoj koja sluša, glasa i tu je da se njome manipuliše. Ne možete, naravno, manipulisati nekim pesnikom, ili vrhunskim hirurgom. Možete ih samo POTCENITI.

Znate, nekad su ljudi sanjali da postanu profesori, lekari… Upravo tu vidim nekakvu ulogu sindikata. Šta se, recimo, sada dešava sa lekarima koji ustanu u 6 ujutro i rade ceo dan, a kad završe smenu, obično dugačku, trče u privatne klinike… da bi OPSTALI. Živimo u liberalnom kapitalizmu a ne u kolektivnom siromaštvu. Možda je ovo drugo bolje rešenje. Imamo primere, možda Severna Koreja, Kuba, ne znam, Kibuci… Ali, nije to rešenje. Ovde je pitanje očuvanja zdravlja, napretka građana, svih koji tu žive. Tu, rekoh, sindikati imaju svoju snagu, mogućnost. To neće biti nikakva građanska neposlušnost, to su principi koji se ponude državi, i ako ona to prihvati, postupa ispravno. Hoću da kažem, sindikat nije politička organizacija, on je iznad toga. Mora biti jači od političke organizacije. Sindikati mogu da utiču na put jednog društva. Na razvoj jednog društva.

GOSPODIN MINISTAR:

- Ministar kulture bio sam nekih 15-ak meseci. To je bila kohabitaciona vlada i kad je moj predsednik vlade, iako sam ja bio predložen iz drugog šinjela, što se kaže, podneo ostavku, došlo je do novih izbora i, u novom sastavu, nisam predložen za ministra kulture, već sam nastavio kao savetnik predsednika države.

Ministarstvo kulture zadesilo me je kao neki vic, mislio sam da prave neku šalu kad su me pozvali. Bilo je to neugodno vreme kad se pretilo kako ćemo postati banana država… i onda je stigao taj poziv, dok sam slavio rođendan u nekom restoranu. Rekoh, mislio sam da je šala. Nakon svih tih, da kažem, šokova, zvao sam svoje prijatelje da ih pitam za mišljenje. I, onda, nakon prihvatanja, na svim bitnim mestima, mojih pomoćnika, postavio sam ljude za koje sam bio siguran da znaju bolje i više od mene. Ispalo je da je to ministarstvo vrlo stručnih ljudi, savesnih, slobodarnih, pametnih… koji su uradili tako mnogo za tako kratko vreme. Uvek sam svojim saradnicima govorio - evo, ovo će ostati iza nas kad nas više ne bude bilo. I desile su se, rekoh, vrlo pozitivne stvari.

Uspeli smo da se ne smešta automatski u “hrvatsku literaturu” sve što je napisano latinicom. Zaustavili smo tendenciju da se književnici svrstavaju po mestu rođenja a ne po njihovom opredeljenju. Reč je o Kišu, Andriću, Ćopiću, Seleniću… da vas ne zamaram. Radili smo, ali nismo stigli da završimo, na tome da svi verski spomenici na Kosovu pripadaju kulturi Srbije, pa kad se Kosovo premesti na Mars ili ne znam gde, šta god da se desi, oni su spomenici srpske kulture. Bila je to vrlo bitna stvar. Ponosan sam i na “posebna priznanja” jer smo izgurali da ljudi koji su zadužili državu, da im se ona nekako revanšira…

IZVOĐAČI VS. PANDEMIJA

Sveukupna kultura i umetnost ugroženi su u ovo vreme pandemije, ali, čini se da su izvođačke umetnosti u najtežoj poziciji. Kako da kažem, slikar može da slika, pisac da piše, kompozitor da komponuje… ali izvođači, kao što su operski pevači, baletani, glumci, muzičari… oni su “ostali bez posla”. To mora da se sagleda na globalnom nivou. Imate, recimo, fudbalsku utakmicu pred praznim stadionima, ali tu igra ekipa protiv ekipe, oni igraju fudbal, ultimat-fajteri bore se a da ih niko ne gleda, teniseri igraju jedni protiv drugih… glumci tako mogu samo za duševnu bolnicu. U našoj umetnosti publika je sastavni deo priče, uvek je tu interakcija. I svaki gledalac u stvari dođe u pozorište - nije baš da to svesno radi - da bi učestvovao u nečemu. Sad nas je zadesilo to što nas je zadesilo.

Igrao sam u JDP nedavno. Kapacitet pozorišta bio je ispunjen do poslednjeg mesta, doduše samo trećina prostora sa razmakom od dva sedišta. No, sve karte bile su rasprodate unapred. Hoću da kažem da postoji stravična potreba kod ljudi da podele to što im pozorište nudi. Da li je reč o Andriću, Šekspiru ili Simoviću, potpuno je svejedno.

Uslovi, znamo, neće biti bolji još dugo vreme. Ali? Evo sad ide novembar, pa mora da se zna da li grejanje preko tih klima-uređaja šteti ili to nema nikakve veze. ONI moraju da znaju. Razumem da je panika i da je reč o nekoj vrsti disciplinovanja društva, ali stručnjaci moraju brzo da daju odgovore. Moraju da kažu - to može, a to ne.

Recimo, supruga mog prijatelja se razbolela, konstatovan je Kovid-19, prebačena je u Zemunsku bolnicu. On, prisutan tamo, traži da ga testiraju. Pitaju ga da li ima simptome, on odgovara odrečno, na šta mu kažu da nema potrebe za testom. Na njegovo pitanje kako nema potrebe kad mu je u bolnici supruga “iz istog kreveta”, oni kažu da to nema nikakve veze. E pa, onda, je l ima veze ili nema? Mi ne znamo. Zašto se testira, da li zbog sumnje ili zbog plašenja? Šta se zbiva sa onima koji su preležali koronu? Sve su to tajne koje mi, kao laici, ne možemo da znamo, ali šta ćemo kao ugroženi? To su, dakle, vrlo zagonetne stvari. I bolne. Mislim da su sada ljudi, povodom ove pandemije, zaokupljeni nekim drugim stvarima, strahom, komercijalom - procvetale su ove sapundžije, maskadžije (smeh)… Ali, kuda dalje?!

NAGRADE GOVORE:

- Sve ovogodišnje nagrade koje sam dobio su, nekako, priznanja za životno delo. One su signal da moje vreme tek prolazi. Ali, one nekako govore, ili pokušavaju da me umire, slažu, da me obmanu da ja shvatim da nisam uzalud radio to što sam radio. Ma, da se tešim, eto, kao nije baš da ništa nisam uradio. Neko mi je nešto dao. E sad, kad su nagrade u pitanju, posebno mi znači ova sa imenom Pavla Vijisića. Znate, kad dobijete Oskara, Zlatnog lava, Zlatnu palmu, ne znam, nekada je bila pulska Zlatna arena… vi ne možete da govorite o Oskaru, niti o Zlatnoj palmi… no kad dobijete nagradu“Pavle Vuisić”, uhvatio sam sebe kako stalno govorim o Pavlu Vuisiću. Da pričam o sebi, svašta. Meni je to drago, isto toliko kao i kad sam svojevremeno dobio “Dobricu Milutinovića”. To je, dakle, nagrada koja me obavezuje prema svim mojim kolegama i prema tom velikanu koga ljudi sad više i ne znaju.

Na primer, pomenuo sam u Hrvatskoj ko je bio Tito Strozzi i, verujte, ljudi nemaju pojma. Ljudi zaborave. Zato što je naša umetnost takva da traje, da postoji u sećanjima onih koji su nas gledali i dok oni žive sa tim sećanjima i mi postojimo. To je kad govorimo o pozorištu. A filmovi, evo zamalo nisu otišli u “prašinu” da Jugoslovenska kinoteka nije počela da ih digitalizuje, što smo mi nekad radili u Ministarsvu kulture dok sam bio tamo. Bože, nikad neću zaboraviti tadašnjeg japanskog ambasadora koji je donosio takve dragocene stvari, perfektno znao srpski… Kad nam kaže da je obezbedio komplet instrumenata za Simfonijski orkestar, ili rasvetu za pozorište, ili novac za digitalizaciju…

POZORIŠTE, FILM, TELEVIZIJA:

Rad na filmu i u pozorištu razlikuje se, iako glumac uvek mora, gdegod bio, sebe da u potpunosti da. Da li igra Šekspira ili bilo šta drugo, svejedno. Tu sad postoje uhlebljavanja sa raznoraznim serijama koje su, uh, i ne mogu da zamerim ljudima koji igraju neke… to se može zameriti onima koji su to napisali, pa glumac “igra” kad nema šta da igra. Mi smo, mislim na moju generaciju, bili jako strogi. Kad bi dobili, recimo, neku TV seriju i ako ocenimo da je to ispod nekog nivoa koji se traži u pozorištu, mi smo bili u obavezi da to prijavimo. Da prijavimo jedni drugima, u smislu, snimao sam nešto i nije tako… malo je bruka, malo nije. Ali smo prijavljivali. Da se slučajno ne desi, pošto je kamera tu stvar već ovekovečila, da se sutra stidimo. A, naša je kinematografija imala tako velike, i tako minorne stvari, kako bi se neko, ne znam ugradio… Jer to je bila Alejbegova slama - uzmi to tamo stoji.

- Moram da kažem da sam imao sreću, baš tako, jer talenat ništa ne znači bez srećnih okolnosti - talenat pruža samo šansu, da sam od rane mladosti radio sa tako značajnim rediteljima. Aca Đorđević, Puriša Đorđević… pa onda kreće moja generacija, Goran Paskaljević, Goran Marković i da ne nabrajam. Mi smo se tada radovali poslu. Recimo, “Majstori, majstori”,  ja nisam igrao u tom filmu, ali učestvovao sam u njemu, maltene kao da sam igrao, jer smo stalno razmišljali, pre nego što će Goran početi da snima, koju će pesmu da uzme… i došla je pesma “Majstori u kući” Ace SekulićaGoran je bio impresioniran kako je on govorio tu pesmu. Učestvovali smo, recimo, kakav će naslov da svom filmu da Rajko Grlić, kakav je drugi serijal Điđe Karanovića, gde opet, nisam učestvovao, ali smo stalno bili u jednom angažmanu da to u kinematografiji, da li na platnu ili na televiziji, bude što bolje.

Novinar :Dragan Stošić

Objavljeno u Sindikat

* Jesu li ovde potrebne posebne najave i komentari potrebni? Nisu. Rečju, trofejno Narodno pozorište Sombor na čelu sa svojim agilnim rukovodstvom i naravno uvek raspoloženim ansamblom, prevazilazi, "kompenzuje" i nadmašuje vreme.

Sledi LETNJI repertoar, ovako se voli svoj grad a ponajviše brojni ljubitelji teatra kojeg je tako lako voleti. Pa izvol'te, pevajmo, plačimo i radujmo se sa somborskim glumcima... Dobro došli i dragi gosti - jer - više je to od predstave

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

(Rubrika je u okviru realizacije projekta "Sombor na dlanu" aplikanta, Udruženja Podium putem Novog Radio Sombora, koji se sufinansira iz budžeta Grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)

Objavljeno u Prva vest

* Novi Radio Sombor donosi uobičajeno, repertoar Narodnog pozorišta Sombor / april 2019:

Sedamnaest predstava odnosno dešavanja nudi ansambl somborskog teatra vernoj dugogodišnjoj a i onoj novije generacije, pozorišnoj publici tokom aprila, na obe scene, Velikoj sceni i Studiju 99.

Takođe, somborski glumci imaju i osam aprilskih angažmana na različitim manifestacijama i popularnim smotrama.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Kultura

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…