* Roland Doša, životna priča: Prvi put sasvim iskreno, sasvim iz srca i otvoreno, priča za jedan medij, naš prijatelj iz Subotice, danas uspešan bodibilder. Kroz kakvo je sve trnje prošao, o alkoholizmu, bez trunke zaobiliaženja istine, o danima vojske i ratnim iskušenjima koje je prebrodio, o tome kako mu je žena postala i ostala najveći prijatelj i podrška. O svom vrednom ali napornom radu stolara, o onom što je kao dečak sanjao, pa u tridesetim i čettrdesetim dosanjao, postao sportista za uzor. I što je najvažnije verovatno od svega, drug kojeg mnogi ljudi jednostavno, vole. Ova priča imaće nekoliko nastavaka jer tako popularni Roly zaslužuje, uz niz fotografija koje svedoče o svemu tome što će on da nam za Novi Radio Sombor ispriča. Naravno, potrudićemo se da uradimo i pravi, profesionalni buking za Rolanda a i fotografije koje nam već šalje imaju sasvim dovoljan odraz onoga čemu se svakodnevno posvećuje. Ovu neobično retko priču prepuštamo vama...

~ . ~

Od kada znam za sebe želeo sam da budem bodibilder kao mnogi u ono vreme kad je Švarceneger bio No1. Kao deca pravili smo kod kuće tegove, prvo od gipsa posle od betona. Čitao sam časopise onda a nije bilo baš nešto ni bilo… jedan je bio, čije sam sadržaje “gutao”... Drug mi je nabavio, posle dao meni, ja sam isto posle dao nekome i tako jednu novinu, pregledali smo nas desetorica. Od svoje 12-te godine sa manjim - većim pauza,a trenirao sam u svojoj kući, imao sam periode da ponekad prestanem, pa opet iznova; sa 16 godina počeo sam da prvi put treniram u teretani. Tada sam već radio u građevini. Imao sam radnu knjižicu sa šesnaest godina, u građevinskoj firmi Integral. Kasnije su me poslali u Beograd, da radim sa svojih17 godina… tamo smo od 6 ujutro pa do posle podne 6, radili i nisam mogao nikud da idem, da izlazim. Spavali smo u baraci na gradilištu i svakih mesec dana - ili 2 nedelje došli bismo kući, na vikend. Bilo je mnogo puta kad smo radili i pole večere, uveče do 10, sasvim malo sam imao vremena, čisto da se istuširamo, pa spavanje, ujutro iznova. U to doba ljudi su radili, voleli su sa rade i tako su već bili vaspitani, u startu.

Jako mi je bilo teško gledati mišićave ljude, tako da ja nisam mogao da treniram pa smo na kraju ipak i uprkos tolikom poslu, čim smo imali pola sata slobodnog vremena, pa sam se tamo sa jednim prijateljem upoznao, nabavili smo neke šipke, zavarili ih i dizali... Uvek sam bio suv, nikad nisam imao viška i teško mi je bilo i jednu kilu dobiti. Posle godinu dana, kad smo opet radili kod kuće, u Subotici, tu se radilo samo 8 sati dnevno, opet sam počeo posećivati teretanu, nastojao sam da što viđe vežbam… pročitao sam sve što sam našao o bodibildingu i kada sam već shvatio, sa 18 godina ono što mnogi neće u životu, nikada svatiti, dobio sam poziv za odlazak u vojsku. Počeo je rat već naveliko. Osmog avgusta 1991. sam napunio 18 godina a 15. septembra sam morao da idem u vojsku. Prvo, za Rijeku dobio poziv, a za par dana, sam dobio drugi poziv - za Skoplje.

Pre sam slušao, pričali su mi stariji drugovi da u vojsci jedeš na vreme, spavaš kako treba, sve na vreme… nemaš vremena da razmisljaš, tek tamo dete postaje čovek… čak i fizički se popraviš. Zato je bilo u ono vreme, da kada su čule devojke da neko nije bio u vojsci, tu već nesto ne štima. Moj otac ko je baš te godine umro, sa 40 godina od alkohola. Uvek je reko tako, da ako si već rođen kao muško, budi muško. Posle 3 meseca sam postao desetar, iako nisam znao perfekt srpski. Znali su gde idemo, obučavali su nas danju i noću. o tenku smo znali sve do za poslednjeg šarafa svi i, opet nisam bio u mogućnosti da vežbam bar kolko-tolko, pošto bodibilding mi nije ni onda izašao iz glave. Posle Nove godine, 1992. smo izašli iz Makedonije i onako kompletno ispakovali magacine kasarne, sve. I bio sam jedno vreme u Uroševcu, na Kosovu, pa iz Uroševca u Prizren i jednog jutra na smotri je potporučnik rekao da sutra idemo... Neću da pišem o tome gde sam bio 42 dana, pakao. Nas dvadeset jedan smo otišli iz čete a vratili smo se sedmorica. Kao deca morali smo videti kako ljudi postaju životinje, ubijaju a ne znaju ni zašto. Tolko o ratu.

Kada smo se vratili… prvo u Beogradu sam bio, a posle opet - u Uroševac. Posle toga u Gnjilane i pošto smo već imali iskustva koja smo preživeli, rat, stavili su nas na 2 meseca kao neku vrstu straže, spavali smo u nekim šatorima.

Sve vreme sam razmišljao kako ću ja lepo da počnem trenirati i da budem bodibilder. Za godinu dana sam jednom išao kući. Kad mi je istekao vojni rok trebali smo ostati jos 3 meseca - u rezervu. Mislim da sam dosta toga naučio tamo i u vojsci i u ratu. Nikad nisam mrzeo a posle toga još manje… ne mogu da mrzim. Mržnja je zlo. Mislim da je dar od Boga što opraštam i ne jedem sam sebe. Ljudi koji mrze nisu inteligentna bića, mada ne znam kolko misle da jesu. Ne žalim sebe, ne žalim svoj život, samo žalim decu koja su tamo bila pa se vratila.

Kada sam došao kući bio sam svestan da mi je ovo još jedna šansa. Međutim, počeo sam da radim i da odmorim mozak od svega…  ali, počeo sam da pijem svakog vikenda. Da li sam ja onda hteo da zaboravljam i tako na kretenski način uhvatio se za alkohol ne znam, samo znam da me to vuklo sve više i više. Kasnije sam i posao ostavio pa sam počeo nešto drugo gde se pare lakše zarađuju od čega su ljudi gradili i još dan danas grade kuće. Samo što - kako sam zarađivao ja sam lepo sve podelio, prokockao, ako si mi onda u ono vreme bio prijatelj verovatno se sećaš. Brzo sam ja to i ostavio, nešto me diralo, nešto nije bilo u redu… znao sam da neće biti dobro ako nastavim tako a kasnije sam saznao da su neke moje poznanike i ubili, znači užas.

Trening - opet nije išlo pošto sam navikao da idem u kafanu, voleo sam da pijem, bilo je 3 dana da nisam odlazio kući. U međuvremenu upoznao sam jednu devojku, ona mi je žena sada evo 26 godina. Prestao sam lutati, nisam više išao u kafanu, ako smo išli negde išli smo zajedno. Brzo smo mi to tip-top počeli zajedno da živimo i ne znam kako mi to došlo, imao sam još toliko para ušparano da sam kupio jednu ručno pravljenu kombinovanu stolarsku mašinu, za 300 maraka.

Ostavio sam je u garažu i od tada, 14 godina sam bio privatni stolar. Prvo sam male stvari radio, probao, ispitivao, zanimalo me sve to. Sa drvetom raditi je umetnost. Ne ovo što na seriju rade, već zna se šta. Čim sam zaradio, uvek sam kupio nešto dodatno, neki alat, kasnije neku ručnu mašinu pa još veću mašinu... I uz nu  uvek još drugačije, ponešto.. iii, polako primetio sam da se postepeno širim. Ne ono - da sam od roditelj, svašta dobio - pa kako došlo tako otišlo, već sa svojim rukama zaradim za još jednu mašinu, pa još jednu i tako... Međutim, pio sam i dalje... ako sam bio tužan zato, ako sam srećan bio, opet zato. Dakle, alkohol je bio uvek prisutan. Kasnije sam imao već i radnika. Posle dvojicu. Video sam da bolje ide kad sam sam u radionici a oni idu da montiraju u međuvremenu ili ako je trebalo, angažovao sam još nekoga pa smo dvojica u radionici, dvojica na terenu. Tako su prolazili dani, nedelje, meseci... ponekad sam trenirao, ali samo u kući. Trening mi je bio isto prisutan u životu kao da čeka nešto, kao da će se to desiti u pravom trenutku da mi bude pomoć...

Tako sam dugo radio da bih posle još vise pio. Majstor je ujutro popio uz kafu dve, pa sa radnicima bih onda otišao da vidimo neki posao kad tamo i majstor je navikao svaki dan na kraju da pije. Ok je to bilo u početku, par godina može i 10 i 15 skoro nisu ni “videli” na meni ništa. Nego, desilo bi se da sam ujutro ustao i dok nisam popio čašu, kasnije 2-3, tresla bi mi se ruka. Gledam, rekoh, pa nije valjda da sam na to navik’o... onda, alkoholičar - reč nisam hteo da čujem a ne da izgovorim. Popijem ja njega ono, smirim se.

Prođe vreme, naravno ne jedem ili minimalno nešto pojedem… ono nešto mi fali, nešto živci rade, ruka opet krene, pošaljem nekoga iz radionice po pivo, pijemo ono… smirim se opet…

U međuvremenu naravno posao ide, ali osećam polako da nisam onaj stari. Brže se umorim, desi se da moram danju da prilegnem malo, mada to i nije nešto jer sam po čitav dan bio u radnom odelu, i nedeljom sam često radio. Prolaze godine, ne obraćam pažnju na piće ali naravno pijem ga dalje i više količinski a i na kvalitet već nisam gledao. Postajem alergičan na prašinu… manje sam radio, još više pio i razmišljao istovremeno, da prestanem sa stolarijom. Prođe još godina, onda sam već samo jednog radnika imao a koji je isto voleo sa pije. To ga i odnelo u grob, pre nekoliko godina. Počeo sam da shvatam sa sam ja alkoholičar. Prazne flaše, pikavci, svako jutro mi se ruka trese i sad već moram popiti žestoko, a pivo je samo da “opere” to… Ostavio sam - to jest imao sam samo jednog radnika i to baš onog koji je isto alkos.

Kad sam pio i popio nije mi ni to bilo problem što sam alkos. Sretnem druga… ej matori alkos sam jbt i smejem se... nego kad sam se istreznio bio sam često uplašen nešto više od 30 godina, otac mi umro sa 40 isto od toga.

Došla je polako faza kad već nisam mogao da radim. Nisam ni primetio kako se to desilo... Danas kažem... nisam hteo da primetim. Alkosi su sebični ljudi. Alkohol, droga, kocka... gledaju samo sebe, da imaju dnevnu dozu a ostalo ako bude, bude. Ja sam sada antialkoholičar, to je nešto sasvim drugo, drugi život krenuo... inače možeš biti lečen alkoholičar ili narkoman jer narkoman može da bude samo “čist”. Može da bude 5 ili 10 čak 15-20 godina čist ali ostaje narkoman.

Na kraju ne da nisam mogao raditi, već ni jesti... nije ništa ostalo u meni. Povratio sam što sam pojeo, bilo šta... često i što sam popio... desilo se noću da, kad sam se probudio, nisam znao da popijem za smirenje lek ili pošto nisam imao kod kuće piće sipao sam vodu u čist alkohol onako, “od oka”. Ne samo ruka već čitavo telo mi se treslo. To što kažu da vide belog miša, to sam ja prošao… ja sam već mešao realnost i nisam znao da li spavam ili sam budan. Moram opet da spiminjem ženu. Svaka joj čast i hvala što je izdržala to sve. Ne može se to napisati kako joj je bilo. Užas...

Jednog dana sam spakovao stvari u torbu i ušao sam u bolnicu, na psihijatriju. Dobar dan, ja sam alkoholičar... Bio sam unutra devet dana, za devet dana dok nisam pio dobio sam boju na koži bolju… Deveti dan me doktorka zvala da popričamo, kaže mi… ti ćeš danas otići kući, normalniji si ti od ovih koji ovde rade. Pričali smo sat i po i rekla je da zna da ću uspeti. Izašao sam na kapiju i gledam šta se dešava u gradu, napolju. Jedna ograda deli ljude a razlika je samo to što preko ograde ljudi sto posto su popili svoje lekove a tu gde sam ja sada, nisu svi. Inače, unutra sam dobio 3 puta 10 mg bensedina i ništa više. Onda sam video, konačno, da miram ja to lično da uradim i odlučim ako ne želim dalje da se mučim jer drugo je umreti a ovo su muke.

Otišao sam kući, nisam pio otprilike dve nedelje i jednom, kada mi nije dao vrag mira, popio sam četiri piva… to sam ispovratio, izašao u onom momentu u kupatilo, pogledao sebe u ogledalo, pa sad neću napisati kako sam sve sebe psovao i na kraju je bila – reč: Alkoholičaru jedan i pljunuo… zamrzeo sam sebe… zamrzeo sam takvog sebe. I zamrzeo sam alkohol.

Nije mi bilo toliko teško kao što sam to pomislio jer onda već nisam pio mesec dana... tako da, mogao sam jesti... ok, ponekad sam imao krizu ali pošto sam znao već tako trezan, da ako pijem, nikad neće biti gotovo osim samo kad umrem i onda sam već imao tako trezan, mesec dana savest me dirala da okolinu ne uništim skroz.

U julu sam ostavio alkohol, u oktobru sam počeo da vežbam jer mi je trening bio kec, onaj kec koji sam spominjao, da čeka nesto... znači, sa 35 godina sam otišao u teretanu sa namerom da ću se takmičiti jednog dana. Naravno da su me ismejaval, jeri gde ću ja takav šugav i mator na takmičenje, to je bilo 2008. godine, a 2012-2013. Sam već bio na 16 takmičenja, od toga 6 puta pobedio na domaćem terenu, a na Svetskom prvenstvu sam dva puta treći i jednom četvrti! Ostalo je, sve drugo i treće mesto na mnogim drugim takmičenjima.

Sad imam 45 punih. Deset godina treniram a pre nedelju dana počeo sam da se spremam na takmičenje i antialkoholičar sam.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(U nastavku: O deset godina aktivnog trenažnog procesa bodibildera Rolanda Doše)

Objavljeno u Sport

* Milica Lazić, reprezentativka Srbije i članica somborskog Džudo i sambo kluba „Bačka“ ostvarila je sjajan uspeh na Svetskom juniorskom prvenstvu u sambou 2017. godine, održanom od 14. do 16. oktobra u Novom Sadu

Milica je,  u kategoriji juniorki do 52 kg, osvojila treće mesto i bronzanu medalju. Sa bronzanom medaljom oko vrata Milica će se ujedno oprostiti od juniorske kategorije, a od naredne godine takmičiće se u seniorskoj konkurenciji.

Osim što je uspešan sportista, Milica je brucoš Pravnog fakulteta u Novom Sadu i već je, kako kaže, uskladila studentske obaveze sa treninzima.

Na Svetskom prvenstvu u kategoriji mlađih juniorki borila se i Anđela Lončar, takođ  članica Džudo i sambo kluba „Bačka“.

Podršku mladim Somborkama i reprezentaciji Srbije, pružili su Somborci koji vole ovaj sport, a lokalna samouprava je za njih obezbedila prevoz.

Podršku juniorima pružila je i Antonija Nađ Kosanović, član Gradskog veća za sport, decu i omladinu, kao i Vlatko Belovuković, prvi trener somborskog Džudo i sambo kluba „Bačka“ i selektor seniorske nacionalne reprezentacije Srbije u sambou.

Poslovi informisanja i odnosa sa javnošću / S. S.

Objavljeno u Sport

* U Novom Sadu traje Prvenstvo sveta u sambou u juniorskoj konkurenciji (12 - 16. oktobar)

- Grad Sombor je obezbedio prevoz i na taj način omogućio sportistima iz "Džudo i Sambo kluba Bačka", kao i svojim sugrađanima koji vole ovaj sport, da pruže podršku reprezentaciji Srbije i svojim kolegama, koji ce nastupiti i braniti boje naše zastave na juniorskom Svetskom Prvenstvu u sambou u Novom Sadu - kratko i jasno informiše Antonija Nađ Kosanović, gradska većnica Grada Sombora za sport, omladinu i decu. 

Među reprezentativcima Srbije je i Milica Lazić, članica Džudo i sambo kluba Bačka Sombor, jedna od najvećih nada somborskog sporta i šire a selektor nacionalne reprezentacije Srbije, prvi trener somborskog kluba, Vlatko Belovuković. U delegaciji Sombora je i Ilija Lalić, stručni saradnik u Sportskom savezu grada Sombora.

Galerija:

S. S.

Objavljeno u Sport

* Marina Gajčin (16), najmlađi internacionalni srpski ženski majstor u šahu, odigrala simultanku na 15 tabli u petak, 26. maja u samom centru Sombora

Uvek atraktivna simultanka, imala je ovom prilikom posebna značenja... jer, simpatična Marina, činilo se, s osmehom je tokom čitavog dvosatnog kruženja od table do table, da bi onima koji su imali pomalo i tremu ali isto tako ujedno i želju da se što ravnopravnije suprotstave već poznatoj rivalki sa kojom su dobili šansu i čast da prvi put zaigraju, "razoružala" tog neizbežnog ovoga puta dečjeg pritiska, šarmirajujći istovremeno sve oko i sebe. I prolaznike tog uvek najdinamičnijeg dana u Somboru, poslednjeg majskog petka, svoje sve vernije navijače, ljubitelje šaha kojih je u ovom gradu odistinski u izobilju a takođe i prekaljene majstore drevne igre, nekadašnje šampionke i šampione... Tako su Marinu došli osim ostalih, da bodre i brat i sestra Predrag Čičovački, jedno od najzvučnijih imena somborskog i ranije jugoslovenskog šaha - doktorant filozofije koji već duži niz godina uspešno deluje i živi u Americi i sestra mu Jadranka (udato Radojčić), Marija Bek, jedna od takođe najdugotrajnijih i najvitalnijih somborskih šahistkinja, sa bratom Franjom koji joj je uvek bio ona prava podrška, svi sa visokim rejtinzima, među "kibicerima" je bio i Vladimir Kozoderović, somborski šahovski gospodin i entuzijasta, organizator i domaćin nebrojenih turnira i manifestacija koji se pamte, decenijama... mnogi drugi znatiželjnici, te oni koji su hteli nešto novo da nauče i dožive ...  

Marina Gajčin nije krila prijatno iznenađenje, praćena aplauzom prisutnih građana u centru Sombora

.................................................................................................................................................

Na glavnoj ulici, Kralja Petra I u Somboru, tako se zbio nesvakidašnji događaj. Organizatori, Sportski savez grada Sombora i Somborski šahovski klub imaju razloga za zadovoljstvo. U trenucima najave programa, kada je predsednik gradske sportske organizacije Dragan Maksimović Giga simbolično izneo ček na 65.000 dinara, dar SSGS Marini za put na Svetsko kadetsko prvenstvo u Južnu Ameriku, u daleki Urugvaj, ni sama Marina nije mogla a da ne skrije svoje uzbušenje i oduševljenje, kratko rekavši - Zaista, ni sami niste svesni koliko ste mi ulepšali ovaj dan... Reči hvale uputila je i gradska većnica za sport i omladinu Antonija Nađ Kosanović, a od koga drugog da budu poučne nego od ove uspešne sportistkinje sa najširom međunarodnom reputacijom, olimpijskom Srbije u kajaku iz Londona 2012.

Gradska većnica za sport i omladinu Antonija Nađ Kosanović napomenula je kako Marinin primer jeste pravi putokaz novim talentima

.....................................................................................................................................................................

Antonija je napomenula da je Marina danas postala prava identifikacija za decu, poput magneta koji može s lakoćom da privuče mališane u te najzdravije sportske tokove i život poput nje, usmere šahu ili nekoj drugoj veštini. Toplo je ovu priredbu pozdravio, posebno ističući vrednost pojave Marine Gajčin na srpskoj sportskoj i šahovskoj sceni, u ime centrale Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost i legenda jugoslovenske i srpske košarke, Miroljub Damnjanović Dugi, predsednik najmlađeg po stažu, Granskog sindikata sporta UGS-a koji je sa kolegom, Vojom Tabačkim, izvršnim sekretarom ovog sindikata, baš tog dana boravio u radnoj poseti Somboru, pa su se kao na šahovskoj tabli na magična 64 polja, složile sve kockice mozaika sportsko-organizacionog zajedničkog i parnerskog cilja. 

Manifestaciju je pozdravio u ime reprezentativnog srpskog sindikata, UGS Nezavisnost, Miroljub Damnjanović, predsednik GS sporta

.................................................................................................................................................................

Rezultat naravno, beše u drugom planu. Najveći rezultat ostaje to, što su "novi šahovski klinci", iz nadaleko čuvene škole Josipa Dekića, Somborskog šahovskog kluba - inače kolektiva slavljenika, koji obeležava čak 95 godina postojanja i uspeha, smelo i odvažno zabeležili svoje prve javne partije u simultanci sa svojim idolom. Bila je to za mnoge od njih, "predkškolce" i đake nižih razde somborskih i osnovnih škola naseljenih mesta - prvo veliko učestvovanje a samim tim i debi - lična pobeda.

Majtor šaha i učitelj brojnih generacija Josip Dekić i njegovi puleni, spremni za nastup pred Marinom

.................................................................................................................................................

Marina Gajčin  je podsetimo, nedavno potvrdila sjajnu formu osvojivši zlatnu medalju na Kadetskom prvenstvu Srbije održanom u aprilu u Kragujevcu. Odlična i ujednačena igra tokom čitavog turnira, donela je najmlađem ženskom inter majstoru, laskavu titulu šampionke Srbije do 16 godina. Osvajanjem titule ona je ujedno obezbedila i sigurno mesto u Kadetskoj reprezentaciji Srbije, pa je već u septembru očekuju nova šahovska iskušenja na Evropskom prvenstvu u Rumuniji kao i kulminacija jedne neverovatne sezone, igre na Svetskom kadetkom prvenstvu koje će biti održano u glavnom gradu Urugvaja, Montevideu.

S. Stričević

Fotografije: Dejan Horvat

Ovogodišnje Svetsko prvenstvo u biciklizmu održava se u Dohi, glavnom gradu Katara. Na njemu imao je čast da učestvuje i naš uspešni biciklista iz Sombora Veljko Stojnić. Danas je na programu, nakon pre par dana vožene hronometarske trke, bila drumska trka u kategoriji juniora čija je dužina bila 135,5 kilometara. Po neverovatnoj vrućini, koje su za ovo doba godine normalne za ovaj deo planete, a danas je temperatura u Dohi iznosila 43 stepena, naš mladi sportista nije uspeo da završi trku.

Nažalost, Stojnić je očigledno, pored problema kada su u pitanju uslovi u kojima se vozila trka, imao i problema sa svojim timom, a njegova izjava nakon trke najbolje ilustruje situaciju koja se danas dogodila:

– Nije bilo kako smo planirali, ja sam, žargonski rečeno otpao jer sam ostao bez vode zbog loše komunikacije sa trenerom i selektorom koji su dodavali vodu. Tada je bilo i najbitnije uzeti vodu jer je bila velika brzina i svi su išli koliko su mogli. Zbog nedostatka tečnosti grčevi su usledili pri velikom opterećenju i jednostavno nisam mogao da opstanem u glavnoj grupi. Rekli su da uzmem vodu od neutralnog vozila iza, ali pri toj brzini se nije moglo izdvojiti iz grupe, uzeti vodu, i vratiti se. Trka sama po sebi je bila veoma brza, brža za 1,5 km/ času od prethodne koji su vozili mlađi seniori. Takođe, na rezultat da je uticalo i moje loše pozicioniranje u grupi, a to je zbog manjka iskustva. Poznato je da mi ne vozimo mnogo trka sa puno vozača kao ostale takmičarske reprezentacije.

Njegov nešto mlađi kolega, mladi biciklista naše zemlje, Ognjen Ilić, nažalost, takođe nije uspeo da završi trku.

Detalje hronometarkse trke koja je vožena pre tri dana možete da se pročitate ovde.

Ovo svakako ne umanjuje ogroman sportski uspeh koji su ova dvojica mladih sportista postigla na ovom prestižnom takmičenju i prateći ove mlade, perspektivne bicikliste na SP verujemo da naš biciklizam ne treba da brine za budućnost. Ognjen i Veljko, zajedno sa svojim drugarima, su dokaz toga!

 

Zoran Kovačić

 

 

utorak, 11 oktobar 2016 11:42

Veljko Stojnić 29. na SP u biciklizmu

Veljko Stojnić, član S tima iz Sombora osvojio je 29. mesto na 89. Svetskom prvenstvu u biciklizmu, u hronometarskoj trci, koje se ove godine održava u Dohi. Mladi somborac je sjajnom vožnjom, sa vremenom 37 minuta 43 sekunde uspeo da iza sebe ostavi veliki broj vozača iz celoga sveta. 

Uslovi u kojima je ovaj mladi dečko vozio danas samo još više vrednuju ovaj itekako veliki uspeh, s obzirom da je u ovo doba godine u Dohi ozbiljna vrućina, a da je na putu temperatura vazduha još veća. 

Zajedno sa svojim trenerom Markom Sudarićem naš sugrađanin je pokazao da se rad i trud uvek isplate.

Njegov kolega iz reprezentacije, Ognjen Ilić osvojio je 61. mesto na ovoj trci. Njih dvojica su jedini juniorski predstavnici Srbije na ovom velikom takmičenju.

Sledeći izazov za ove mlade sportiste je drumska trka koja se vozi 14. oktobra.

 

Zoran Kovačić

Strana 1 od 2

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…