* Roland Doša, životna priča: Prvi put sasvim iskreno, sasvim iz srca i otvoreno, priča za jedan medij, naš prijatelj iz Subotice, danas uspešan bodibilder. Kroz kakvo je sve trnje prošao, o alkoholizmu, bez trunke zaobiliaženja istine, o danima vojske i ratnim iskušenjima koje je prebrodio, o tome kako mu je žena postala i ostala najveći prijatelj i podrška. O svom vrednom ali napornom radu stolara, o onom što je kao dečak sanjao, pa u tridesetim i čettrdesetim dosanjao, postao sportista za uzor. I što je najvažnije verovatno od svega, drug kojeg mnogi ljudi jednostavno, vole. Ova priča imaće nekoliko nastavaka jer tako popularni Roly zaslužuje, uz niz fotografija koje svedoče o svemu tome što će on da nam za Novi Radio Sombor ispriča. Naravno, potrudićemo se da uradimo i pravi, profesionalni buking za Rolanda a i fotografije koje nam već šalje imaju sasvim dovoljan odraz onoga čemu se svakodnevno posvećuje. Ovu neobično retko priču prepuštamo vama...

~ . ~

Od kada znam za sebe želeo sam da budem bodibilder kao mnogi u ono vreme kad je Švarceneger bio No1. Kao deca pravili smo kod kuće tegove, prvo od gipsa posle od betona. Čitao sam časopise onda a nije bilo baš nešto ni bilo… jedan je bio, čije sam sadržaje “gutao”... Drug mi je nabavio, posle dao meni, ja sam isto posle dao nekome i tako jednu novinu, pregledali smo nas desetorica. Od svoje 12-te godine sa manjim - većim pauza,a trenirao sam u svojoj kući, imao sam periode da ponekad prestanem, pa opet iznova; sa 16 godina počeo sam da prvi put treniram u teretani. Tada sam već radio u građevini. Imao sam radnu knjižicu sa šesnaest godina, u građevinskoj firmi Integral. Kasnije su me poslali u Beograd, da radim sa svojih17 godina… tamo smo od 6 ujutro pa do posle podne 6, radili i nisam mogao nikud da idem, da izlazim. Spavali smo u baraci na gradilištu i svakih mesec dana - ili 2 nedelje došli bismo kući, na vikend. Bilo je mnogo puta kad smo radili i pole večere, uveče do 10, sasvim malo sam imao vremena, čisto da se istuširamo, pa spavanje, ujutro iznova. U to doba ljudi su radili, voleli su sa rade i tako su već bili vaspitani, u startu.

Jako mi je bilo teško gledati mišićave ljude, tako da ja nisam mogao da treniram pa smo na kraju ipak i uprkos tolikom poslu, čim smo imali pola sata slobodnog vremena, pa sam se tamo sa jednim prijateljem upoznao, nabavili smo neke šipke, zavarili ih i dizali... Uvek sam bio suv, nikad nisam imao viška i teško mi je bilo i jednu kilu dobiti. Posle godinu dana, kad smo opet radili kod kuće, u Subotici, tu se radilo samo 8 sati dnevno, opet sam počeo posećivati teretanu, nastojao sam da što viđe vežbam… pročitao sam sve što sam našao o bodibildingu i kada sam već shvatio, sa 18 godina ono što mnogi neće u životu, nikada svatiti, dobio sam poziv za odlazak u vojsku. Počeo je rat već naveliko. Osmog avgusta 1991. sam napunio 18 godina a 15. septembra sam morao da idem u vojsku. Prvo, za Rijeku dobio poziv, a za par dana, sam dobio drugi poziv - za Skoplje.

Pre sam slušao, pričali su mi stariji drugovi da u vojsci jedeš na vreme, spavaš kako treba, sve na vreme… nemaš vremena da razmisljaš, tek tamo dete postaje čovek… čak i fizički se popraviš. Zato je bilo u ono vreme, da kada su čule devojke da neko nije bio u vojsci, tu već nesto ne štima. Moj otac ko je baš te godine umro, sa 40 godina od alkohola. Uvek je reko tako, da ako si već rođen kao muško, budi muško. Posle 3 meseca sam postao desetar, iako nisam znao perfekt srpski. Znali su gde idemo, obučavali su nas danju i noću. o tenku smo znali sve do za poslednjeg šarafa svi i, opet nisam bio u mogućnosti da vežbam bar kolko-tolko, pošto bodibilding mi nije ni onda izašao iz glave. Posle Nove godine, 1992. smo izašli iz Makedonije i onako kompletno ispakovali magacine kasarne, sve. I bio sam jedno vreme u Uroševcu, na Kosovu, pa iz Uroševca u Prizren i jednog jutra na smotri je potporučnik rekao da sutra idemo... Neću da pišem o tome gde sam bio 42 dana, pakao. Nas dvadeset jedan smo otišli iz čete a vratili smo se sedmorica. Kao deca morali smo videti kako ljudi postaju životinje, ubijaju a ne znaju ni zašto. Tolko o ratu.

Kada smo se vratili… prvo u Beogradu sam bio, a posle opet - u Uroševac. Posle toga u Gnjilane i pošto smo već imali iskustva koja smo preživeli, rat, stavili su nas na 2 meseca kao neku vrstu straže, spavali smo u nekim šatorima.

Sve vreme sam razmišljao kako ću ja lepo da počnem trenirati i da budem bodibilder. Za godinu dana sam jednom išao kući. Kad mi je istekao vojni rok trebali smo ostati jos 3 meseca - u rezervu. Mislim da sam dosta toga naučio tamo i u vojsci i u ratu. Nikad nisam mrzeo a posle toga još manje… ne mogu da mrzim. Mržnja je zlo. Mislim da je dar od Boga što opraštam i ne jedem sam sebe. Ljudi koji mrze nisu inteligentna bića, mada ne znam kolko misle da jesu. Ne žalim sebe, ne žalim svoj život, samo žalim decu koja su tamo bila pa se vratila.

Kada sam došao kući bio sam svestan da mi je ovo još jedna šansa. Međutim, počeo sam da radim i da odmorim mozak od svega…  ali, počeo sam da pijem svakog vikenda. Da li sam ja onda hteo da zaboravljam i tako na kretenski način uhvatio se za alkohol ne znam, samo znam da me to vuklo sve više i više. Kasnije sam i posao ostavio pa sam počeo nešto drugo gde se pare lakše zarađuju od čega su ljudi gradili i još dan danas grade kuće. Samo što - kako sam zarađivao ja sam lepo sve podelio, prokockao, ako si mi onda u ono vreme bio prijatelj verovatno se sećaš. Brzo sam ja to i ostavio, nešto me diralo, nešto nije bilo u redu… znao sam da neće biti dobro ako nastavim tako a kasnije sam saznao da su neke moje poznanike i ubili, znači užas.

Trening - opet nije išlo pošto sam navikao da idem u kafanu, voleo sam da pijem, bilo je 3 dana da nisam odlazio kući. U međuvremenu upoznao sam jednu devojku, ona mi je žena sada evo 26 godina. Prestao sam lutati, nisam više išao u kafanu, ako smo išli negde išli smo zajedno. Brzo smo mi to tip-top počeli zajedno da živimo i ne znam kako mi to došlo, imao sam još toliko para ušparano da sam kupio jednu ručno pravljenu kombinovanu stolarsku mašinu, za 300 maraka.

Ostavio sam je u garažu i od tada, 14 godina sam bio privatni stolar. Prvo sam male stvari radio, probao, ispitivao, zanimalo me sve to. Sa drvetom raditi je umetnost. Ne ovo što na seriju rade, već zna se šta. Čim sam zaradio, uvek sam kupio nešto dodatno, neki alat, kasnije neku ručnu mašinu pa još veću mašinu... I uz nu  uvek još drugačije, ponešto.. iii, polako primetio sam da se postepeno širim. Ne ono - da sam od roditelj, svašta dobio - pa kako došlo tako otišlo, već sa svojim rukama zaradim za još jednu mašinu, pa još jednu i tako... Međutim, pio sam i dalje... ako sam bio tužan zato, ako sam srećan bio, opet zato. Dakle, alkohol je bio uvek prisutan. Kasnije sam imao već i radnika. Posle dvojicu. Video sam da bolje ide kad sam sam u radionici a oni idu da montiraju u međuvremenu ili ako je trebalo, angažovao sam još nekoga pa smo dvojica u radionici, dvojica na terenu. Tako su prolazili dani, nedelje, meseci... ponekad sam trenirao, ali samo u kući. Trening mi je bio isto prisutan u životu kao da čeka nešto, kao da će se to desiti u pravom trenutku da mi bude pomoć...

Tako sam dugo radio da bih posle još vise pio. Majstor je ujutro popio uz kafu dve, pa sa radnicima bih onda otišao da vidimo neki posao kad tamo i majstor je navikao svaki dan na kraju da pije. Ok je to bilo u početku, par godina može i 10 i 15 skoro nisu ni “videli” na meni ništa. Nego, desilo bi se da sam ujutro ustao i dok nisam popio čašu, kasnije 2-3, tresla bi mi se ruka. Gledam, rekoh, pa nije valjda da sam na to navik’o... onda, alkoholičar - reč nisam hteo da čujem a ne da izgovorim. Popijem ja njega ono, smirim se.

Prođe vreme, naravno ne jedem ili minimalno nešto pojedem… ono nešto mi fali, nešto živci rade, ruka opet krene, pošaljem nekoga iz radionice po pivo, pijemo ono… smirim se opet…

U međuvremenu naravno posao ide, ali osećam polako da nisam onaj stari. Brže se umorim, desi se da moram danju da prilegnem malo, mada to i nije nešto jer sam po čitav dan bio u radnom odelu, i nedeljom sam često radio. Prolaze godine, ne obraćam pažnju na piće ali naravno pijem ga dalje i više količinski a i na kvalitet već nisam gledao. Postajem alergičan na prašinu… manje sam radio, još više pio i razmišljao istovremeno, da prestanem sa stolarijom. Prođe još godina, onda sam već samo jednog radnika imao a koji je isto voleo sa pije. To ga i odnelo u grob, pre nekoliko godina. Počeo sam da shvatam sa sam ja alkoholičar. Prazne flaše, pikavci, svako jutro mi se ruka trese i sad već moram popiti žestoko, a pivo je samo da “opere” to… Ostavio sam - to jest imao sam samo jednog radnika i to baš onog koji je isto alkos.

Kad sam pio i popio nije mi ni to bilo problem što sam alkos. Sretnem druga… ej matori alkos sam jbt i smejem se... nego kad sam se istreznio bio sam često uplašen nešto više od 30 godina, otac mi umro sa 40 isto od toga.

Došla je polako faza kad već nisam mogao da radim. Nisam ni primetio kako se to desilo... Danas kažem... nisam hteo da primetim. Alkosi su sebični ljudi. Alkohol, droga, kocka... gledaju samo sebe, da imaju dnevnu dozu a ostalo ako bude, bude. Ja sam sada antialkoholičar, to je nešto sasvim drugo, drugi život krenuo... inače možeš biti lečen alkoholičar ili narkoman jer narkoman može da bude samo “čist”. Može da bude 5 ili 10 čak 15-20 godina čist ali ostaje narkoman.

Na kraju ne da nisam mogao raditi, već ni jesti... nije ništa ostalo u meni. Povratio sam što sam pojeo, bilo šta... često i što sam popio... desilo se noću da, kad sam se probudio, nisam znao da popijem za smirenje lek ili pošto nisam imao kod kuće piće sipao sam vodu u čist alkohol onako, “od oka”. Ne samo ruka već čitavo telo mi se treslo. To što kažu da vide belog miša, to sam ja prošao… ja sam već mešao realnost i nisam znao da li spavam ili sam budan. Moram opet da spiminjem ženu. Svaka joj čast i hvala što je izdržala to sve. Ne može se to napisati kako joj je bilo. Užas...

Jednog dana sam spakovao stvari u torbu i ušao sam u bolnicu, na psihijatriju. Dobar dan, ja sam alkoholičar... Bio sam unutra devet dana, za devet dana dok nisam pio dobio sam boju na koži bolju… Deveti dan me doktorka zvala da popričamo, kaže mi… ti ćeš danas otići kući, normalniji si ti od ovih koji ovde rade. Pričali smo sat i po i rekla je da zna da ću uspeti. Izašao sam na kapiju i gledam šta se dešava u gradu, napolju. Jedna ograda deli ljude a razlika je samo to što preko ograde ljudi sto posto su popili svoje lekove a tu gde sam ja sada, nisu svi. Inače, unutra sam dobio 3 puta 10 mg bensedina i ništa više. Onda sam video, konačno, da miram ja to lično da uradim i odlučim ako ne želim dalje da se mučim jer drugo je umreti a ovo su muke.

Otišao sam kući, nisam pio otprilike dve nedelje i jednom, kada mi nije dao vrag mira, popio sam četiri piva… to sam ispovratio, izašao u onom momentu u kupatilo, pogledao sebe u ogledalo, pa sad neću napisati kako sam sve sebe psovao i na kraju je bila – reč: Alkoholičaru jedan i pljunuo… zamrzeo sam sebe… zamrzeo sam takvog sebe. I zamrzeo sam alkohol.

Nije mi bilo toliko teško kao što sam to pomislio jer onda već nisam pio mesec dana... tako da, mogao sam jesti... ok, ponekad sam imao krizu ali pošto sam znao već tako trezan, da ako pijem, nikad neće biti gotovo osim samo kad umrem i onda sam već imao tako trezan, mesec dana savest me dirala da okolinu ne uništim skroz.

U julu sam ostavio alkohol, u oktobru sam počeo da vežbam jer mi je trening bio kec, onaj kec koji sam spominjao, da čeka nesto... znači, sa 35 godina sam otišao u teretanu sa namerom da ću se takmičiti jednog dana. Naravno da su me ismejaval, jeri gde ću ja takav šugav i mator na takmičenje, to je bilo 2008. godine, a 2012-2013. Sam već bio na 16 takmičenja, od toga 6 puta pobedio na domaćem terenu, a na Svetskom prvenstvu sam dva puta treći i jednom četvrti! Ostalo je, sve drugo i treće mesto na mnogim drugim takmičenjima.

Sad imam 45 punih. Deset godina treniram a pre nedelju dana počeo sam da se spremam na takmičenje i antialkoholičar sam.

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(U nastavku: O deset godina aktivnog trenažnog procesa bodibildera Rolanda Doše)

Objavljeno u Sport

* Prema zvaničnim podacima Republičkog Zavoda za statistiku, u periodu od januara do oktobra 2018. godine, Vojvodinu je posetilo 457.736 turista, što je za 8,6% više u odnosu na isti period prethodne godine. Došlo je do povećanja dolazaka stranih turista u iznosu od 13,9% (223.422 turista), u odnosu na isti period 2017. godine

Ukupan broj noćenja za navedeni period povećan je za 13,1% (1.119.367 noćenja) u odnosu na 2017. godinu. Došlo je do znatnog povećanja broja noćenja stranih turista u iznosu od 16,1% (478.628 noćenja), u odnosu na prethodnu godinu.

U turističkom prometu prednjače gradovi Sombor, gde povećanje dolazaka ukupnog broja turista iznosi 9,5%, Novi Sad 8,4% i Subotica 7,2%, u odnosu na isti period prošle godine. Najveće povećanje u broju dolazaka turista beleži Banja Junaković u iznosu od 22,6%.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

utorak, 23 oktobar 2018 20:22

Obuka za posrednike u prometu nepokretnosti

* Privredna komora Srbije u saradnji sa Ministarstvom finansija, Upravom za sprečavanje pranja novca i Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija, Sektorom tržišne inspekcije organizuje obuku za posrednike u prometu nepokretnosti na temu sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma

Cilј radionice je da budu unapređena operativna znanja o primeni Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, polaznici upoznaju sa smernicama za procenu rizika, kao i ulogama institucija kao kontrolnih i preventivnih faktora.

Jednodnevna obuka će biti održana u ponedelјak 29. oktobra, u prostorijama Regionalne privredne komore Severnobačkog upravnog okruga, u Subotici, Senćanski put 15/II, sala 12-13, sa početkom u 9:30 časova.

Zbog ograničenog broja mesta u Komori mole da prijavu zainteresovani pošalju na: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Pozivno pismo

Agenda

Jovana Vujković

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* U subotu, 15. septembra rvači najtrofejnijeg somborskog sportskog kluba Ranički, imali su dva uspešna takmičenja

Jedna grupa predvođena trenerom Igorom Frgićem otišla je u Suboticu na II Kup Srbije za seniore i osvojila 3 medalje. Najuspešniji među njima bio je Nikola Katanić koji je u kategoriji do 55 kg sa dve pobede tehničkim tušem izborio finale i izgubio od iskusnijeg reprezentativca Kristijana Gazdaga i tako osvojio srebrnu medalju.

Bronzane medalje osvojili su Nikola Kovač do 55 kg i Stefan Rašović do 97 kg. Bez medalje u kategoriji do 67 kg ostao je Filip Frgić.

Druga grupa predvođena trenerima Milanom Marićem i Simom Savićem otišla je u Sentu na Međunarodni turnir „Nikola Vukov“ gde su rvači somborskog Radničkog osvojili 7 medalja. Najuspešniji među njima bili su Luka Katanić i Bojan Kostić koji su osvojili zlatne medalje. Srebrne medalje osvojili su Mladen Batalo, Ognjen Todorović i David Novič. Bronzane medalje zaslužili su Jovan Kosovac i Nikola Gunj. Bez medalja ostali su Aljoša Ilić, Milan Tolić, Milan Čeprnja, Aleksandar Jančić, Gregor Sekulić i Kristian Dobi. 

Na takmičenju je učestvovalo 269 takmičara iz 30 klubova i 9 zemalja: Mađarske, Ukrajine, Češke, Slovačke, Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Bugarske i domaćina Srbije. Rvači Radničkog su osvojili odlično 6. mesto od 30 ekipa.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

* Hrvatski građanski savez iz Novog Sada uputio je priopćenje za javnost koje prenosimo u cijelosti:

Na Drugoj redovitoj skupštini Hrvatskog građanskog saveza koja je održana 15. rujna 2018. godine u Novom Sadu izabrano je novo čelništvo udruženja. Po drugi put, na period od dvije godine, za predsjednika izabran je dr sc. Tomislav Stantić, a za članove/ce Izvršnog odbora: Stanko Krstin (Novi Sad), Vesna Zelenika (Sombor/Bezdan), Marija Srdić (Novi Sad), Igor Prka (Beograd) i Milovan Dunđer (Beograd). Skupština je donijela odluku da će Hrvatski građanski savez, uprkos izrazito nepovoljnom ozračju unutar zajednice Hrvata u Srbiji koju karakterizira manjak demokratskog kapaciteta, aktivno i dalje podržavati učešće svojih članova/ca u izborima za Hrvatsko nacionalno vijeće koji će biti održani 4. studenog ove godine Takođe, da će nastaviti i u narednom periodu pružati podršku svojim simpatizerima i istomišljenicima u prikupljanu potpisa za elektore i da će nastaviti da ohrabruje nove, mlade ljudi u zajednici da se po prvi put kandidiraju i postanu elektori na izborima za HNV. Kao organizacija koja je pokrenuta sa ciljem da radi na jačanju demokratskih procesa unutar hrvatske manjinske zajednice ali i društva u cjelini, rad na ostvarenju naše misije ocjenjujemo i dalje kao izrazito težak, ali za nas jedini mogući. U Novom Sadu, 15.rujna 2018.

Predsjednik dr.sc.Tomislav Stantić

Bilježi: Ivan Karan

Objavljeno u Vijesti dana
nedelja, 16 septembar 2018 18:32

Festival bunjevački pisama u Subotici

* Hrvatska glazbena udruga „Festival bunjevački pisama“ iz Subotice po osamnaesti put organizira Festival bunjevački pisama u dvorani Tehničke škole „Ivan Sarić“ u Subotici u nedjelju 30. rujna, s početkom u 19 sati

Na festivalu će biti izvedeno 16 novih autorskih pjesama. Izvođači će biti vokalni solisti koje će pratiti festivalski orkestar pod ravnanjem profesorice Mire Temunović, kao i glazbeni ansambli iz Subotice, Sombora i Vukovara. Ulaznice se, po cijeni od 250 dinara, mogu kupiti na ulazu prije početka festivala ili ranije rezervirati na telefon 063 808 7 836.

Ivan Karan

Objavljeno u Vijesti dana
Strana 1 od 4

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…