Prikazivanje članaka po tagu Severna Makedonija

* U zgradi somborske Gradske uprave danas je upriličen svečani prijem na kojem je zamenica gradonačelnika Ljiljana Tica ugostila ambasadorku Republike Severne Makedonije Nj.E. Mihaelu Veselinov, predstavnike Udruženja Makedonaca ZBO „Pela“, kao i njihove stručne saradnike

Ambasadorki su ovom prilikom predstavljeni istorija, kao i kulturni i turistički potencijali Sombora, a učesnici sastanka posebno su istakli dobru saradnju lokalne samouprave sa Udruženjem Makedonaca „Pela“. Povod današnje posete ambasadorke Republike Severne Makedonije Somboru jeste održavanje „Makedonske obrazovne nedelje“ u prostoru Mađarske građanske kasine u Somboru od 25. do 27. novembra, koju priređuje Udruženje „Pela“, uz podršku Ministarstva za ljudska i manjinska parva i društveni dijalog Vlade Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine/nacionalne zajednice Vlade Vojvodine i Grada Sombora.

Cilj ovog projekta kao što izveštavamo a kako je i ovom prilikom podvučeno, jeste popularizacija i promocija makedonskog jezika, istorije i kulture, kao doprinos očuvanju makedonskog identiteta, multinacionalnsti i multikulturalnosti ovih prostora.

- U dodatku, fotografije sa prijema -

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

(Sva autorska prava eventualnog daljeg objavljivanja ove rubrike i njenog celovitog sadržaja postavljeno na portalu Novog Radio Sombora bez upita i dozvole bilo koje strane ili pojedinca zaštićena i zadržana svim relevantnim pravnim mehanizmima!)

Objavljeno u Prva vest

* Kajakaši sve uspešnijeg somborskog kajak kluba su tradicionalno otvorili novu sezonu Međunarodnom regatom u Bezdanu održanoj u subotu, 10. aprila. Prvi utisci govore o novom talasu dece i onih nešto starijih, opredeljenih za ovaj viteški sport, dok mi beležimo i lep odziv deset klubova, jer osim domaćina iz Kajak kluba “Dunav” Bezdan, na regati su učestvovali i članovi klubova KRK “Tisin Cvet” iz Sente, KKK “Tarkett” iz Bačke Palanke, KK “Elit” iz istog grada, KK “Bratstvo” iz Kanjiže, KKK “Vojvodina” iz Novog Sada, kao i KKK “Liman”, komšije - KK “Panonija” iz Apatina a toplo su pozdravljeni i dragi gosti, takmičari iz Severne Makedonije

Na ovom skupu talentovanih majstora zaveslaja koji će biti ostvarenim rezultatima upmaćen, jedan od najmlađih sportskih kolektiva u Gradu Somboru, Kajak klub koji nosi naziv po imenu svoga grada, prezentovalo je sedmanaestoro takmičara, u čak 9 disciplina. Nisu se dali „omesti“ što su najmlađi, pa uspeli da zaokruže lepu brojku od osvojenih 7 medalja.

Ona najsjanija, zlatna, vlasništvo je Teodora Vlaškalića (2012. godište), koji je u konkurenciji dečaka uzrasta do 9 godina bio bez premca u disciplini MK-1. Isti, zlata vredan rezultat ostvarila je Anastasija Kostić, rođena 2011. godine a takmičeći se među devojčicama do 10 godina. I treću zlatnu medalju, za somborski kajak klub, osvojila je Una Bosnjačić (2010. godiše), u kategoriji devojčica, do 12 godina.

Vicešampionske titule osvajanjem srebrnih medalja poneli su: Milica Bosnić (2011. godište), konkurencija devojčica uzrasta do 10 godina), te Tamara Kosanović, rođena 2010. godine, među devojčicama do 11 godina.

Na podijum su sa bronzanom medaljom stali i Strahinja Romer, rođen 2012. godine, on je veslao u konkurenciji dečaka do 9 godina, a odličjem može da se podiči i Lenka Golubović, 2009. godište - kategorija devojčica do 12 godina.

Za samo jedno mesto za medalje, četvrtim plasmanima, izmaklo je Aleksi Ćuriću (2011. godište), dečaci do 10 godina i Sonji Bogišić, 2004. godište, u već iskusnijoj grupi, juniorki (K-1). 

Na petu poziciju plasirala  se Anastastija Gubica, 2009. godište, devojčice do 12 godina, dok je šesto mesto zauzeo Marko Romer, takmičeći se među dečacima do 12 godina, 2009. godište.

Deveta mesta "izveslali" su: Miloš Simić, 2009. godište, dečaci do 12 godina, kao i njegova vršnjakinja Anđela Gubica. Deseto mesto zauzeo je junior Veljko Mudrić (2005. godište), dok je za tri mesta niže veslao kadet Nenad Paštrović.

Trku ovoga puta nisu završili Nemanja Paštrović i Emil Budimčević (obojica 2009. godište, u nadmetanju dečaka do 12 godina).

Sve trke vožene su na stazi dužne 2000 metara. Šta reći, Sombor dobija nova kajakaška pojačanja a niko ne sumnja u isto tako nove, buduće šampione tog trofejima ovenačnog sporta na somborskom području koji stiče sve više novih, mladih, talentovanih ali marljivih i na treningu vrednih, pristalica.

Uostalom, rezultati sve brojnijih članova iz strukom itekako ozlaćene škole Kajak kluba Sombor, već na samom početku nove sezone, to optimistički obećavaju.

------------

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor (S. Stričević)

Objavljeno u Sport

Autorski tekstovi: Jelka Jovanović 

* Sa novom minimalnim cenom rada za 2021. godinu od oko 32 hiljade dinara, Srbija nije promenila svoje osrednje žalosno mesto u regionu, a posebno brine činjenica da je sve manja razlika između najniže i prosečne zarade. Ne zbog naglog rasta životnog standarda onih na dnu, već činjenica da je njih mnogo, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalnu zaradu, još toliko njih samo desetak procenata više, a čak 60 odsto je ispod prosečne zarade. Nije utešno što je slična statistika u Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu, mada nisu svi pokazatelji isti. Izdvajaju se Hrvatska i Slovenija gde minimalac tretiraju kao obavezu koju poslodavci primenjuju retko i kratkoročno, na samo nekoliko procenata zaposlenih, ali koji obezbeđuje prostojan život

Sledeći uputstva nimalo nadležnog u meritumu stvari predsednika Srbije i vladajuće stranke Aleksandra Vučića, Vlada Srbije - kojoj su mandat i ovlašćenja istekla poodavno - mimo volje socijalnih partnera, odlučila je da minimalna cena rada naredne godine bude od 29.428,80 do 33.843,12 dinara, zavisno koliko mesec ima radnih sati, odnosno 6,6 odsto više nego ove. Po satu.

Reprezentativni sindikati i poslodavci nisu uspeli tokom višenedeljnjih razgovora-pregovora da se usaglase, pa pred formalno nadležan Socijalno-ekomonski savet (čiji su članovi) nisu izašli sa kvalifikovanim predlogom. Sindikati su, podsetimo, hteli dvocifreno uvećanje do vrednosti tzv. minimalne (redukovane do praga siromaštva) potrošačke korpe, oko 37.5000 dinara, a poslodavci da se stavi moratorijum na tu obavezu i zadrži postojećih tridesetak hiljada dinara.

PRESEČENO: Premda, u konstelaciji akutne ekonomske krize izavane koronavirusom, ali i realnih ekonomskih parametara ni 30, ni 32, a ni 37 hiljada dinara ne garantuju ono što se zove iole dostojanstvenim životom, s jedne strane, a s druge bitno ugrožavaju opstanak mnogih malih firmi.

Privremeno kao trajno

Vlada je, malo po babu, malo po stričevima, iako bez mandata, “presekla” da ne bude ni nula (do četiri odsto) ni 12 odsto (do 15 procenata), već oko 6,6. Uz navodno popuštanje poslodavcima povećanjem za oko dve hiljade dinara neoporezovanog dela zarade, čime se donekle amortizuje trošak istog tolikog povećanja minimalca. Pri čemu je, zapravo, tzv. država najviše sebi učinila uslugu i snizila izdatke za poreze pošto je sama najveći poslodovac formalno oko 350.000 zaposlenih koji su na najnižoj ceni rada. Treba li naglasiti godinama, iako bi ta mera zakonski trebalo da bude privremena i povremena, dok se ne prevaziđe akutna kriza u poslovanju.

Izgledi da se taj fundus bedno plaćene radne snage promeni su dvojaki; sa istekom obaveze poslodavaca koji su prihvatili državnu pomoć u minimalcima tokom trajanja koronavirusa (tri meseca neto po radniku, plus dva po 18.000 neto) da ne otpuštaju zaposlene - može ih biti nešto manje. Pritom, ako reše da zadrže zaposlene mnogi poslodavci će biti prinuđeni da se uključe u mini-plate, čime se broj onih koji će raditi za garantovani iznos značajno povećati. Procene idu i do pola miliona, što je četvrtina ukupno zvanično zaposlenih.

Taknuto-maknuto, šahovski rečeno, a ko preživi pričaće.

Izvesno je da će i naredne jeseni, kao i prethodnih godina, reprezentativni sindikati tražiti izjednačavanje najniže cene rada i najjeftinije potrošačke korpe, a poslodavci predah ili minimalne korekcije uz povećanje neoporezovanog dela zarada (svih, ne samo minimalne). A, u nastojanju da 2025. prosečna zarada bude 900 evra, vlast će sve više primicati minimalnu i prosečnu zaradu. Pri čemu se niko neće truditi da objasni da u prosečnoj plati učestvuju i izvršitelji i notari sa desetinama hiljada evra mesečno, za razliku od nekih ranijih godina kad ih nije bilo, a odnos minimalne zarade i prosečne plate nije bio kao sada jedva jedan prema dva, već 1:3, kao 2008.

POČECI: Valja biti realan i reći da minimalna cena rada poslednjih godina “skače” redovno, ponekad kao lane ubedljivo (dvocifreno), pa vlastima omogućava samohvalu da je za manje od decenije udvostručena, no cena toga je sve izraženija uravnilovka. Taj već zaboravljeni termin iz socijalističkog doba opisuje težnju da se plate za sve poslove i sve zaposlene, bez obzira na kvalifikaciju, znanje i zalaganje, “uravnoteže”, bezmalo izjednače, da se upkos proklamovanom neokapitalizmu paradigma vlasti da su svi “jednaki” izdigne na nivo principa. Pa makar bili jednaki u siromaštvu, ako ne u raspodeli opšteg dobra, o čemu najbolje svedoči činjenica da više od 60 odsto zaposlenih prima tzv. referentu zaradu koja je tek nešto veća od minimalca.

Nonsens je da se ta takozvana socijalistička paradigma prilično razlikuje od stvarne, pošto je pred kraj počivše četvrte Jugoslavije (SFRJ), u kojoj je obnovljeno kolektivno pregovaranje i ugovaranje, krajem devete decenije XX veka u okviru firme bio predviđen raspon zarada jedan prema sedam. Pri čemu “kec” nije bio nužno na nivou zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom zajamčene/zagarantovane zarade, već u skladu sa ekonomskim moćima firme, pa i čitavnih grana, što se regulisalo posebnim kolektivnim ugovorima.

Pregovaračko nasleđe

Na nesreću, a i sramotu, danas čak ni analitičari radnih i socijalnih odnosa i prava ne znaju da Srbija - a i ostale države u regionu nastale na temeljima zajednički srušene SFRJ - tripartitno pregovaranje i formalni socijalni dijalog baštini upravo iz tog vremena kada su partneri bili (državni) sindikati i privrednici udruženi u privrednu komoru, a kao treći element država, poslodavac dobrom delu zaposlenih. I, naravno, kapo di kapo, što se bar ovde održalo i 2020, uprkos formalnoj promeni svojinskih i radnih odnosa i samog sistema.

Istorija kaže da su prva kolektivna ugovaranja uslova rada, uključujući nadnicu, priznata u Engleskoj 1891. godine, Nemačkoj 1918. i Francuskoj 1919. Tri godine posle Francuske i tri godine pre Italije, Kraljevina Jugoslavija, a time i Srbija, uvode taj institut, koji definitivno postaje opštevažeći princip 1935, kada je u SAD donet Vagnerov zakon. U prvim kolektivnim ugovorima sindikati i poslodavci bili su bukvalno na dve strane barikade, pri čemu barikade nisu bile samo figurativne; u ime svetosti privatne svojine i kapitala, poslodavci nisu dopuštali mešanje u “svoje” poslove, dok su sindikati zahtevali da se valorizuje učešće rada u konačnoj ceni proizvodnje. Sa barikadama ili pored njih.

POREĐENJA: Ovako formulisane osnovne pregovaračke pozicije održane su i danas, u zemljama bivšeg spocijalizma, realnog i posebno onog našeg samoupravnog, umnogome su čak istovetne, sem što su nekim čudom centralizma sile pregovarača prilično oslabile. Poslodavci, podsetimo, na nacionalnom nivou u Srbiji imaju samo jedno reprezentativno udruženje Uniju poslodavaca Srbije, a sindikati dve centrale sa pravom pregovaranja Ujedinjene granske sindikate Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije.

Jedini posle 2000. godine doneti Opšti kolektivni ugovor odavno je u penziji, a novog nema na vidiku, iako ni pređašnji nije mnogo značio, čak ni sa tzv. proširenim dejstvom, odnosno obavezom svih poslodavaca da ga primenjuju iako nisu u članstvu formalnih pregovarača - Unije i oba sindikata.

Praksa nastala na temelju SFRJ sa manje ili nešto više izmena ostala je na snazi u svim novonastalim državama, što nije ni čudno pošto je tada započet proces bio u skladu sa evropskim zakonodavstvom i praksom MOR-a i međunarodnih sindikalnih centrala. No, razlike u privrednoj snazi koje su se i tokom života SFRJ osećale uvećane su, pa je i praksa minimalne cene rada, kao i ukupna platna politika različita.

Srbija je, valja odmah reći, upkos svim pričama o nikad boljem standardu i neviđenom rastu najvećem ne samo u regionu već i diljem evropskih, pa i svetskih meridijana, u jadnoj regionalnoj sredini, bar kada je visina minimalne cene rada u pitanju.

Po učestalosti njene isplate je pri vrhu, pošto svaki šesti zaposleni prima minimalac. I to godinama.

Slovenački maksi minimalac

U svemu prednjači, naravno, Slovenija u kojoj je na snazi minimalac od za nas neverovatnih 940,58 evra (prošle godine nešto više od 886 evra). Pri čemu plava koverta kod njih ne podrazumeva samo tu svotu - ona se uvećava za noćni i prekovremeni rad, kao i za rad tokom praznika. I u skladu sa najboljim socijalističkim (sic!) načelima, u minimalnu zaradu nije moguće uračunati obavezne troškove poslodavca za obrok i prevoz, a naravno ni službena putovanja, nagrade, otpremnine… Što, istina, formalno važi za sve zemlje regiona, uključujući Srbiju, ali zakon ide drumom, a praksa šumom, pa se malo gde primenjuju te odredbe o minimalcu uvećanom za uvećano radno angažovanje (i pripadajuća prava).

Za naše prilike zvuči čudno da je prosečna plata u Sloveniji veća od minimalne za samo oko 300 evra, odnosno nešto više od četvrtine, ali je to više nego logično ako se zna da u deželi samo četiri odsto zaposlenih prima minimalac. U Sloveniji se minimalna zarada redovno koriguje, slično kao i kod ostalih, u skladu sa troškovima života i rastom BDP-a (sa izuzetkom Crne Gore).

U Hrvatskoj je na snazi minimalac nešto veći od 400 evra. Poređenja radi, prvi Opći kolektivni ugovor, na osnovu saveznog zakona o radnim odnosima, Hrvatska je usvojila 1989, a najniža “osnovna plaća”, utvrđena je tada na 2.800 dinara, odnosno 15,38 dinara po satu rada. Za neupućene, nemačka marka je te godine vredela između sedam i osam dinara (pre minihiperinflacije Ante Markovića), odnosno minimalac je bio oko 400 maraka, što je ekvivalent današnjih 400 evra. Ove godine u Hrvatskoj minimalac od 3.250 kuna prima manje od tri odsto zaposlenih, ali je prosečna zarada u skladu sa drugim ekonomskim pokazateljima više nego dvostruko veća i iznosi oko 850 evra.

Crna Gora, pak, ima prosečnu zaradu veću nego u Srbiji, oko 520 evra, ali minimalac je minimalniji, pa je od 2018. na oko 220 evra, pri čemu je godinama pre toga bio “stabilnih” oko 190 evra.

U Bosni i Hercegovini prosečna i minimalna zarada slične su onima u Srbiji, mada entiteti samostalno određuju vrednost minimalca.

Severna Makedonija je na začelju eks-ju statistike sa prosečnom zaradom od oko 420 evra i bezmalo upola manjim minimalacem od 234 evra, koji propagandno dva meseca primaju i svi državni funkcioneri da bi se solidarisali sa najsimorašnijim radnicima.

Ako se prave validna poređenja jedan od glavnih parametara mora biti koliki je procenat ljudi na najnižoj zaradi pa da utvrdimo znanje; lane je u Srbiji od 2,16 miliona zaposlenih još aktuelnih 350.000 radnika bilo u minizoni, u Sloveniji je oko 3,7 odsto od ukupno 885.700 (slično je i sada), a u Hrvatskoj samo 2,25 odsto zaposlenih. Goru statistiku od Srbije beleže BiH, Makedonija i Crna Gora. U BiH ukupan broj zaposlenih je 820.000, a minimalac nešto veći od 210 evra prima bezmalo svaki treći radnik, kao i u Crnoj Gori (28 odsto). U Makedoniji je 26.000 denara garantovano za oko 70.000 od ukupno 247.200 radnika (28 odsto).

Još je jedno poređenje bitno - koliko minimalac stvarno vredi: u Srbiji ne doseže ni tu redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, a za prosečnu su potrebne 2,4 minimalne zarade. Njena vrednost je slična i u Crnoj Gorti, pa su tamo potrebna tri minimlca za prosečan život, u Hrvatskoj dva (potrošačka korpa teži 895 evra mesečno). S tim što Hrvati, kao ni Slovenci, ne znaju za redukovanu potrošačku korpu. U BiH bezmalo beleže regionalni rekord, jer je potrebno više od tri minimalca da se napuni korpa za četvoročlanu porodicu.

Na kraju, u većini evropskih zemalja zakonom je propisana minimalna plata koja predstavlja donju granicu za poslodavce. Kako navodi Eurostat, osim Danske, Italije, Kipra, Austrije, Finske i Švedske, sve ostale članice Evropske unije imaju nacionalnu minimalnu platu, kao i sve zemlje kandidati za članstvo u EU. Raspon minimalnih plata u zemljama EU na kraju 2018. godine kretao se od 261 evra u Bugarskoj do 1.999 evra u Luksemburgu. Ovaj prvi podatak zvuči utešno, ako se siromaštvo uzima kao mera života.

Izvor: UGS Nezavisnost

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

* U Somboru je u petak, 6. decembra u Velikoj sali Županije otvoren dvodnevni „Forum gradonačelnica Jugoistočne Evrope“, sa temom unapređenja ravnopravnosti polova u politici i rodnog budžetiranja, koji je okupio gradonačelnice i žene na funkcionerskim pozicijama u lokalnim samoupravama

Velika sala Županije specijalno uređena za ovu priliku

Događaj je zvanično otvorio generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština Đorđe Stanojičić.

- Stalna konferencija gradova i opština je pre više godina prepoznala razloge zašto treba rodnu ravnopravnost uvrstiti u program ove i svake ovakve organizacije, ali i svake opštine ili grada. Naime, pokazalo se kroz višegodišnju saradnju i projekte koje sprovodimo, da praktično kompletna donatorska zajednica vodi računa o rodnoj komponenti u projektima koji treba da budu sprovođeni, tako da smo i mi kroz naše strateške dokumente prethodnih godina, ugradili rodnu ravnopravnost kao veoma važnu komponentu, a praktično je sada sprovodimo kroz sve što radimo - rekao je Stanojičić i dopunio:

- Želimo i uspevamo da prepoznamo rodnu ravnopravnost kao bitan element. To je ono na šta smo ponosni. Želja nam je da kroz ovakvo okupljanje i podršku NALAS-a (Mreža lokalnih samouprava Jugoistočne Evrope) i organizacije UN Women podignemo interesovanje za ovu temu i u regionu. Želimo i da vas ohrabrimo jer nema mnogo žena u politici, da je potrebno da sa nekim svojim ličnim angažovanjem i udruživanjem, jedni druge ohrabrimo i pokažemo koji su benefiti od toga ako su žene više uključene u lokalnu politiku.

Forum čiji je domaćin Sombor, je deo NALAS-ovog projekta „Promocija e-učenja i razvoja regionalne baze znanja o rodno ravnopravnom budžetiranju“ koji je podržan od strane UN Women projekta „Promocija polne ravnopravnosti u politici i budžetiranju: transparentnost, inkluzivnost i odgovorno upravljanje u Republici Severnoj Makedoniji“, osnovanog od strane Švajcarske agencije za razvoj i saradnju i Švedske internacionalne razvojne agencije.

Organizatori Foruma su NALAS, Grad Sombor i SKGO, uz podršku organizacije UN Women.

Poslovi informisanja i odnosa sa javnošću

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

       

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9 (kancelarija) Ivana Kosančića 19 (redakcija, sedište) 25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

Portal:

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…