Prikazivanje članaka po tagu Čedomir Janičić

sreda, 03 februar 2021 20:55

Čedomir Janičić: OSKAR JE POJEO TAMARU

(Dramolet ili patafizička brzalica)

„Jabuke uvek gledaju, vide”.

Marko Č.

Lica:

Glas 1

Glas 2

A

B

Mesto: Na dodeli nagrade Zlatni rezač.

Vreme: nagrade rezač dodeli Zlatni Na.

Mrak.

0.

(Žamor).

Glas 1: I..? Zašto dobija Zlatni rezač..?

Glas 2: Na raskrsnici, tamo dole, naišao je na znak: Balansiranje guma. Jednostavnom intervencijom promenio je natpis u: Lansiranje uma. Kako su službe za signalizaciju otišle u stečaj, taj natpis je ostao kao deo stalne gradske scenografije…

Glas 1: Čudna mi čuda, naduo se kao da je napisao Oskar je pojeo Tamaru!

1.

A: (Iz žamora, nerazumljivog dovikivanja, opšteg šuma neke gužve u zatvorenom prostoru, iz razgovora koji neko vreme već traje): … Pa, kad već toliko citirate, dragi moj mladi kolega, trebalo bi da ste čitali Oskar je pojeo kokošku?..

B: O, da!.. Kako da ne… Svakako, svakako!…

A: Hm? Kako, kako?

B: Znam na šta ciljate!

A: Mislite, ona scena…

B: Mmm, daaa…

A: Hm? Kako, kako?

B: (Oprezno) Mislite, ona scena..? Baš ona?…

A: Svakako!

B: E?

A: Šta drugo? Šta drugo, pobogu čoveče?

B: Odmah sam znao, ali za svaki slučaj…

A: Za svaki slučaj – šta?

B: Mislim… naravno, jabuke, ali ipak…

A: Hm? Kako, kako?

B: (Sine mu) Pa da! Scena! Ceo sto pokriven jabukama… …

A: …koje je neko samo načeo jednim zalogajem…

B: …rđa koja se nahvatala na ogrizotinama…

A: … na istom mestu kod svake…

B: … dvadeset i sedam komada…

A: …uredno složene u tri reda po devet…

B: Zagonetka nad zagonetkama!

A: Savršeno!

B: Da?..

A: Zašto je neko te jabuke tako uredno složio?

B: Neko ih je procenjivao?

A: Katalogizovao..?

B: Mislite: neko?

A: Svakako!

B: Da, da, neko… Svakako!

A: Ali..?

B: Ali – šta?

A: Ali tom katalogizacijom one su pojedinačno postale bezvredne…

B: Opit ih je uništio da bi se uveo red u primercima njihove vrste…

A: Opit je način da neko uvede red…

B: Neko uvodi red tamo gde mu nije mesto…

A: U jabukama koje je neko već obrao..?

B: Red i njegovo mesto, njihov međuodnos, određujemo mi i niko drugi.

A: Ali, ko je onda grizao one jabuke..? Nismo, valjda, mi?…

B: Onaj ko ih je obrao…

A: Ko ih je obrao?..

B: Onaj koji je hteo da ih ispita griženjem?

A: Ali, zašto je hteo da ih ispita na takav način?

B: Zato što je verovao da će jedino griženjem doći do rezultata koji ga zanima.

A: Da li je grizao nasumično?

B: Ne.

A: Dakle, odgrizao je uvek isti komad na istom mestu iste vrste jabuke. Ovo otkriva veliku pažnju onoga ko se za taj eksperiment pripremao…

(Pauza).

B: Ma, sjajno! Zaista… Kakav um!

A: Hm? Kako, kako?

B: Kakvo blistanje! Eto zašto dobijate Zlatni rezač, veličanstvenu nagradu Patafizičkog instituta!

A: Mmmm, daaaa… Još i ovo: zar je bilo neophodno tako varvarski ispitivati jabuke?

B: Ko može na temelju jednog ugriza da sudi tako surovo konačno?..

A: Zašto se sudi i proglašava istinom samo ono što učinimo očiglednim putem opita..?

B: Zar se ne možemo prosto dogovoriti?

A: Kao Hobsov Levijatan i Bojlova vazdušna pumpa?

B: Ipak, možda smo na pogrešnom tragu..?

A: U drami nijedan lik ne obraća pažnju na jabuke… Dogovor je nemoguć.

B: Njih je tamo neko ostavio sa namerom da eksperimentiše mimo osnovnog toka radnje…

A: Štaviše, najbanalnije deonice teksta teku baš u toj sceni…

B: Istina, dok govore svi zure u te jabuke…

A: Primetili ste kako nijedan lik ne gleda onom drugom u oči..?

(Kratka pauza).

B: Kako ste to uspeli da zapazite?…

A: Gde su uprti svi ti pogledi nego baš u jabuke..?

B: Pa, da..!

A: Ipak, proverio sam… (Za sebe): Ili možda nisam…

B: I niko ne propušta u scenografiji da stavi na sto posred scene ravno dvadeset i sedam jabuka, u tri reda po devet…

A: …sa po jednim odgriskom…

B: I one duge, duge pauze…

A: Da, to pre svega, a ne samo zurenje…

B: O, kakav sjajan opit oko koga se vrti čitav univerzum malih bića te drame!..

(Pauza, duža, olakšanje).

2.

B: No, bez obzira na sve, ta scena je veličanstveni trenutak za svetsku dramu!..

A: Da, kolosalno!..

B: (Poverljivo, ležerno, lažno): Sa vama je blaženstvo razgovarati! Vi ste zaista jedan od retkih ko je čitao Oskar je pojeo Tamaru…

(Pauza, napeto).

A: Mislite: kokošku?

(Pauza, napeto).

B: Da, tako sam rekao!

A: Ne, niste, rekli ste nešto drugo.

B: Kako? Ubeđen sam da sam rekao pravi naslov.

A: Moguće da ste rekli pravi naslov, ali izgovorili ste nešto drugo.

(Pauza, napeto).

B: Nešto drugo ne može biti pravi naslov.

A: Da li ste sigurni?…

(Pauza, napeto).

B: Malo mi je neprijatno…

A: Zbog čega?..

B: Hteo sam da vas proverim… Malo…

A: (Vatreno, iz sve snage): Mislite moju budnost? Moju spremnost i zasluge za visoko priznanje, moj samopregor uprkos svemu i uprkos svima!!! Moj…

B: (Pomirljivo): …I to, i to, ali i vaše znanje. Sada znam sigurno da ste delo pročitali…

(Pauza, olakšanje).

A: Nisu vas ubedile jabuke?..

B: (Odjednom nervozno): Neeee… To je, nemojte se ljutiti, tako jeftin trik… Jabuke su uobičajena intelektualna poštapalica – sa povesnim pedigreom, kako obično kažu… Mogli ste se dosetiti bez čitanja…. Samo zurenjem… Mislim, jabuke… Neko je ostavio jabuke, jabuku, uopšte, mislim… Jabuka… Ha, ha, ha… Hajte, molim vas…

(Pauza).

A: Onda vam moram priznati još jednu stvar…

(Pauza).

B: Recite, mislim da znam o čemu je reč…

(Pauza).

A: Ja to delo uopšte nisam pročitao…

(Pauza).

B: Pha, ha, ha!.. Znao sam! Odlični ste… Ma sjajno! Jabuke i sve ostalo?! Molim vas… Pha, ha, ha!…

(Pauza).

A: A siguran sam u još nešto!

(Pauza).

B (Histerično): Recite! No, recite već jednom! Zašto ćutite!? O, recite kad vam kažem!!!

(Pauza).

A: Niste ga ni vi pročitali!

(Pauza).

B: U pravu ste! Zaista ste neverovatni, sjajni!..

(Pauza).

A: A znate li zašto nismo pročitali dramu Oskar je pojeo kokošku i zašto se ne možemo setiti ni imena njenog autora?..

B: (Glas prelazi u preterano uzbuđeni falset): Pa ovo je vrhunac!!! Recite, kažite, izgovorite, divni, divni čoveče!!!

A: Pa, zato što ta drama ne postoji! Njen autor, ako ga uopšte ima, u ovom trenutku ni ne zna da će je napisati…

B: Ma, bravo, bravo!!! Samo…

A: Samo?..

B: Njen autor ne zna da će je napisati zato što ne postoji… Nema autora, nema ni dela…

A: O, jeste li sigurni u tu tako olako izrečenu tvrdnju?..

B: Autor i delo stoje u odnosu kokoške i jajeta… S tim što se procenjuje starost njihovog nepostojanja. Čije je nebiće starije? Odnosno, šta je starije: autor koji ne postoji ili delo koje nije napisano?.. Nepostojeći autor, samim svojim nepostojanjem, jede sebe i svoje nenapisano delo. Pojeo je i kokošku… To je neko ujedinjujuće antinačelo – kokoš-jaje, ono se diferencira u pojedinačne kokoš i jaje, odnosno autora i njegovo delo, jedno i drugo, odnosno ni- jedno-ni- drugo…

A: …Mogućnost da nepostojeći autor napiše nepostojeće delo ravna je mogućem, stvarnom autoru koji se baš u ovom trenutku sprema da napiše svoje delo, ali samo ako su stvarni autor i stvarno delo najpre bili nepostojeći, pa tako i jedino mogući, što će reći da je nemogućnost jedino izvesno postojanje, to jest ono koje ukidajući antinačelo ukida i pitanje šta je starije: kokoška ili jaje, Oskar ili Tamara, patafizika ili metafizika…

(Bučan aplauz, poneki zvižduk).

A: (Kroz smeh koji smiruje napetost): Ne, ne.. Ne bojte se… Niko nije sam sebe pojeo. Kokoš i jaje, Oskar i kokoška, Oskar i Tamara, tajanstveni odgrisci jabuka, staloženost likova koje niko i ništa ne remeti u spokojstvu njihove beznačajnosti…

B: (Kao i A): Sav svet je tempirano preživljavanje, korak po korak, na hiljade, na milione malih smrti pre one velike konačne kada više ništa nije važno, kada se prepustimo večnom eksperimentu nepobrkanih imena, dobro prostudiranih sudbina, tačno ispričanih priča… Lica svih onih koje smo ma i jednom u životu ugledali što na javi, što u snu, što u knjigama, što na filmovima, što u varkama oka i atmosferskim fenomenima…

A: Sva ta lica, sva ta draga lica postaju jedno – ono u koje smo uneli najviše ljubavi, najviše života, hrabrosti da bezuslovno volimo. Ovu nagradu, Zlatni rezač, draga, iskrena publiko, posvećujem uspomeni na svetski Patafizički institut i njegovog nezaboravnog, doživotnog predsednika –  Alfreda Žarija!..

(Muk).

(Mu).

(M).

Kraj

---------

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Kultura
četvrtak, 31 decembar 2020 21:59

Novogodišnja priča za vas

Čedomir Janičić: NOVA GODINA

~ . ~

* Odahnuo sam. (Čula sam te!) Rekoh, odahnuo sam. (Znam, kažem da sam te čula). Ne zanima te od čega sam odahnuo? (Ne, ne zanima me). Zidovi su hladni, predmeti u kući, čak i knjige, sve je ledeno kao da je stajalo napolju… Prsti, nos, uši – sve je sleđeno, ali ništa ne osećam. Ni bol. (Skuvaj čaj). Pije ti se? (Ne, ali tako ćeš se ugrejati). Ne verujem. Uostalom, čekam vreme za večeru. Tada bih mogao da skuvam i čaj.

Danas, na poslu, nosio sam neke teške stvari s drugog sprata u prizemlje, u arhivu, i mogu ti reći da sam se baš ugrejao. Skinuo sam džemper! Čitavo telo posle mi je utrnulo od umora, ali prokletu hladnoću više nisam osećao. Naprotiv! (Šta te sprečava da vežbaš ili cupkaš, evo sada i ovde?) Glupo je… (Zašto?) Ne da mi se, ne znam… Ne mogu da sedim; ni da pišem ni da čitam; mislim i govorim, a govorim sam sa sobom, samo kratkim rečenicama koje brzo gube dah i polet. (Oh, nije moguće!) Samo da mi se po ovom ledu ne pojavi neki teži rebus. (Ko bi tebi dao takav rebus?) Ne znam. Uvek postoji neko kome je strast uznemiravanje ranjivih, smrznutih danguba. (Nervira me tvoje glasno zevanje). Znam, i mene, ali tu ne mogu ništa. Taj odvratni zevni izdah učitan je u moje ponašanje i karakter kao i tvoja osobina da na pitanja ponekad odgovaraš pitanjima. (To je takođe odvratno? Zapušten si. Veoma). Biće bolje kad malo otopli. Tvoja pitanja odvratna? Ne. Meni je ta tvoja osobina oduvek bila simpatična, ali… Drugima se nije dopadalo. (Drugima? Mislim da znam kome). Da, Liza. Znam da se mrštiš i odmahuješ rukom. Ali, pogledaj početak vašeg druženja… (Liza i ja imamo duži staž međusobne mržnje nego prijateljstva. I ti vrlo dobro znaš zbog čega, to jest zbog koga). Ipak, i jedna i druga dale ste najbolje od sebe kada ste bile zajedno. Prijateljice. Lepotice. Pametnice. Hipatija i Sofija Kovaljevska. (Romantične tvoje nesvestice! Liza nikada nije postavljala nikakva pitanja. Daleko je ta bila od naučničkog tipa). Možda ne tako neposredno, ali jamačno je, i to ne tako retko, propitivala sopstvenu savest i tuđe motive. Ono što bi izgovorila u prilikama kada bi joj bilo stalo da nešto kaže odista je nalikovalo na tačan verbalni prevod tog procesa. Ti si, s druge strane, bila u večitoj panici od definitivnih odgovora. Govorila si kako konačni ishodi sa „da” ili „ne” nisu ništa drugo nego najpouzdaniji stubovi-nosači svakog istinskog pironizma. (Ja sam skeptik jer poverenje u nauci obično vodi u pogrešnom smeru, tamo gde nas odvlači sirenski zov naših strasti i preteranih očekivanja. Ali, tebi sam postavljala pitanja jer sam volela da te slušam. Čuvala sam te od grubosti “pironizma”. Pesniče. S tobom nikada nije bilo ovako hladno. Zaista, okna se smrzavaju. A ti i dalje zevaš). Od nervoze i hladnoće… Lizi si dokazivala nedostatke njenog propitivanja. Ipak, nikada nisam stekao utisak da se posle tvojih pitanja, kao ni posle drugih uostalom, vraćala na predmete koje je već pretvorila u čvrste stavove. (Oh, to je tvoja ideja? To da je Liza pomno razmišljala, a potom izlazila na agoru s plodovima zrelog i dubokog promišljanja!? Zaista to misliš?) Ne znam. Delovalo je tako. Odgovarala je na pitanja koje joj niko nije postavljao. Imala je izgrađen svetonazor… (Znaš šta! Liza je najobičnija… Ona naprosto nije imala nikakav svetonazor. Ja jesam). Znam. Plašili smo se tvoje tačne mašte. Svi smo manje-više bili neuspeli utopisti. Tvoj sistem sav od pitanja imao je nečeg egzaktnog, majeutičkog, ti si bila babica teškog porođaja novog jezika naše generacije. S tobom kao da nam je neki viši uzrok šaputao tačne odgovore u uši. (Vi ste se plašili? Ti i Liza? Zajedno?)… Dobro sad…

… Ali, pogledaj kako mraz šara po oknima veličanstvenom staračkom mrenom nehaja za sve spoljašnje! Ako ipak uspeš da nazreš neki trag dalekog predela iza te blistavobele lepeze od čistog, iskonskog leda, to će te smesta razočarati svojom običnošću i tupim mirom, pa neka po sto puta krošnje koprivića spavaju pod baroknim vlasuljama kao ostarele markize koje su svi zaboravili na kraju bala. Pogledaj tu galeriju predela i portreta sa severnog pola vaseljene, tu umetnost Hiperboreje koja svojom gromkom pobožnošću slavi led, kristal i jasnoću bledoplavih  prizora zamrznutih pustinja!..

(Imaš promrzline na rukama. Šake su ti ljubičaste i treseš se). Hladnoća je posvuda. Pobegnem joj samo noću, pod gomilom ćebadi i jorganima… (Prijatelju moj…)

… Nosio sam kapu s praporcima i šarena odela! Zasmejavao sam vas svojim darom da vaše bojazni svedem na nivo smešne sitnice. U tužnim prilikama davao sam vam zrno nade ekstravagancijom za koju je bila neophodna smelost. Lišio sam se brižljivog rada na stilu jer najbolji umovi moje generacije nisu razlikovali istinu od instikta i sve što je stajalo između umetnika i njegove krvi, kostiju, nerava, proglašavali su lažnim i dostojnim prezira. Uteha u ovoj tužnoj zabludi: nikada nisu mešali istinu i iskrenost… To bi nas sve ubilo.

(Iskreno, stil uvek stoji između utrobe i bodeža koji bi zbog nečeg da je prospe. Ali, to je nedoumica umetnika-ubica, duhovnih terorista. Ti si bio tužni klovn, kako si sam rekao). Ako u stilu nema mahnitog zadovoljstva bez svrhe i cilja, odista ga onda valja odbaciti, jer nas samo okiva dosadnim sitničavostima. A slutiti više ne umemo… (Zašto se optužuješ? Da li je moguće da si postao toliko gord da sve neispunjenosti i promašaje na svetu pripisuješ svojim greškama..?) Ne sve, samo svoje… Tvoje… Nismo imali vremena… Pomislio sam da si “otišla” samo da bi me kaznila… (Dobro, dobro, sada mi reci od čega si odahnuo). Mislio sam da nikada nećeš pitati… Otkazali su svi: prijatelji, kumovi, deca – na njih nisam ni računao… (Liza ih je naučila da idu tamo gde je veselo, gde su cvetne čašice otvorene za pčele koje lete tamo-amo)… Biću sam u kući za Novu godinu. (Nećeš. Tu sam ja). Zato sam odahnuo. Neću morati da palim peći. Skuvaću nam čaj. Sedećemo pred televizorom i smejaćemo se. (Ima li, uopšte, ičeg smešnog na programu?) O da, sve je smešno. Gorko, kiselo, slatko… Sve kao na meniju. (Pa hajde, onda! Uključi televizor i daj mi, kao nekada, neki dobar smeh)… Ej, šta je ovo? Čuje se vatromet. Ništa ne vidim od leda na prozorima. Hladno je. Veoma je hladno… (Srećno novo leto, ljubavi!) I tebi, ljubavi moja!

******

Čedomir Janičić, rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao istoriju umetnosti. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima i onlajn portalima. Zastupljen u nekoliko regionalnih zbornika proze i poezije. Nagrađivan. Objavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine i izmenjeno štampano izdanje pod istim naslovom u izdanju Gradske biblioteke Karlo Bijelicki, 2018.

Radi kao kustos Gradskog muzeja Sombor.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

..........

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Prva vest

Izložba tapiserija iz Zbirke «Ateljea 61» (Napomena: Snovanje je način pripremanja osnove za tkanje; naslov ukazuje i na jubilej i na prilike za nove početke)

~ . ~

* U utorak, 24. novembra u 17 časova (sat ranije nego što je ranije bilo predviđeno - zbog novih mera koje je doneo Krizni štab), a kao što smo već najavili, u Galeriji savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor, biće otvorena izložba tapiserija iz zbirke petrovaradinskog Ateljea 61. Atelje 61 je jedinstvena ustanova u Srbiji za izradu, popularisanje i čuvanje tapiserije. Ovaj medij se na domaćoj umetničkoj sceni pojavio zahvaljujući delovanju umetnika Boška Petrovića i Etelke Tobolke, osnivača Ateljea 61

Posetioci će moći da vide dokumentarni deo o istorijatu nastanka Ateljea 61 zajedno s radovima Boška Petrovića, i tapiserije umetnika različitih generacija koje pokazuju snagu i nezavisnost ovog medija u tokovima savremene umetnosti.

Likovna jesen i Atelje 61 su vršnjaci, osnovani 1961. Njihova saradnja, nažalost, konkretizovana je samo jednom, 1965, na Petoj Likovnoj jeseni (posvećenoj tapiseriji). Na ovoj izložbi biće izložen rad Etelke Tobolke, tada nagrađen otkupnom nagradom Likovne jeseni.

Autorka izložbe je Jelena Đorđević, istoričarka umetnosti, kustoskinja Ateljea 61. Koautor je Čedomir Janičić, muzejski savetnik istoričar umetnosti Gradskog muzeja Sombor.

Posetioci će moći da posete izložbu svakog radnog dana, osim ponedeljka, od 9 do 19 časova, a subotom i nedeljom od 9 do 13, uz sve mere propisane odlukama Kriznog štaba Sombor u cilju suzbijanja epidemije.

Izložba će biti otvorena do 18. decembra.

(U slajdu ispod teksta pogledajte još jednu zanimljivu tapiseriju: Giga Đuragić - Bela ptica)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Gradski muzej Sombor

* U utorak, 24. novembra u 18 časova, u Galeriji savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor, biće otvorena izložba tapiserija iz zbirke petrovaradinskog Ateljea 61. Atelje 61 je jedinstvena ustanova u Srbiji za izradu, popularisanje i čuvanje tapiserije. Ovaj medij se na domaćoj umetničkoj sceni pojavio zahvaljujući delovanju umetnika Boška Petrovića i Etelke Tobolke, osnivača Ateljea 61

Posetioci će moći da vide dokumentarni deo o istorijatu nastanka Ateljea 61  zajedno s radovima Boška Petrovića, kao i tapiserije umetnika različitih generacija koje pokazuju snagu i nezavisnost ovog medija u tokovima savremene umetnosti.

Likovna jesen i Atelje 61 su vršnjaci, osnovani 1961. Njihova saradnja, nažalost, konkretizovana je samo jednom, 1965, na Petoj Likovnoj jeseni (posvećenoj tapiseriji). Na ovoj izložbi biće izložen rad Etelke Tobolke, tada nagrađen otkupnom nagradom Likovne jeseni.

Autorka izložbe je Jelena Đorđević, istoričarka umetnosti, kustoskinja Ateljea 61. Koautor je Čedomir Janičić, muzejski savetnik istoričar umetnosti Gradskog muzeja Sombor.

Posetioci će moći da posete izložbu svakog radnog dana, osim ponedeljka, od 9 do 19 časova, a subotom i nedeljom od 9 do 13, uz sve mere propisane odlukama Kriznog štaba Sombor u cilju suzbijanja epidemije.

Izložba će biti otvorena do 18. decembra.

(Napomena: Snovanje je način pripremanja osnove za tkanje; naslov ukazuje i na jubilej i na prilike za nove početke)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Gradski muzej Sombor

Čedomir Janičić

PLAGIJATOR

(Novo štivo Čedomira Janičića, višestranog umetničkog stvaraoca, izabrano među trideset ponuđenih književnih dela pisaca iz čitavog regiona, plasirano je u tek objavljenom, 41-42 dvobroju eminentnog Časopisa za književnost Balkanski službeni glasnik). Njegovu priču objavljujemo u celini

~ . ~

Branko Padobranski teškom mukom se probijao kroz masu. Mnoštvo razdraganih navijača, čitave porodice s malom decom, starci i mlađarija, svi su bili u žurbi da dočekaju naše zlatne odbojkaše na velikom gradskom trgu, ispred zgrade skupštine grada. Padobranski je proklinjao sebe što je krenuo uskom krivom ulicom koja je spajala dve glavne gradske saobraćajne arterije. Mogao je mirne duše da je zaobiđe, čak bi dobio na vremenu jer postoje i kraći putevi do Sv-ske. Masa je oduševljeno pevala himnu i brojne navijačke pesme. Jedan dečak u reprezentativnom dresu duvao je u pištaljku iz sve snage. Njegov otac, ništa stariji od njega, činio je isto, samo u plastičnu trubu. Hor zagrljenih pijanih momaka urlao je reči neke patriotske koračnice. Navijačke baklje osvetljavale su lica izobličena ljubavlju prema otadžbini.

Padobranski je najzad shvatio da će zakasniti. Nije više bilo vremena da se vrati i pokuša zaobilaznim putem. Biba će ga čekati samo nešto malo posle dogovorenog vremena. Nije priznavala ono: “akademskih petnaest minuta”. “Tu akademiju ja ne poznajem. Akademski svet kom pripadam stiže uvek na vreme”. Njen akademski svet je bio, naravno, na nekom dalekom, stranom univerzitetu premreženom gustim bršljanom. Padobranski je morao da stigne na vreme. Njegov doktorat bio je na tapetu novog saveta fakulteta. Časne umirovljene starine njegove mladosti sada su bili ili mrtvi ili daleko od vatre. Oni mu nisu zamerali što je dobar deo najvažnijih delova u svom doktoratu prepisao od svog počivšeg profesora. Za taj svoj rad je čak dobio i nagradu fakulteta. Sada je sve bilo drugačije. Došli su novi saradnici i traže dlaku u jajetu. Počeli su od njega jer nije imao nikog iza sebe, a njegovo mesto moglo je da se pretvori u veoma privlačnu sinekuru. Padobranski je osećao kako gubi tle pod nogama, ne zato što je bilo sve izvesnije da će bruka dovesti do poništavanja doktorata, već zato što neće uspeti da vidi Bibu, što će propustiti jedino dobro koje mu je preostalo u životu - zagrljaj sa ženom koju je voleo, a koja će za nekoliko sati biti u avionu za “možda zauvek”. Činilo mu se da je gomila ljudi sve veća, pokušavao je da se probije do zidova zgrada, ali oni su bili ispresecani prolazima odakle su navirale nove, gušće mase. Ljudi su nadolazili kroz prozore, vrata, tunele, pothodnike, pasaže, kao poplava, sve pokušavajući da što pre dospeju do trga gde su se očekivali naši zlatni momci. Reski i neprijatni zvuci urlanja, zapevanja, pištanja, trubljenja, pucnjeva, pretvarali su se sve više u potmulu buku, jedan isti ritam koji je sinkopirao u krvotoku nizom aritmija. Padobranski je sve više osećao slabost i potrebu da se onesvesti.

Njegov stari mentor, čovek blagog pogleda i sporih starovremskih pokreta, često ga je, još za vreme studija, zvao na ručak. Sećao se njegovog toplog doma u P-skoj, njegove brižne supruge i anemične kćeri, tužne smeđokose ružnjikave mršavice koja je trebala da mu postane žena, ali koja je umrla neposredno posle veridbe. Padobranskog su prihvatili, gotovo usinovili, očajni roditelji njegove nesuđene neveste. Profesor ga je uveo u svoju opuštenu i ne mnogo efikasnu koteriju, upoznao ga je sa svima koji će mu biti od koristi u napredovanju na fakultetu, poverio mu je sve svoje beležnice i uveo u poslove oko redakture. Posle profesorove smrti sav njegov arhiv pripao je Padobranskom. Doktorat je bio, manje-više, uopšteno priređeno profesorovo istraživanje. Zbog kratkih rokova Padobranski je određene delove, kao gotove blokove neke montažne građevine, prepisao iz ranijih profesorovih tekstova gde su problemi istraživanja bili tek u povoju. Ispalo je da je i profesor prepisao štošta iz inostrane literature, ali zar sve to nisu već bila opšta mesta? Posle elokvente odbrane - Padobranski je mnogo više govorio o profesoru i njegovom teškom putu nego svom doktoratu - okupljeni mentori, profesorovi prijatelji i njihovi asistenti, oduševljeno su aplaudirali. Ubrzo su svi nazdravljali šampanjcem. Stara profesorova udovica naročito je bila ganuta kada su je zamolili da posle odbrane kaže neku reč. Štucajući od plača i duvajući u nakvašenu maramicu ječala je: ”Miro, Miro moja!”

Mrak je obavijao više zone grada. Svetla je bilo samo do granica ulične rasvete. Masa je sada bila nedogledna. Lica su prolazila pored Padobranskog kao krupne pahulje mokrog snega. Bio je mokar od znoja, od vatre, od drhtavice. Snažni muškarac, sličan nekom sportisti, dovikivao je žensko ime, zviždao i skakao bezuspešno dozivajući nekog. U jednom trenutku naskočio je na Padobranskog koji se nije srušio samo zato što su ga sa svih strana držali zidovi od bezbrojnih tela.

Bibu je upoznao preko prepiske imejlom. Zatim su se sreli na konferenciji i postali ljubavnici. Biba je tek doktorirala, uspela je pre toga da se nesrećno uda za pisca u pokušaju koji ju je redovno tukao. Imala je dobre veze s novim ljudima na njegovom fakultetu. “Naravno, razgovaraću s njima, ali i ti moraš nešto da učiniš za mene”, rekla je mazno dok je njeno malo, veoma lepo stopalo klizilo uz njegove butine u restoranu gde su bili na večeri slaveći njenu stipendiju za postdoktorske studije u “možda zauvek”. “Ukokaj mi muža”, naglo je rekla i zakikotala se kao da je ispričala vic kome se najviše smeju oni koji ga pričaju. “Zašto se ne razvedeš”, pitao je Padobranski ne verujući da je mislila ozbiljno. Pitanje o razvodu već je hteo da joj postavi, ali nije bilo prilike. Sada mu se učinilo da je ova šala došla kao naručena. Ubrzo je shvatio da se ne šali. “On je grubijan i sujetan, pijanac i inteligentan. Sposoban da ubije ako išta posumnja “. Pogledala ga je u oči i mirno izgovorila: “Ubij mi muža i o tvom plagijatu više niko nikada neće ni zucnuti”.

Padobranski je napokon stao i pustio da ga matica mnoštva ponese prema trgu. Učinilo mu se da se sve ubrzalo. Nebom su zašištali i raspukli se prvi vatrometi. Autobus s odbojkašima pristajao je na prepuni trg. Koferansije, glumac u godinama i omiljeno lice s malih ekrana, galamio je u mikrofon kao da najavljuje smak sveta. Padobranski se potpuno predao; masa ga je gnječila i tresla, glumčev glas ga parao iznutra. Bibino lice, pa profesorovo, Mirino, sva lica koja je ikada susreo, prolazila su pored njega gledajući ga s podsmešljivom znatiželjom. Zatim se sve naglo utišalo, začula se državna himna.

Padobranskom su savetovali da se useli u profesorovu kuću, a senilnu staricu pošalje u starački dom. Pre toga, govorili su, treba da isposluje od nje sva punomoćja - svi će mu pomoći - i da, napokon, postane svoj na svome. Ovako, on je još uvek bio podstanar. Katastarska nula. Profesorova udovica u međuvremenu je umrla i stan je pripao rođacima. Nikoga ništa ne pitajući, rođaci su profesorovu biblioteku i arhivu bacili u smeće. Padobranski je bio očajan. Nije imao mesta u iznajmljenoj garsonjeri, čak je sve svoje knjige i papire držao u kabinetu. Ako ga odatle izbace, nije znao ni kuda će, ni kako će.

Masa se napokon zaustavila. Stajao je pritešnjen gomilom razdraganih ljudi, sa svih strana osećao je energiju uzbuđenih ljudskih tela. Bilo mu je žao što ova nesumnjivo pozitivna struja nema u sebi ničeg rušilačkog. Kako bi bilo divno da se ovo nepregledno mnoštvo pretvori u pesnicu revolucije, pokreta za neke veće i hrabrije ideje! Onda se setio giljotine.

“Ja nisam ubica”, rekao je Bibi. “Dobro, kako hoćeš”, brzo je izgovorila kao da taj razgovor i nije bio mnogo važan. “Uskoro odlazim, mislila sam da odemo zajedno, ali sada... Ništa, vidimo se u sedam, a posle toga - ko zna”. Viđali su se kod njega. Nije htela da uzme duplikat ključa njegove garsonjere, toliko se plašila muža. Ipak, to je nije sputavalo u sve zahtevnijim, vrlo okretnim ljubavnim igrama. Sada je bilo jasno da je više neće videti. Dobio je SMS s porukom od jednog sipljivog asistenta koji mu je, ko zna zbog čega, još uvek bio odan. Pisalo je: mrka kapa! “Moraćeš ili da menjaš svoj identitet ili da izvršiš sepuku pred celom akademskom zajednicom”, rekla je u restoranu pažljivo zahvatajući kašičicom mrvice sladoleda iz široke staklene čaše.

“Ni jedno ni drugo, ni jedno ni drugo”, mrmljao je pod nebom s veličanstvenim vatrometom. Imao je utisak da sasvim mirno silazi s voza koji je usporio u krivini. Bilo mu je svega dosta i hteo je da krene nekud iz početka. Osećao se veoma spokojno. Činilo mu se da ništa ne prestaje, ništa ne iščezava, sve je tu: prisutno, stvarno, mirno, dobro. Možda će se posvetiti karitativnom radu. Kao mladić sanjao je kako pomaže onima kojima više nije bilo pomoći: bolesnima, očajnima, samoubicama u pokušaju, nepokretnim starcima... Poželeo je da umesto Bibe nežno zagrli ceo svet. Tada se prolomilo iz svih grla nešto što ga je do srži potreslo. Na balkon gradske skupštine izašao je zlatni reprezentativac, njegov imenjak, junak turnira, najbolji igrač sveta, i začulo se zaglušujuće: Branko, Branko, Branko!!!

Padobranski je obrisao oči i podigao pesnicu u vis.

Čedomir Janičić, rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je istoriju umetnosti. Zaposlen je kao kustos Galerije savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima. Nagrađivan. Ovjavio knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Gradske biblioteke “Karlo Bijelicki” Sombor, 2018.

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Objavljeno u Kultura

* Uz konstataciju da je ovogodišnji konkurs za priču satkanu od 357 reči, ni jednu manje ali ni jednu više uz veliki broj prijava autora iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije i dijaspore, doneo veliki broj kvalitetnih priča ispisanih različitim ali čitkim rukopisima ponekad i izuzetnih i neočekivanih poetika. Ono što karakteriše ovaj konkurs, za razliku od prethodna dva, jeste savremenost, ne samo uočenih stilova već i tema, što je i na prvi pogled evidentno. Raduje činjenica da su se autorice i autori ozbiljno pozabavili savremenim temama ne libeći se da se na tom, uvek stliskom tlu suvereno i sigurno kreću bez bojazni da će upasti u zamku trivijalnosti ili ostrašćenosti; mera promišljanja je kod mnogih bila itekako prisutna što se naročito očituje kod autorica i autora koji su ušli u uži izbor

Imajući u vidu da je ovo treća godina koko UNPS i uredništvo časopisa Književne vertikale organizuje konkurs za kratku priču od 357 reči, osim toga što je i na prvi pogled uočljivo, prispeo je ubedljivo najveći broj radova do sada. Uz činjenicu da je ovaj format, od 357 reči, već prihvaćen, da se jedan broj autora već tradicionalno javljaju sa svojim radovima, shvatili smo da smo na dobrom putu, da je ovaj u suštini izazov pun pogodak. Ako su se tokom prvog i drugog konkursa pojedini autori i uslovno govoreći igrali uporavo tim ograničenjem, ovaj put moramo priznati da je to postalo normalnost te da priče poprimaju sve ozbiljniji pristup svojih autora kako stilski tako i tematski.

Žiri je na svojim onlajn sednicama, između autora čije su kratke priče ušle u uži izbor a to su sledeće autorice i autori: Čedomir Janničić, Dušan Dojčinović, dr Marjan Urekar, Marko Jovanović, Nevena Jovčić, Sanja Radulović, Teodora Kipa, Željko Ivanji, Marijana Jelisavčić i Melisa Hajrović, konačno, odlučio nadglasavanjem da se treće mesto ravnopravno dodeli Melisi Hajrović za priču „Iscepate se na komade i to zovete ljubav“  i Teodori Kipa za priču „Rebeka, kći božija“ koje karakteriše savremena, urbana tematika. Obe autorice sigurno i ubedljivo baratajući egzistencijalnim temama iz početno različitih uglova, uz stanovitu distancu čime izbegavu banalnost a podcrtavaju individualizam i intlektualnost uz pritajunu emotivnost, obe indirekto govore o dramatičnosti ljudske otuđenosti provocirajući čitaoca na zapitanost i preispitivanja.

Po mišljenju žirija drugo mesto zaslužio je Čedomir Janičić za izuzetnu priču „Podne“ dajući nam kroz tri paralelne scene vanredno emotivnu i sugestivnu sliku otuđenosti života u gradu i nadasve atmosferu koja u čitaocu neizostavno izaziva duboke emocije.

I konačno, prvo mesto je jednoglasno dodeljeno autorici Sanji Radulović za kratku priču „Amerika (ni)je rad i znoj“. Sanja Radulović svojom pričom kojom slika atmosferu različitih svetova koji se ukrštaju na jednom mestu u jednom trenutku, dočarava nam sva naša ograničenja ispod kojih se nazire kompleksnost života protagonista, njihova nezadovoljstva i konačno, onaj vrisak nazadovoljstva koji nam ionako stoji u grlu.

Žiri je bio mišljenja da se posebno izdvoje i pohvale autori: Željko Ivanji (Bela majca) i Marko Jovanović (Dispečer) za svoje snažne priče sa savremenom ali i vazda aktuelnom i unioverzalnom, etičkom tematikom.

I na koncu, organizator ovog konkursa, UNPS i redakcija Književnih vertikala zahvaljuje se svim autorima na učešću uz obećanje da će i sledeće godine ponovo raspisati konkurs za kratku priču satkanu od 357 reči.

Redakcija časopisa

Književne vertikale

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor 

Projekat „Sombor na dlanu“ sufinansira se iz budžeta grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Objavljeno u Prva vest
Strana 1 od 3

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
25000 Sombor, Srbija

e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-25-510-16-41
Mobilni: +381-65-8-675-445

http://noviradiosombor.com

Internet radio: Novi Radio Sombor

http://www.omiljeniradio.com/index.php/radio-uzivo-online-srbija/1130-novi-radio-sombor-uzivo-online.html 

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Izaberite oblast, pošaljite vest, informaciju, fotografije.

Dobrodošli saradnici u marketingu i oglašavanju!

Javite se na e-mail:

office@noviradiosombor.com

Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…