Mirjana Karanović: Danas svako misli samo kako da preživi

(Autorski tekstovi: novinar, Dragan Stošić)

~ . ~

* Od kad znam za sebe nikad nije postojao glumački sindikat. Nisam smatrala da bih trebala time da se bavim, a verovatno tako razmišlja i većina glumaca. Zašto smo nezainteresovani? Prosto, svako od nas očekuje da to treba da radi neko drugi, a sindikatom bi neko morao da se bavi ozbiljno, kaže glumica Mirjana Karanović u razgovoru za portal Sindikata Nezavisnost

Jugoslovenska i srpska glumica Mirjana Karanović rođena je u Beogradu, 28. januara 1957. godine. Debitovala je 1980. naslovnom ulogom u filmu Srđana Karanovića “Petrijin venac” (Granpri “Ćele kula“ u Nišu i Zlatna Arena za glavnu žensku ulogu u Puli). Svetsku slavu stekla je ulogom majke u kultnom filmu Emira Kusturice “Otac na službenom putu”  (Granpri “Ćele kula“ u Nišu i Zlatna Arena za glavnu žensku ulogu u Puli, 1985).

Početkom 2000-ih izazvala veliku pažnju nastupima u bosanskohercegovačkim i hrvatskim filmovima kao prva srpska glumica koja je tumačila likove žrtava srpskog nasilja. Godine 2005. pojavila se u filmu “Grbavica”  (Zlatni medved za najbolju žensku ulogu na Berlinskom filmskom festivalu), gde je tumačila lik Bošnjakinje koju su silovali i zlostavljali bosanski Srbi. Godine 2016. tumačila je glavnu ulogu, napisala scenario i režirala film „Dobra žena“

Od 1988. do 2001. bila je članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Godine 2001. postala je vanredni, a šest godina kasnije redovni profesor na predmetu Gluma na Akademiji umetnosti u Beogradu. Bila je dekan na istoj akademiji.

U dugom nizu priznanja koja je dobila izdavajaju se i Zlatni lovorov vijenac za najbolju glumicu sarajevskog MESS 2004. i 2009, kao i za doprinos pozorišnoj umetnosti 2011; nagrade “Konstantin Obradović“ - za unapređenje kulture ljudskih prava i “Osvajanje slobode“ - za afirmaciju principa ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije, 2009; nagrada “Žanka Stokić“ - za ličnost koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije; francuski orden viteza umetnosti i književnosti, 2012…

U intervjuu za portal UGS Nezavisnost, Mirjana Karanović govori o tretmanu glume, mestu umetnosti u doba korone i zašto se umorila od društvenog angažmana…

* Na sceni ili pred kamerom, prema vašim rečima, nikad niste bili vi kao vi. Uvek ste bili neki lik. Vi oblikujete lik koji igrate, zajedno sa rediteljem i dostupnim podacima. Kako to praktično izgleda?

- Kreiram svoje likove prema tekstu koji dobijem, prema uputstvima reditelja, vodim se nekom idejom koju on ili ona imaju u predstavljanju tog lika, u kontekstu cele priče, zatim pravim analizu tog lika, prizivam neka svoja iskustva, gradim taj lik prema nekim, eventualno kad je potrebno, istraživanjima koje radim. I, uopšte, radim sve da bih taj lik koji postoji samo na papiru oživela, i učinila da ljudi koji to posmatraju veruju da je ta osoba realna. Jako se trudim da se ne primeti da glumim, tj. da glumatam, kako mi glumci kažemo za nešto što nije dobro, i trudim se da budem gotovo dokumentarna u onome što radim. Kako to postižem i kako to u praksi izgleda, to je nešto što bi zahtevalo čitav jedan kurs glume, za koji ovde nije ni vreme ni mesto. Jednostavno to je moj posao i, ustvari, to je moj poziv i to je ono što ja radim.

* Strogi ste i prema sebi i prema drugima?

- Ne znam da li sam stroga, strogost je nešto što ima neko drugo značenje, ja sam zahtevna, zahtevna sam prema sebi i koliko dajem toliko tražim da i drugi ulože. Prosto, nikad nisam radila samo za sebe, uvek mi je bilo bitno da ono što radim bude jako dobro.

Želim da igram u dobrim filmovima, da igram u kvalitetnim predstavama, što je uvek neki kolektivan napor, u kome učestvuje više ljudi i to nije samo pitanje toga da ja obavim svoj posao i da me ne zanima ništa drugo, ono što drugi rade… Često, stoga, predlažem neke stvari, volim da diskutujemo, volim da razmenjujemo neke ideje i naravno da čujem partnere. I onda kad me neko ubedi da moje rešenje nije najbolje. Kad radite nešto u saradnji to podrazumeva upravo to - saradnju. Rad na bilo kom projektu jeste neki proces upoznavanja i nekakvog prilagođavanja i svako od nas želi da cela stvar ispadne najbolje moguće.

* Gotovo četiri decenije svojim brojnim ulogama na pozorišnoj sceni, malim i velikim ekranima, osvajate publiku i kritiku. U zemlji, regionu, svetu. Stotine različitih uloga - više od 70 samo na filmu. Kako to izgleda u realnosti? Da li je zamorno ili ste prosto prihvatili da će veći deo vašeg života proteći u tumačenju tuđih života?

- Nije zamorno zato što je to ono što ja radim. To je moj način da se izrazim, da postojim. Ja to volim. Ima mnogo teških perioda, i faza, i nekih iskušenja, ali to je ono što pripada onome čime se bavim, i što uglavnom na kraju izaziva osećaj zadovoljstva i ponosa. Upravo ta različitost likova koje sam igrala je nešto što čini ovo što ja radim uzbudljivim i nikad nije dosadno. To je ono što sasvim sigurno znam i, iako neki put poželim da se, upravo zbog preteranih uzbuđenja, bavim nekim dosadnim poslom. Ipak je to samo trenutak u kome moram malo da se odmaknem, tako da postoji to da kad me ovo čime se bavim preplavi isuviše, onda se malo u glavi odmaknem od svega toga i odmorim. Inače, samo na filmu sam odigrala… snimila sam 70 filmova, u pozorištu sam odigrala sigurno više od 120, 150 uloga.

* Ovih dana “preuzeli” ste filmsku ulogu majke Tome Zdravkovića i supruge Slobodana Miloševića, dok od nedavno, u pozorišnoj predstavi “Čitač”, dočaravate “nadzornicu iz Aušvica”. To su rapidno drugačiji karakteri?

- Potrajalo bi da vam pričam o svim tim ulogama. To su veoma različiti likovi… Mislim, nisam ništa preuzela, te uloge su mi ponuđene, ja sam ih prihvatila, nisam ih ni od koga preuzela, mislim da vam je to loš termin. Eto, to su prosto neki likovi. Ne znam šta da vam kažem. Različiti su. I drago mi je da su različiti.

* Rad na ulozi, po sopstvenim rečima, ne napuštate sve dok ona “živi”, i nakon premijere. Kako to izgleda u praksi?

- Uloga igranjem na sceni postaje vremenom sve slojevitija, ta neka početna trema ili uzbuđenje nestaju i mogu da se bavim detaljima. To nisu neke velike stvari, ali za mene i moje partnere to su veoma uzbudljivi momenti. Kad otkrivamo nešto novo, kad nekim minimalnim promenama i u nekoj nadgradnji dublje otkrivamo život naših likova. Volim da to radim i volim partnere koji žele da unapređuju predstavu tokom igranja i, prosto, volim da igram predstave. To je za mene neki proces koji ne prestaje, mislim, koji je trajan, i traje koliko i uloga. Ne radi se samo o tome da izađem na scenu i da ponovim ono što sam već prethodno usvojila i naučila, nego se trudim da na sceni svaki put doživim ono što taj lik doživljava.

* Krajem prošle godine postali ste 32. laureatkinja nagrade “Dobričin prsten” za 2019, koju dodeljuje Udruženje dramskih radnika Srbije za životno delo. Ove godine nagrađenji ste priznanjem “Aleksandar Lifka” Palićkog filmskog festivala - za doprinos evropskoj kinematografiji. Mnoštvo je nagrada tokom vaše 40-godišnje karijere. Kako doživljavate taj segment svog rada - jesu li priznanja nešto što vas još više “goni” ili ih smatrate tek potvrdom svog rada?

- Priznanja su i jedno i drugo, ona vas obavezuju da u onome što nastavite da radite, da budete isto tako dobri. A, i jesu potvrda. Potvrda su da je ono što ste do tada uradili dovoljno dobro da biste dobili neku nagradu ili priznanje. One u različitim periodima života, čini mi se, imaju malo drugačija značenja - kad ste mladi onda bi to bilo ohrabrenje, podsticaj, da vam neko kaže dobar si, dovoljno si dobra, samo nastavi tako… To je podrška. A, ovako u mojim godinama, to vas stvarno nekako podseti na taj jedan lanac, taj jedan put koji ste prešli, i za koji neko smatra da je bio pravi. Da je bio uspešan. Uz sve oscilacije, sve probleme, sve napore, to potvrđuje da je nekako vaš život koji vodite, na sceni i ispred kamere, da je bio plodan, da je ostavio neki trag. Da se ljudi toga sećaju. Eto, to je važno.

* Oprobali ste se i kao rediteljka, filmom iz 2016. “Dobra žena”, u kome ste i glumica i koscenaristkinja. Hoćete li se u tom poslu isprobati još koji put?

- Planiram idućeg proleća da snimim svoj drugi film. Već smo dobili sredstva iz fondova u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Sloveniji, apliciraćemo još za neke fondove u Evropi, tako da se nadam da ću na proleće iduće godine početi snimanje.

Za razliku od prvog ovo je malo drugačiji film, biće drugačije i snimljen. Reč je o jednoj uspešnoj poslovnoj ženi koja je sve uložila u to da se materijalno i finansijski obezbedi, i da obezbedi svog sina sa kojim živi. Onda sin iznenada umre od srca. Film se zapravo bavi njenim, tim životom nakon njegove smrti, i njenim pokušajem da ga nastavi. Taj događaj je nekako uticao na nju toliko da počne da otkriva sebe. Ko je ona, šta u stvari treba dalje da radi? Prosto, veliki događaji u našim životima uvek nas nateraju da preispitujemo sebe, kuda idemo i koji su naši ciljevi.

* Uz raskošni dar, harizmu i bogatu glumačku karijeru ističe vas i “društvena hrabrost”. Od nagrade “Osvajanje slobode” i “gej ikone” 2009, preko istupanja “bez dlake na jeziku” (“Kad vidim nepravdu, ne mogu da ćutim”, stalno ponavljate) i trpljenja svih onih uvreda i pretnji kojima ste bili izloženi… Kako to podnosite i koliko još možete da izdržite?

- Što se te društvene angažovanosti tiče, uvek sam radila ono što mislim da je potrebno da radim kao ljudsko biće. Ne, kao sad, neka poznata glumica. Jedino to što sam poznata, to je izazivalo veću pažnju nego da to govori neka osoba koja nije poznata javnosti. I zbog toga sam bila izložena mnogim i uvredama i podršci. Mislim, s jedne strane mi je stavljen na čelo žig srbomrsca i izdajnika, što nije tačno, a s druge strane ljudi me vole upravo zbog te hrabrosti.

Nisam više spremna da se tako lako izjašnjavam o političkoj situaciji, pre svega zbog toga što mislim da danas moje lično mešanje u to ne bi proizvelo nikakve efekte. I ne osećam više potrebu za tim. Bavim se nekim drugim stvarima, pre svega mojom umetnošću, što ne znači da ne pratim šta se dešava i imam svoje mišljenje. Ali, mislim da je vreme da kod nas politikom počnu da se bave ljudi koji zaista žele da se posvete tome, koji žele da ulože svoju strast, svoj život u to. Isuviše sada sve liči na nekakav loš rijaliti i sve je to jako trivijalno i neozbiljno, i ne želim da budem, ni na koji način, deo toga.

* Kakvo je vaše mišljenje o “dobu korone” i ceni koju su zbog toga platile izvođačke umetnosti?

- Nekako ne mogu da mislim sada o tome. Pitajte me o tome za par godina, onda ću znati nešto da vam kažem. Ovo je kao neki vakuum u kome živimo, ova bolest i sve ovo što se dešava. Ne znam, nekad mi se učini kao da je tu nešto mnogo više od svega. Da se dešavaju neke bitne promene u svetu a da mi nismo svesni toga. I, čini mi se da generalno nismo svesni šta je ovo. I koje će posledice imati. I ja ne znam koje će posledice imati. Znam da bih volela da sve bude kao nekad, ali se bojim da to neće biti moguće. Prosto, mislim da je bolje da sada ne razmišljam o tome, jer ne znam gde to može da me odvede, prosto čekam da se stvari dogode.

* Mislite li da bi solidarnost u ovom trenutku mogla biti jedini način da se opstane u svetu kulture i umetnosti, s obzirom da se Srbija prema tome odnosi, ne samo zbog “korone”, kao prema nedonoščetu?

- Ne vidim tu solidarnost na delu. Mislim da svi mi, ovde kod nas, i svuda u svetu, jednostavno smo stali i čekamo šta će biti. I, ne vidim da se bilo šta drugo dešava osim tog čekanja. Svako jednostavno misli samo da preživi. Bukvalno. Neko ima nešto ušteđeno, neko ima nekoga da mu pomogne. Tako da, ovako, smeškamo se spolja, a iznutra… Ujutro se probudiš i misliš gde sve možeš da uštediš, da ne potrošiš… Nema više kupovine po principu vidim nešto u izlogu i svratim da kupim. Ili kupovine nekih bespotrebnih stvari. Gledam svaki dinar i tako… držim dijetu (smeh)…

* Gde vidite budućnost kreativne sfere - onlajn ili?

- Kreativnost će uvek imati različite sfere u kojima će se ostvarivati. A, ako ste mislili na pozorište, ono ne može da opstane onlajn. Pozorište ništa ne znači ako je onlajn. Ono je besmisleno. Pozorište je jedna situacija, jedan trenutak u vremenu i prostoru u kome se sreću publika i glumci uživo. Kao živi ljudi. I to je nešto što postoji tog trenutka i nikad više. Znači sve ostalo je samo neka zabeleška, ali ona emocija koja se doživi na sceni i u publici, tokom igranja predstave, nešto je što se desi samo tog trenutka. Zato je pozorište jedna veoma luksuzna stvar.

* Vaše kolege, glumci, “teški” su kad je reč o sindikalnom organizovanju. Šta vi mislite o tome?

- Neznam šta znači to teški.

* Nezainteresovani?

- Ne znam šta da vam odgovorim na to pitanje. Od kad znam za sebe nikad nije postojao glumački sindikat, niti se iko time bavio. Ja lično nisam smatrala da bih trebala time da se bavim, a verovatno tako razmišlja i većina glumaca. Svako od nas bori se za svoja prava onako kako ume i kako može, i pomažemo jedni drugima kako možemo. Ali, neka pravila ili nekakva zaštita, ili nešto što bi bilo da neko brine o našim pravima, to ne postoji. Da li će u budućnosti toga biti, ne znam.

Zašto smo nezainteresovani? Pa, mislim da prosto svako od nas očekuje da se neko drugi time bavi. A time bi, moje je mišljenje, neko ozbiljno morao da se bavi, što će reći da bi morao da napusti svoje primarno zanimanje - glumu, i da sedi u kancelariji i da se bavi nekim administrativnim stvarima, što mislim da niko ne želi. Tako da, zapravo, nije da smo nezainteresovani nego, prosto, niko ne želi time da se bavi.

* Konačno, kao pedagog, šta biste poručili svojim studentima i svima zainteresovanima za “umetnički život”?

- Nisam više pedagog, već tri ili četiri godine. Ne bavim se više time. Postalo je dosadno.

Izvor: UGS Nezavisnost (http://nezavisnost.org/)

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Pročitano 223 puta

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…