Nebojša Katić: Pandemija je povod neviđene globalne preraspodele bogatstva

* Pred našim očima odvija se neviđena globalna preraspodela bogatstva čije najveće žrtve će biti najsiromašnijstanovništvo u razvijenim državama, kao i siromašne države koje još nisu svesne šta im se sprema i koje će, zadužene do nosa, prodavati sve što im je preostalo

Države koje su se najbrže razvijale nisu previše držale do slobodnog tržišta: štitile su svoju industriju, vodile politiku potcenjene valute, koristile mehanizme kapitalne kontrole, oslanjale se na domaću štednju, a ne na strane investicije, žrtvovale ličnu potrošnju ulažući u infrastrukturu, obrazovanje i zdravstveni sistem. Ukratko, šampioni razvoja radili su sve suprotno od onoga što rade evropske tranzicione države i Srbija, rekao je ekonomista Nebojša Katić, stručnjak za savremene ekonomske politike u razgovoru za sajt Sindikata Nezavisnost.

Nebojša Katić od 1992. živi u Londonu gde je do nedavno radio kao samostalni poslovni konsultant. Autor je veoma zapaženih knjiga, Iz drugog ugla (2015) i Surovi novi svet koje su, zapravo, zbirke njegovih ključnih tekstova o odnosu države i neoliberalizma, recesiji, svetskoj ekonomskoj krizi, privatizaciji, sudbini javnih preduzeća, stranim i domaćim investicijama i drugim (ne)prilikama koje su nas zatekle na početku 21. veka.

Za sajt Nezavisnosti Katić govori o razlikama između regulatorne i razvojne države, vladajućim ekonomskim mitovima neoliberalne doktrine, strateškim zabludama i greškama srpske tranzicije, uticaju pandemije na globalne ekonomske procese…

Na samom početku pandemije napisali ste u jednom tekstu da, “koliko god paradoksalno zvučalo, kovid 19 je dar s neba za zapadne vladajuće političke i ekonomske strukture”. Ostajete li pri tom stavu i danas, sedam meseci kasnije?

– Kako vreme prolazi, sve sam sigurniji da nisam pogrešio. Pred našim očima se odvija neviđena globalna preraspodela bogatstva. Najveće žrtve će biti najsiromašniji slojevi stanovništva u razvijenim državama, kao i siromašne države koje još uvek nisu svesne šta im se sprema. Iz ove krize one će izaći zadužene do nosa, biće u nemilosti kreditora, moraće dodatno da smanjuju ionako jadnu javnu potrošnju, i prodavaće sve što im je još preostalo da bi se oslobodile duga.

Meni se čini da u Srbiji još nema svesti o tome.

U svom tekstu pisanom za studiju Nezavisnosti “Sindikati i društvene promene” navodite da se svi uspešni modeli razvoja i sva „ekonomska čuda“ poslednjih decenija bazirani na aktivnoj, razvojnoj ulozi države. Ukazujete i da ta činjenica ostaje skrivena od javnosti. Zašto?

– Aktivna uloga države bila je ključna u svim uspešnim modelima razvoja, kako na Zapadu, tako i na Istoku. Problem je što ova empirijska činjenica negira vladajuće narative i vladajuću neoliberalnu doktrinu i zato se mora sakriti od javnosti. U Srbiji su karijere najuticajnijih ekonomista nastale na promociji te doktrine, a nije tajna ni da se promovisanje te doktrine, na razne načine, uključujući i finansijske, podstiče i spolja.

Navodite da su se u ekonomskoj teoriji poslednjih decenija iskristalisala dva teorijska pristupa vezana za ulogu države u ekonomskom razvoju – tzv. regulatorna država i njoj suprotstavljena razvojna država. U čemu su razlike i kom konceptu pripada srpski model razvoja?

– Regulatorni koncept podrazumeva da država ne treba da se meša u razvojne procese i da će se razvoj dogoditi delovanjem tržišnih snaga. Otuda je potrebno izgraditi institucije, pravni sistem, eliminisati korupciju i tako stvoriti ambijent za nesmetano delovanje tržišta. To sve zvuči logično, ali nažalost, nema empirijsko uporište. U siromaštvu je nemoguće izgraditi regulatornu državu, pogotovo ne u državi bez demokratske tradicije. To dolazi kasnije, kada se utekne iz siromaštva i bede i kada se stvore društvene strukture koje imaju interes da institucije funkcionišu.

Razvojna država podrazumeva da postoji jasna strategija razvoja, jasni ciljevi i instrumenti kojima se strategija ostvaruje. Sve to se operacionalizuje kroz planove razvoja koji nisu puke deklaracije koje nikoga ne obavezuju. Nažalost, u Srbiji je i sama reč – planiranje – zabranjena. U Srbiji je koncept razvojne države jasno odbačen odmah posle oktobarskih promena 2000, pa smo dobili kvazi regulatornu državu.

Dok razvojna država svoj uspeh meri stopama privrednog rasta i brzinom kojom se stanovništvo udaljava od siromaštva, regulatorna država svoj uspeh meri pozicijom na arbitrarnim listama poput one o lakoći poslovanja i sl.

U svom tekstu pozivate se na studiju najuspešnijim modelima razvoja koja je rezultat velikog ekspertskog tima na čelu sa nobelovcem Majklom Spensom. Kako glase ključne preporuke te empirijske analize koje bi mogle koristiti Srbiji?

– Studija je sumirala iskustva 13 država koje su u kontinuitetu od 25 godina imale prosečnu godišnju stopu rasta od najmanje 7 procenata. Osnovne teze iz pomenute studije su suprotne postavkama neoliberalizma.

Sve uspešne države su imale sposobne vlade koje se nisu plašile eksperimentisanja. Šampioni razvoja nisu previše držali do slobodnog tržišta, štitili su svoju industriju, vodili su politiku potcenjene valute, koristili su mehanizme kapitalne kontrole. U prvoj fazi razvoja su krenuli sa politikom supstitucije uvoza, a potom su se fokusirali na stimulisanje izvoza i proboj na strana tržišta integrišući se u svetske privredne lance.

Ove države su se oslanjale na domaću štednju, a ne na strane investicije, i u fazama brzog razvoja žrtvovale su ličnu potrošnju ulažući u infrastrukturu, obrazovanje i zdravstveni sistem. Rečju, šampioni razvoja radili su sve suprotno od onoga što rade evropske tranzicione države i Srbija.

Na nedavno održanom Socijalnom forumu u Beogradu posebnu pažnju izazvali ste kritikom ekonomskih mitova koji su, po Vama, značajno usporili razvoj država kao što je Srbija. Prvi mit u oblasti monetarne politike na koji ukazujete je da je cenovna stabilnost apsolutni prioritet monetarne politike. Zar niska inflacija nije dobra osnova stabilnog razvoja?

– Niska inflacija i ubrzani razvoj ne idu zajedno, nažalost. Niska inflacija u nerazvijenim državama u pravilu govori o privrednom mrtvilu gde se cenovna stabilnost najčešće održava restriktivnom monetarnom politikom i precenjenom valutom koja veštači snižava uvozne cene. S druge strane, brz razvoj je u pravilu praćen rastom inflacije i u prvim fazama dinamičnog razvoja to se ne može izbeći. Ovde je samo važno da inflacija ne izmakne kontroli. Kada je o Srbiji reč, koridor ciljane inflacije koju je NBS odredila (od 1,5 do 4,5%) po mom uverenju je nepotrebno restriktivan za državu koja treba da se razvija.

Drugi monetarni mit koji navodite je da se investicije mogu finansirati samo iz realnih izvora, odnosno iz štednje, a ako ona nije dovoljna tada nerazvijene države da bi se razvijale moraju pozajmljivati kapital razvijenog sveta. Postoji li treći način?

– Koliko god da je štednja važna, investicije se nikada ne finansiraju samo iz štednje. Uvek je tu i novokreirani novac, bilo da ga kreiraju centralne banke, bilo poslovne banke. Nesporna je činjenica da novi novac kreiraju poslovne banke i to u mnogo većem obimu nego što to čine centralne banke. Ovaj oblik „primarne emisije“ namerno se ignoriše. Rečju, domaća štednja nije limitirajući faktor razvoja kako se neprekidno tvrdi, i nije neophodan „uvoz“ strane štednje kroz inokredite. Razvojni potencijal zemlje je određen pre svega resursima – ljudskim i materijalnim, koje država ima, i samo su ti resursi ograničavajući faktor razvoja.

Treći je mit, kako kažete povezan sa onim drugim, da je primarna emisija zlo, da neminovno dovodi do inflacije i da se ne može upotrebljavati za stimulisanje sopstvene privrede. Zar neka ranija iskustva sa doštampavanjem novca u doba SFRJ nisu imala upravo veoma negativan efekat?

– Jugoslavija je dobro koristila primarnu emisiju i svoj bankarski sistem, i veoma brzo se razvijala sve do osamdesetih godina prošlog veka. Bilo je perioda pregrevanja privrede i rasta inflacije, ali inflacija nikada nije izmakla kontroli. Tek krajem osamdesetih došlo je do prve hiperinflacije, ali to se dogodilo u trenutku kada se politički sistem raspadao.

Drugi put, tokom sankcija devedesetih došlo je do stravične hiperinflacije, ali se zaboravlja da se to dogodilo u uslovima strahovitog ekonomskog šoka koji je izazvan najtežim sankcijama kroz koje je jedna država ikada prošla. I ovde se namerno zaboravlja kontekst u kome je došlo do hiperinflacije. Nekome je očigledno stalo da čitavu monetarnu istoriju Srbije svede na devedesete godine i da tako blokira svaku pomisao da se može voditi i drugačija monetarna politika od ove koja je na sceni.

Četvrti monetarni mit na koji upozoravate glasi da je svejedno u čijem su vlasništvu banke, budući da između interesa finansijskog sektora i interesa društva postoji znak jednakosti, te da bi svaki pokušaj čvršće kontrole i ograničavanja finansijskog sektora bio kontraproduktivan. U Srbiji se odavno veruje da su strane banke pouzdanije od državnih, između ostalog i zbog njihove nezavisnosti od vlasti.

– Uništavanje domaćeg bankarskog sektora jedna je od najvećih grešaka srpske tranzicije. Strane banke nemaju nikakvog interesa da kreditiraju privredu i njen razvoj. Njihov interes je da što više zarade i što manje rizikuju i tu im se nema šta zameriti. Zbog toga banke sa zadovoljstvom daju gotovinske kredite jer su kod njih kamate najviše, a disperzija rizika je najveća. Banke rado daju i kredite za stanove jer se hipoteke lako realizuju. Investicije su, kao rizičan oblik kreditiranja, otuda zanemarene. Ukupan iznos investicionih kredita je samo za 12% veći od iznosa gotovinskih kredita građanima. U takvom sistemu nema uslova za dinamičan razvoj, jer sistem podstiče potrošnju bez pokrića, a ne razvoj. Jedini izlaz bi bio da se uvedu kreditne kvota koje bi naterale banke da kredite usmeravaju u interesu razvoja. To su radile mnoge Zapadne države, ali u Srbiji nema hrabrosti za tako nešto.

Što se sigurnosti tiče, banke ne garantuju za vaše uloge, niti za njih garantuju strane države iz kojih strane banke dolaze. Opasna je iluzija da je novac u stranim bankama siguran samo zato što su one u stranom vlasništvu. U slučaju bankarske krize, ceo sistem je u problemu bez obzira ko je vlasnik banaka i jedini garant je država.

Na polju fiskalne politike ukazujete na mit da budžet, u okviru jednog privrednog ciklusa, treba da bude uravnotežen i da je deficit budžeta zlo.

– Nerazvijene države imaju ogromnu potrebu za ulaganjima u sve oblike infrastrukture, zatim u zdravstvo, školstvo itd. To su ulaganja od kojih korist imaju generacije koje će tek doći. Bilo bi apsurdno da troškove tih ulaganja snosi samo ona generacija koja se tu zatekla u trenutku kada se infrastruktura gradi, a to bi se dogodilo ako bi se primenio koncept uravnoteženog budžeta.

Deficit budžeta koji nastaje ulaganjem u dugoročne investicije nije problem. Problem je bujanje deficita koji nastaje finansiranjem tekuće budžetske potrošnje i takav deficit bi morao biti pod čvrstom kontrolom.

Drugi fiskalni mit je u vezi sa limitiranjem javnog duga u odnosu na visinu bruto društvenog proizvoda. Ukazujete da je u evro zoni “popularno” da javni dug ne sme preći 60% BDP-a a da je u Srbiji limit još niži – 45%. Zašto to smatrate zabludom?

– Cifre koje pominjete su arbitrarne jer ne postoji matematička formula kojom se određuje koliki javni dug može biti i na kom nivou država ulazi u rizičnu zonu. Numerički limiti koji se prepisuju od razvijenih su otuda apsurdni. Oni ignorišu različite stepene razvoja i različite potrebe društava. 

Nije najveći problem visina duga i njegov odnos prema BDP-u, problem je u valutnoj strukturi duga. Deficit je opasan kada se finansira u stranoj valuti i inokreditima. Tada, pre ili kasnije, država ulazi u krizu duga. Ponoviću po stoti put – suludo je uzimati tuđi naštampani novac da bi se finansirali domaći troškovi u domaćoj valuti.

Fiskalnim mitom smatrate i stav da se budžet ne sme finansirati novcem centralne banke, jer to neminovno dovodi do povećanja budžetske potrošnje i do inflacije. Zašto to upozorenje smatrate neopravdanim?

– Prekomerno budžetsko trošenje, pa pokrivanje tog trošenja štampanjem novca je opasna politika i nikada se nisam zalagao za to. Zalagao sam se za opreznu i usmerenu primarnu emisiju i svojevremeno sam i predložio mehanizam za takvu, kontrolisanu emisiju. Predlog je baziran na nemačkom iskustvu tridesetih godina prošlog veka.

Konačno, svedoci smo spektakularnog štampanja novca u razvijenom svetu u poslednjih deset godina. To je novac koji, više ili manje prikriveno, pokriva budžetske deficite tih država. Za sada inflacije nema. Kada privrede funkcionišu na niskom nivou iskorišćenosti kapaciteta, štampanje novca ne dovodi do visoke inflacije.

Smatrate da je mit fiskalne politike i teza da su visoki porezi štetni za ekonomiju i da demotivišu rad i stvaranje nove vrednosti, što gotovo svakodnevno slušamo kako od sitnih preduzetnika tako i od menadžera velikih kompanija.

– Posao privrednika je da se stalno žale na visoke poreze i to je rutinski jauk i oblik pritiska na vlast. Ako bi teza o visokim porezima koji demotivišu rad bila tačna, onda bi cela Skandinavija, ili Nemačka ili Francuska npr. bile propale zemlje u kojima niko ništa ne bi radio. Ponovo empirija govori suprotno od onoga što neoliberalna teorija pokušava da promoviše.

Srbiji je potrebna radikalna promena poreskog sistema i to nije sporno. Porezi na prihod građana moraju biti progresivni, porezi na dobit moraju biti niži za mala preduzeća, poreski mehanizam mora stimulisati investicije. Važno je da poreski sistem bude predvidiv, nekomplikovan i stabilan u dužim vremenskim periodima. Važno je i da se parafiskalni nameti strogo kontrolišu. Poreske rupe se moraju zatvoriti i pogotovo je važno da se ukine praksa koja omogućava domaćim privrednicima da rade kroz poreske rajeve. Isto tako bi bilo važno i da se strancima limitira mogućnost da izbegavaju plaćanje poreza u Srbiji.

Novinar: Svetozar Raković

Medijska pratnja: Novi Radio Sombor

Pročitano 259 puta

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…