Somborac Čedomir Janičić nastavlja sigurna književna putešestvija i plovidbom uz kormilo Balkanskog književnog glasnika

Čedomir Janičić

PLAGIJATOR

(Novo štivo Čedomira Janičića, višestranog umetničkog stvaraoca, izabrano među trideset ponuđenih književnih dela pisaca iz čitavog regiona, plasirano je u tek objavljenom, 41-42 dvobroju eminentnog Časopisa za književnost Balkanski službeni glasnik). Njegovu priču objavljujemo u celini

~ . ~

Branko Padobranski teškom mukom se probijao kroz masu. Mnoštvo razdraganih navijača, čitave porodice s malom decom, starci i mlađarija, svi su bili u žurbi da dočekaju naše zlatne odbojkaše na velikom gradskom trgu, ispred zgrade skupštine grada. Padobranski je proklinjao sebe što je krenuo uskom krivom ulicom koja je spajala dve glavne gradske saobraćajne arterije. Mogao je mirne duše da je zaobiđe, čak bi dobio na vremenu jer postoje i kraći putevi do Sv-ske. Masa je oduševljeno pevala himnu i brojne navijačke pesme. Jedan dečak u reprezentativnom dresu duvao je u pištaljku iz sve snage. Njegov otac, ništa stariji od njega, činio je isto, samo u plastičnu trubu. Hor zagrljenih pijanih momaka urlao je reči neke patriotske koračnice. Navijačke baklje osvetljavale su lica izobličena ljubavlju prema otadžbini.

Padobranski je najzad shvatio da će zakasniti. Nije više bilo vremena da se vrati i pokuša zaobilaznim putem. Biba će ga čekati samo nešto malo posle dogovorenog vremena. Nije priznavala ono: “akademskih petnaest minuta”. “Tu akademiju ja ne poznajem. Akademski svet kom pripadam stiže uvek na vreme”. Njen akademski svet je bio, naravno, na nekom dalekom, stranom univerzitetu premreženom gustim bršljanom. Padobranski je morao da stigne na vreme. Njegov doktorat bio je na tapetu novog saveta fakulteta. Časne umirovljene starine njegove mladosti sada su bili ili mrtvi ili daleko od vatre. Oni mu nisu zamerali što je dobar deo najvažnijih delova u svom doktoratu prepisao od svog počivšeg profesora. Za taj svoj rad je čak dobio i nagradu fakulteta. Sada je sve bilo drugačije. Došli su novi saradnici i traže dlaku u jajetu. Počeli su od njega jer nije imao nikog iza sebe, a njegovo mesto moglo je da se pretvori u veoma privlačnu sinekuru. Padobranski je osećao kako gubi tle pod nogama, ne zato što je bilo sve izvesnije da će bruka dovesti do poništavanja doktorata, već zato što neće uspeti da vidi Bibu, što će propustiti jedino dobro koje mu je preostalo u životu - zagrljaj sa ženom koju je voleo, a koja će za nekoliko sati biti u avionu za “možda zauvek”. Činilo mu se da je gomila ljudi sve veća, pokušavao je da se probije do zidova zgrada, ali oni su bili ispresecani prolazima odakle su navirale nove, gušće mase. Ljudi su nadolazili kroz prozore, vrata, tunele, pothodnike, pasaže, kao poplava, sve pokušavajući da što pre dospeju do trga gde su se očekivali naši zlatni momci. Reski i neprijatni zvuci urlanja, zapevanja, pištanja, trubljenja, pucnjeva, pretvarali su se sve više u potmulu buku, jedan isti ritam koji je sinkopirao u krvotoku nizom aritmija. Padobranski je sve više osećao slabost i potrebu da se onesvesti.

Njegov stari mentor, čovek blagog pogleda i sporih starovremskih pokreta, često ga je, još za vreme studija, zvao na ručak. Sećao se njegovog toplog doma u P-skoj, njegove brižne supruge i anemične kćeri, tužne smeđokose ružnjikave mršavice koja je trebala da mu postane žena, ali koja je umrla neposredno posle veridbe. Padobranskog su prihvatili, gotovo usinovili, očajni roditelji njegove nesuđene neveste. Profesor ga je uveo u svoju opuštenu i ne mnogo efikasnu koteriju, upoznao ga je sa svima koji će mu biti od koristi u napredovanju na fakultetu, poverio mu je sve svoje beležnice i uveo u poslove oko redakture. Posle profesorove smrti sav njegov arhiv pripao je Padobranskom. Doktorat je bio, manje-više, uopšteno priređeno profesorovo istraživanje. Zbog kratkih rokova Padobranski je određene delove, kao gotove blokove neke montažne građevine, prepisao iz ranijih profesorovih tekstova gde su problemi istraživanja bili tek u povoju. Ispalo je da je i profesor prepisao štošta iz inostrane literature, ali zar sve to nisu već bila opšta mesta? Posle elokvente odbrane - Padobranski je mnogo više govorio o profesoru i njegovom teškom putu nego svom doktoratu - okupljeni mentori, profesorovi prijatelji i njihovi asistenti, oduševljeno su aplaudirali. Ubrzo su svi nazdravljali šampanjcem. Stara profesorova udovica naročito je bila ganuta kada su je zamolili da posle odbrane kaže neku reč. Štucajući od plača i duvajući u nakvašenu maramicu ječala je: ”Miro, Miro moja!”

Mrak je obavijao više zone grada. Svetla je bilo samo do granica ulične rasvete. Masa je sada bila nedogledna. Lica su prolazila pored Padobranskog kao krupne pahulje mokrog snega. Bio je mokar od znoja, od vatre, od drhtavice. Snažni muškarac, sličan nekom sportisti, dovikivao je žensko ime, zviždao i skakao bezuspešno dozivajući nekog. U jednom trenutku naskočio je na Padobranskog koji se nije srušio samo zato što su ga sa svih strana držali zidovi od bezbrojnih tela.

Bibu je upoznao preko prepiske imejlom. Zatim su se sreli na konferenciji i postali ljubavnici. Biba je tek doktorirala, uspela je pre toga da se nesrećno uda za pisca u pokušaju koji ju je redovno tukao. Imala je dobre veze s novim ljudima na njegovom fakultetu. “Naravno, razgovaraću s njima, ali i ti moraš nešto da učiniš za mene”, rekla je mazno dok je njeno malo, veoma lepo stopalo klizilo uz njegove butine u restoranu gde su bili na večeri slaveći njenu stipendiju za postdoktorske studije u “možda zauvek”. “Ukokaj mi muža”, naglo je rekla i zakikotala se kao da je ispričala vic kome se najviše smeju oni koji ga pričaju. “Zašto se ne razvedeš”, pitao je Padobranski ne verujući da je mislila ozbiljno. Pitanje o razvodu već je hteo da joj postavi, ali nije bilo prilike. Sada mu se učinilo da je ova šala došla kao naručena. Ubrzo je shvatio da se ne šali. “On je grubijan i sujetan, pijanac i inteligentan. Sposoban da ubije ako išta posumnja “. Pogledala ga je u oči i mirno izgovorila: “Ubij mi muža i o tvom plagijatu više niko nikada neće ni zucnuti”.

Padobranski je napokon stao i pustio da ga matica mnoštva ponese prema trgu. Učinilo mu se da se sve ubrzalo. Nebom su zašištali i raspukli se prvi vatrometi. Autobus s odbojkašima pristajao je na prepuni trg. Koferansije, glumac u godinama i omiljeno lice s malih ekrana, galamio je u mikrofon kao da najavljuje smak sveta. Padobranski se potpuno predao; masa ga je gnječila i tresla, glumčev glas ga parao iznutra. Bibino lice, pa profesorovo, Mirino, sva lica koja je ikada susreo, prolazila su pored njega gledajući ga s podsmešljivom znatiželjom. Zatim se sve naglo utišalo, začula se državna himna.

Padobranskom su savetovali da se useli u profesorovu kuću, a senilnu staricu pošalje u starački dom. Pre toga, govorili su, treba da isposluje od nje sva punomoćja - svi će mu pomoći - i da, napokon, postane svoj na svome. Ovako, on je još uvek bio podstanar. Katastarska nula. Profesorova udovica u međuvremenu je umrla i stan je pripao rođacima. Nikoga ništa ne pitajući, rođaci su profesorovu biblioteku i arhivu bacili u smeće. Padobranski je bio očajan. Nije imao mesta u iznajmljenoj garsonjeri, čak je sve svoje knjige i papire držao u kabinetu. Ako ga odatle izbace, nije znao ni kuda će, ni kako će.

Masa se napokon zaustavila. Stajao je pritešnjen gomilom razdraganih ljudi, sa svih strana osećao je energiju uzbuđenih ljudskih tela. Bilo mu je žao što ova nesumnjivo pozitivna struja nema u sebi ničeg rušilačkog. Kako bi bilo divno da se ovo nepregledno mnoštvo pretvori u pesnicu revolucije, pokreta za neke veće i hrabrije ideje! Onda se setio giljotine.

“Ja nisam ubica”, rekao je Bibi. “Dobro, kako hoćeš”, brzo je izgovorila kao da taj razgovor i nije bio mnogo važan. “Uskoro odlazim, mislila sam da odemo zajedno, ali sada... Ništa, vidimo se u sedam, a posle toga - ko zna”. Viđali su se kod njega. Nije htela da uzme duplikat ključa njegove garsonjere, toliko se plašila muža. Ipak, to je nije sputavalo u sve zahtevnijim, vrlo okretnim ljubavnim igrama. Sada je bilo jasno da je više neće videti. Dobio je SMS s porukom od jednog sipljivog asistenta koji mu je, ko zna zbog čega, još uvek bio odan. Pisalo je: mrka kapa! “Moraćeš ili da menjaš svoj identitet ili da izvršiš sepuku pred celom akademskom zajednicom”, rekla je u restoranu pažljivo zahvatajući kašičicom mrvice sladoleda iz široke staklene čaše.

“Ni jedno ni drugo, ni jedno ni drugo”, mrmljao je pod nebom s veličanstvenim vatrometom. Imao je utisak da sasvim mirno silazi s voza koji je usporio u krivini. Bilo mu je svega dosta i hteo je da krene nekud iz početka. Osećao se veoma spokojno. Činilo mu se da ništa ne prestaje, ništa ne iščezava, sve je tu: prisutno, stvarno, mirno, dobro. Možda će se posvetiti karitativnom radu. Kao mladić sanjao je kako pomaže onima kojima više nije bilo pomoći: bolesnima, očajnima, samoubicama u pokušaju, nepokretnim starcima... Poželeo je da umesto Bibe nežno zagrli ceo svet. Tada se prolomilo iz svih grla nešto što ga je do srži potreslo. Na balkon gradske skupštine izašao je zlatni reprezentativac, njegov imenjak, junak turnira, najbolji igrač sveta, i začulo se zaglušujuće: Branko, Branko, Branko!!!

Padobranski je obrisao oči i podigao pesnicu u vis.

Čedomir Janičić, rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je istoriju umetnosti. Zaposlen je kao kustos Galerije savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima. Nagrađivan. Ovjavio knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Gradske biblioteke “Karlo Bijelicki” Sombor, 2018.

Pročitano 263 puta

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…