Janičićev i poziv Gradskog muzeja na retrospektivu Likovne jeseni u Somboru

* U okviru manifestacije „Muzeji za 10“ koja u organizaciji Gradskog muzeja Sombor protiče od 13. do 18. maja, obuhvatajući na ovaj način obeležavanje Međunarodnog dana muzeja, Evropske noći muzeja i Nacionalne nedelje muzeja, u četvrtak, 16. maja biće priređeno otvaranje izložbe kroz autorsko vođenje u Galeriji savremene umetnosti LIKOVNA JESEN – STALNA IZLOŽBA GRADSKOG MUZEJA SOMBOR, FIGURACIJA vs. APSTRAKCIJA: PARAMETAR UNIVERZUMA. Autor izložbe je Čedomir Janičić, muzejski savetnik, istoričar umetnosti

Tokom svog trajanja (1961-1995), Likovna jesen je pratila generacijske i pojedinačne umetničke poetike, stilska i druga formalna obeležja umetnosti tzv. Druge Jugoslavije ostavivši nam fond koji svedoči o tim naporima.

O Likovnoj jeseni kao svojevrsnoj institucionalnoj umetničkoj tvorevini koja je u toku tri i po decenije svog postojanja ostala upamćena obeležjem jedne sredine, autor Čedomir Janičić piše:

1.
Tokom svog trajanja (1961-1995), Likovna jesen je pratila generacijske i pojedinačne umetničke poetike, stilska i druga formalna obeležja umetnosti tzv. Druge Jugoslavije. Zamišljena odmah na početku kao stalna izložba savremene jugoslovenske umetnosti, ova ustanova i manifestacija uključila je veliki broj umetnika, istoričara umetnosti, kustosa, kritičara i drugih poslenika u cilju afirmisanja najaktuelnijih i najoriginalnijih doprinosa na jugoslovenskoj umetničkoj mejnstrim sceni.

Jugoslavija je kao projekat bila sasvim nešto novo i ne čudi da se, umesto zajedničke tradicije, upravo modernost nametnula kao njen najaktivniji izraz. I stranci su primetili kako su se u Jugoslaviji tzv. zvanična umetnost i ono najaktuelnije poklapali: „En Yougoslavie l'art officiel est aussi l'art vivant“, Mišel Ragon (Michel Ragon).
Bez primera u istoriji i bez ikakvog svog nastavka, jugoslovenski kulturni projekat predstvalja duh modernosti i raznovrsnosti, poleta i slobode izražavanja, ogromne nade u novo i progresivno, ali isto tako i posvemašnju sumnju u čovekovu nedoraslost, stalnu opomenu pred slabostima koja vode u uništenje i rezignaciju pred otuđenim i praznim svetom koji zjapi iza dominantnih materijalističkih koncepcija. Novi humanizam koji je predložila ta kultura, bez ostatka je bio okrenut čoveku, za čoveka i zbog čoveka. Ipak, taj humanizam postajao je vremenom apstraktan, mnogo više uznemirujući nego što je obećavao.

Iz tog prohujalog sveta kog je progutala stihija rata i uništenja, danas iskrsavaju obrisi jednog davnog života prepunog grešaka i zabluda. Ali, to ne bi bio pravi svet već košmar, da u sebi nije sadržavao i izvesnu lepotu, ili bar veru u lepo. Gledajući u sebe i svet, žureći da za malo vremena nadomesti ogromne zaostatke koje je nasledila, jugoslovenska Atlantida živela je brzo i burno, dajući najbolje od sebe uvek pod pretnjom svog skorog uništenja.

2.
Na ovoj izložbi pokušali smo da isticanjem figuracije i apstrakcije prikažemo istovremenu napetost i saradnju između osnovnih motiva pozne moderne i postmoderne umetnosti kod nas. Figuracija, ovde svedena na prikaz ljudske figure, daje sliku viđenja čoveka i njegove sudbine u svetu ponovo izgrađenom posle strahota Drugog svetskog rata, svetu opterećenog novim i obnovljenim zonama konflikta: Hladnim ratom, rasnim, polnim, socijalnim napetostima, pretnjama ekoloških katastrofa, terorizma, otuđenja i dr. Međutim, ovaj prikaz najčešće je samo simbol određenih društvenih odnosa, bez stvarne veze ili vere u primat dubljih pitanja o čovekovoj egzistenciji.

Slika modernog čoveka, za razliku od ranijih epoha, postaje sumorna i ironična, ali zato mnogo uključenija u konkretna zbivanja bez obzira na to da li se želi na njih uticati ili se prihvataju s rezignacijom i ironijom ili se samo beleže nezainteresovanim, „hladnim” okom kamere.

Novu sliku čoveka predlažu fantastični, magijski i poetski realizam, distorizije i drugi oblici oneobičavanja forme, pop-art, karikatura, doslovno, fotografsko prenošenje motiva iz prirode, ekspresivni i drugi oblici emotivnog učestvovanja i dr. Likovna jesen je relativno uspešno ispratila rešenja ekspresivne, poetske i precizne figuracije kao i period obnove slike osamdesetih godina.

3.

Apstraktna umetnost je prisutna u jugoslovenskom umetničkom iskustvu zahvaljujući avangardim strujanjima posle Prvog svetskog rata (Petrov, Bijelić, Radović). Ipak, opredeljenje za apstrakciju nailazilo je na mnoge prepreke i teško se probijalo na umetničkoj sceni, tako da tek 50-tih godina dolazi do njene šire afirmacije, iako se i dalje vode žestoke polemike između zagovornika figuracije i apstrakcije. Obe struje, međutim, zatvaraju se u sve veći hermetizam koji odlikuje umetnost pozne moderne kao težnje za autonomijom umetnosti i izričitim insistiranjem na imanentnom jeziku kao jedino merodavnom kada su u pitanju njeno razumevanje i ocenjivanje. Lazar Trifunović podseća da je „borba za apstrakciju bila kod nas u toku čitave jedne decenije sinonim borbe za modernu umetnost”. Zainteresovana za dublje psihološke motive, savremene filozofske teorije, konstruktivističke planove duhovne ili materijalne pojedinačne ili opšte reorganizacije, nepredmetna umetnost, dublje od konkretnog prikaza čovekove ili bilo koje druge spoljašnjosti, ispituje srž egzistencije jednog suštinski destabilizovanog sveta kakav je bio onaj posle dva svetska rata.

Ovde je veoma važno je napomenuti da je Druga Likovna jesen, 1962. godine bila prva zajednička izložba jugoslovenske apstrakcije. Već početkom naredne, 1963, Josip Broz je, sledeći primer svojih sovjetskih kolega, napao apstraktnu umetnost. Tokom trajanja Likovne jeseni zabeleženi su primeri enformela, asocijativne apstrakcije (apstraktnog pejzaža), slikarstva akcije, geometrijske apstrakcije (geometrija kao težnja ka sintezi umetnosti, ka autonomiji slike ili kao struktura prostornih planova), lirske apstrakcije i slikarstva bojenog polja.

4.

Ovaj atlantidski versus ovde je dat veoma uslovno jer se radi o jednom istom procesu okrenutom modernom vizuelnom izrazu, kako u formi tako i u sadržaju, koji autentično predstavlja predlog za portret jedne epohe. Parametar univerzuma, naziv jedne slike na izložbi predstavlja manifest u malom. Veru u čoveka i progresivni rast njegovih duhovnih i materijalnih kapaciteta danas posmatramo kao deo neizbežno utopijskog projekta jednog sveta koji je na svom koncu ostao bez orijentira i u materijalnom i u duhovnom smislu.

Utvrđujući parametar svega stvorenog sobom, svojim telesnim i umnim sklopom, čovek moderne kao da je zaboravio da je i on stvorenje i da ga nužno određuju uslovi koji ga i telesno i umno nadilaze. Tu nedoumicu i glavni čvor svoje egzistencije moderni čovek je pokušao dobrim delom da razreši umetnošću koju je pretvorio u jedno od glavnih oruđa odbrane od besmisla.

~ . ~

Medijska pažnja i pratnja: Novi Radio Sombor

Pročitano 204 puta

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

Linkovi

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…