Jedna nesvakidašnja životna priča - Boško Jolović, rukometaš, trener, građanin sveta

 * Posle priče o jednom neobičnom ali po mnogo čemu poučnom životnom putu, objavljene na blogu Zbližavanja: Novi Radio Sombor (kao preteči našeg dvostrukog medija, portala koji pratite i radija), objavljene 4. oktobra prošle godine, samo po sebi se nametnulo da će ova priča imati i svoje nastavke. Zato sada donosimo najpre tu "uvodnu" priču a nakon nje sledi i nastavak. A akter je: Boško Jolović.

                      xxxxxx
     

    Rođen 26. januara 1986. godine u Vrbasu, rukometom je počeo da se bavi 1993. i od tada neprestano se, evo već 22 godine, druži sa tom kako i sam kaže, čarobnom rukometnom loptom. Sam njegov početak vezivanja za ovaj atraktivni ekipni sport je neobičan i prilično ran: imao je samo sedam godina kada je, nakon što je tek krenuo u prvi razred osnovne škole, ugledao plakat sa kojeg su pozivani dečaci do dođu da treniraju, te se sa svojim najboljim drugarom Milanom Jovovićem i zaputio na prvi trening. - Na našu sreću, njegov ujak, poznati rukometni trener Svetozar Đile Jovović, bio nam je i prvi trener - priseća se sa radošću danas Boško. - U tom periodu kao i sva deca, imao sam još jednu ljubav prema sportu, a to je bila košarka. Tako sam uporedo trenirao oba sporta, a na košarku me je vodio stariji brat. On mi je usadio ljubav prema košarci i bio ujedno moj pravi uzor. Ipak, preovladala je rukometna čarolija, jer rukomet je i dalje bio sport broj jedan u mojoj Crvenki.
    Za Boškom je ubrzo većina njegovih drugara iz škole krenula na rukomet, tako da je to bio samo pečat potvrde da će ovom talentovanom dečaku rukomet postati budućnost. Kroz sve mlađe selekcije Rukometnog kluba Crvenka, Boška su trenirali mnogi treneri, ali on ipak izdvaja dvojicu. Prvi i svakako najzaslužniji za veliki deo njegovih rukometnih uspeha je Svetozar Jovović, čovek koji ga je naučio pre svega da voli rukomet, a zatim i svim važnim tajnama i veštinama ovog sporta. U Bošku je Jovović prepoznao neke posebne karakteristike i uvek ga je još kao dečaka podržavao, motivisao i dodatno podučavao u svim rukometnim elementima.


   Drugi trener kojeg u svojoj bogatoj i zanimljivoj biografiji Boško navodi, došao je već kada je bio igrač seniorske ekipe, iako je imao svega 16-17 godina. Branimir Filipović je čovek koji je svojom željom i entuzijazmom - a koji se kako i junak ove priče ističe, ponekad graniče sa fanatizmom, probudio u Bošku poseban "fitilj" pa je glad sa uspehom i pobedama postala još veća. - Na svemu tome sam mu neizmerno zahvalan, a pre svega na ukazanoj šansi i poverenju koje nisam imao kod nekih prethodnika... iskren je i otvoren Boško. - U mojoj Crvenki (godinama jednim od najuspešnijih ali i najpopularnijih rukometnih klubova i u bivšoj državi) ostao sam do 2010. godine, kada se selim u Bosnu i Hercegovinu, u Rukometni klub Čelik iz Zenice. Nakon polusezone u Zenici, na poziv trenera Slaviše Lakovića, odlazim u Rukometni klub Vranje, ni ne sluteći da će mi upravo taj poziv kasnije promeniti tok karijere....
   A nakon sezone u Vranju, sledi poziv njegovog velikog prijatelja i na terenu drugog oca, Jovice Majkića, Boško se vraća svojoj Crvenki u kojoj ostaje godinu dana. Nakon te sezone, u leto 2012. godine, baš kada se spremao da potpiše ugovor, usledio je poziv trenera Lakovića da mu se pridruži u ekipi iz Saudijske Arabije. Bila je to kako Boško i danas ističe, neopisiva čast što se tako veliki čovek i trener odlučio baš za njega. Prihvatio je ovaj poziv najviše zbog ponovne zajedničke saradnje, a i iskustva koje je bio svestan da će steći u radu sa Lakovićem.
    - Naravno, ponosno danas kažem, nisam se pokajao... Ekipa Al Noor iz malog Sanabisa predgrađa Dammam, te godine igrala je polufinale Azijske lige šampiona, gde nam je finale, kao i bronzana medalja, izmakla u poslednjim sekundama. Tada sam prvi počeo i samostalno da vodim kadetsku i juniorsku ekipu. Po završetku sezone, vraćam se u Crvenku i zbog teške situacije prihvatam poziv da ovde odigram jedan deo sezone kako bih pomogao klubu. Sledeću takmičarsku, 2013/14, kao i 2014/15. godinu provodim u zeničkom Čeliku gde sa fenomenalnom grupom, pre svega ljudi, a potom igrača, ostvarujemo zajednički istorijski uspeh kluba, izborivši plasman u evropske kupove! Te dve sezone u Čeliku ostaju mi među najboljim i najdražima.


    Boško je toliko zavoleo Čelik i Zernicu, da je kako je planirao, tako i učinio i, na kraju zaista završio svoju aktivnu igračku karijeru u ovom klubu Federacije BiH. Za vreme igranja, nije bilo predaha ni van terena, pa je završio Trenersku školu u Novom Sadu, te nakon dve izuzetne godine u Zenici, okrenuo se novim izazovima, u trenerskom poslu. Sreća i uspeh idu zajedno, pa je Boško dobio poziv njegovog bivšeg kluba iz Saudijske Arabije, najjačeg rukometnog kolektiva u Arabiji, da se vrati i potpiše ugovor, što je na kraju i prihvatio. - Najveće zasluge za moj povratak ima upravo taj veliki čovek, trener i pedagog, Slaviša Laković. Od njega sam pekao "trenerski zanat", kao i od mog velikog prijatelja Igora Desnice čiji mi saveti i danas mnogo pomažu. Uprkos prevelikoj želji da ostanem i radim u Zenici i razgovora sa predsednikom kluba Panetom Škrbićem, ponuda kluba kakav je Al Noor se ne odbija. Kao pravi predsednik i primer čoveka-gospodina, Škrbić mi je prilikom oproštaja rekao da su mi vrata kluba uvek otvorena i da kad god poželim i u bilo koje doba mogu da računam na njegovu podršku i pomoć. Tako da, veliku zahvalnost za sve dugujem i to podvlačim, ravnopravno i ovom posebnom sportskom radniku...
   A sada, Boško je maksimalno posvećen novom klubu i novom izazovu, gde želi deci da usadi pre svega ljubav prema rukometu. Početna želja za napredovanjem poput njegovih početaka, nedvosmisleno žarom koji radi, biće potvrđivana i u ovom nastavku njegove sportske i životne priče. Boško je ostvario mnogobrojne svoje ciljeve čeličnom voljom, pa će i tekstovi o uspesima i radu sa njegovim pulenima isto tako, biti nastavljeni.....

 *** *** ***

 Evo i nastavka, sa najnovijim aktuelnostima iz Saudijske Arabije čiju je naklonost Boško Jolović definitivno osvojio:

   Na kraju prošle sezone moje ekipa je kao najmladja u ligi zauzela odlično treće mesto na šta su svi u klubu bili oduševljeni jer do prošle godine skoro da nisu ni imali pionirsku ekipu, ali smo brzo postavili neke temelje i krenuli sa napornim radom . Taj rad je doneo odlično treće mesto i bronzanu medalju a klub je to znao da ceni i ponudio mi novi ugovor na dve godine, naravno prihvatio sam i nastavili smo saradnju… Boško je  prvi trener stranac koji je potpisao na duže od jedne sezone. Do prošle sezone nisu imali skoro ni ekipu a sada već u klubu ima 7 reprezentativaca u pionirskoj ekipi Saudijske Arabije.  - Na taj podatak sam veoma ponosan, reprezentacija je na mini okupljanju i turniru organizovanom u jednom gradiću u Arabiji osvojila prvo mesto. U međuvremenu seniorska ekipa je otišla na Azijsku ligu sampiona i osvojila taj prestižni turnir, nažalost nisam otišao kao pomoćni trener jer je predsednik kluba lično od mene tražio da ostanem i preuzmem kompletan omladinski pogon što uključuje rad sa kadetima i juniorima - uz moju pionirsku ekipu.

   Velika je čast kada vam ljudi toliko veruju, prihvatio sam tu ulogu, ali samo privremeno jer ne bih mogao da izdržim taj tempo. Predsednik kluba je izuzetno korektan i zaista imamo odličnu saradnju, uostalom kao i sa svima u klubu. Ljudi su ovde zaista divni i to mi olakšava posao i činjenicu da sam daleko od svoje porodice i prijatelja. Često me roditelji pozovu i zamole da porazgovaram sa njihovim detetom da se posveti učenju, zdravijoj ishrani…

   Čak i u bogatoj zemlji kakva je Saudijska Arabija desio se mali problem sa novcem - klub inače nije mnogo bogat ali grad i klub imaju nešto što ih izdvaja. U međuvremenu desili su pozivi i pojedinih klubova koji su hteli da iskoriste finansijske poteškoće kluba i da me dovedu ali sam čvrsto rešio da ostanem u klubu.  Jedne večeri me pozvao kapiten ekipe, inače mnogo kulturno i obrazovano dete koje mi je na slabom engleskom jeziku reklo - 'Treneru nemojte da idete, ako odete idemo i mi ' - zaista nešto najlepše što sam doživeo…

  Trenutno sam prvi na tabeli sa maksimalnim učinkom od 8 utakmica i isto toliko pobeda. Iako sa finansijskog dela nije sjajno i dalje vredno radimo kao da je sve u najboljem redu. Mnogo mi pomaže moj prijatelj, drug Muhamed sa kojim se poznajem više od 4 godine i koji me smatra članom porodice. Inače to nije ovde običaj, ali sam često gost kod njega u porodičnoj kuci za vikendom na takozvanom familijarnom rucku. Slobodno vreme koristim da se družim i sa našim ljudima koji rade ovde . Najviše se družim sa vaterpolo trenerom Nemanjom Stevanovićem koji je sa svojim klubom prošle sezone osvojio duplu krunu na koju njegov klub čeka više od deset godina… a od ove sezone tu je rukometni igrač Nikola Mitrović.

  Tu ima još trenera sa naših prostora, poput osvajača olimpijske medalje sa rerezentacijom Hrvatske godpodinom Nenadom Kljajićem koji je selektor seniorske rukometne reprezentacije od koga takođe skuljam trenersko znanje i njegovim asistentom i mojim dugogodišnjim prijateljem, Bratislavom Stojmenovićem. Iako do isteka ugovora ima još dosta, predsednik kluba mi je nagovestio da ce učiniti sve da se on još jednom produži.

Siniša Stričević

 

Pročitano 2136 puta
Tagovano

Kontakt

Venac Stepe Stepanovića 9
Sombor 25000
e-mail: office@noviradiosombor.com
Tel: +381-25-442-442
Mob: +381-65-8-675-445
http://noviradiosombor.com

POSTANITE SARADNICI

Svi koji želite, možete da postanete saradnici Novog Radio Sombora, bilo gde da živite i boravite.

Javite se na e-mail: office@noviradiosombor.com
Telefon: +381-65-8-675-445

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…